Паралели

И ми људи у овоме свету – ради чега смо? Ради тога да, ето, очистимо наш ум. Ум који је иструлео у гресима, ум који трули у гордости. Људи уображавају да су много мудри, много учени, заборављају на Бога, а то јесте тај страшни грех који разара ум. Безбожје, непобожност, неверје, то значи ум човечији се покварио, иструлео, престао бити слика Божија. А Господ дошао у овај свет да обнови ум човеков; да образ ума човечијег преобрази, да га врати слици Божијој; да буде прави образ Божији; да у њему буду божанске, чисте мисли.

Pojava novih medija i razvoj komunikacionih tehnologija, društvenih mreža i veb-platformi uticali su na nastanak novih proznih žanrova. Tako su rođene SMS, blog, Fejsbuk priče i „tviteratura“, književnost koja je obeležila početak trećeg milenijuma.

Najmlađi prozni žanr, Tviter priče, pišu i najstariji pisci, poput Jurija Mamlejeva, slavna Margaret Atvud, domaći velikani.

У келији Светог Пантелејмона која припада манастиру Кутлумушу, монах Јосиф је желео да поправи поломљену даску на поду своје колибе. Очистио је оно што је било труло, прецизно измерио, одсекао даску и отишао да је закуца. Само што је спустио, приметио је да је даска била већа. Узео је и одсекао вишак, вратио се, а онда увидео да је била краћа него што је требало.

Архимандрит Пахомије живео је у једном великом манастиру. Народ га је волео због доброте, а код братије није био омиљен. И иза леђа су га називали среброљубцем. И уопште – „похлепним монахом“. И заиста, његова раса није била проста, а аутомобил је био добар. А у келији пуно ствари: мноштво књига, икона, разних сувенира и других дарова од не баш сиромашних посетилаца.

Братија манастира, нарочито почетници, не ретко су се саблажњавали таквом раскошју. Некако се то није уклапало у приче и поуке древних пустиножитеља – аскета.

2. Афон формально считается греческой территорией, но по факту - это единственная в мире самостоятельная монашеская республика. Это утверждено 105 статьей греческой Конституции. Верховная власть здесь принадлежит Священному Киноту, который состоит из делегированных в него представителей афонских монастырей. Исполнительную власть представляет Священная Эпистасия. Священный Кинот и Священная Эпистасия расположены в Кариесе (Карее) – столице монашеской республики.

Такозвани „Свети и Велики Сабор“, уместо да осуди савремене дејствујуће јереси, које вернике уводе у заблуду, настоји пре свега да призна свејерес синкретистичког међухришћанског и међурелигијског екуменизма, како ју је називао Свети Јустин Поповић, као што су то на Другом ватиканском концилу  (1962-1965г.)  учинили паписти. Чињеница да такозвани „Свети и Велики Сабор“ тежи да призна синкретистички и међурелигијски екуменизам, доказује се нижеследујућим:

 
Све те ”прогресивне хришћане”, припаднике такозваног ружичастог хришћанства, позивамо да се мало замисле над скорашњим догађајима, уместо што их постојано игноришу и не налазе никакво дубље значење у њима. Господ Исус Христос је рекао за оне који много знају, и виде знамења и знаке времена, али их игноришу из разноразних разлога (пре свега због ”што је срцу мило, то му се и снило”): ”А онај слуга који је знао вољу господара свога и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен; А који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен. А од свакога коме је много дано, много ће се и тражити; а коме је поверено много, од њега ће се више искати.“ (Лк. 12, 42-48).

 Нешто значајно се дешава у Русији, потпуно супротно од онога што смо очекивали. Уместо осећања понижености и безнађа, Русија пролази кроз период који бих назвао неком врстом препорода – васкрса нације. Ово се дешава упркос, или прецизније управо због покушаја Запада, предвођеног неоконзервативцима из Вашингтона, да учини све – чак и да организује рат пред њеним вратима у Украјини – да сруши руску економију, понизи Путина и прикаже Русију у најцрњем светлу. Док све то траје, Русија открива потврђене вредности своје културе, својих људи и своје земље које су дуго биле заборављене или потиснуте.