Олимпијада, мајка славног научника из Идвора, за сина је веровала да је дар од Бога и учила га да је знање златна лествица која води у небеса. Била је неписмена, али разборита, морална, снажна и веома побожна.
Независно где се налазио: на пашњаку крај Тамиша, пред својом кућом у широком банатском сокаку, у учионицама Панчева или Прага, на фарми фармера или фабрици двопека у Њујорку, у ложионици али и лабораторијумима Колумбија универзитета, Кембриџа и Берлина… свуда је тражио очи своје мајке, стварно оштрог али благотворног погледа, очи које су га упућивале на благорође и стваралаштво. Није случајно да Михајло Пупин своје путеве, кроз тако трновит живот, редовно прати саветима које је добијао од мајке, размишљањима о томе шта би му на то рекла мајка, питањима које би му поставила гледајући га право међу зенице.
А, та мајка, о којој је у књизи “Знамените жене Србије” писао Жика Марковић, звала се Олимпијада Пупин. Проналазач са 24 пријављена патента, којима је задужио читав свет, исписану животну биографију посветио је управо жени која га је родила. И којој је био захвалан за све што је постигао на звезданом небу науке.
Олимпијада је потекла са обала Охридског језера, али се рано са родитељима преселила у Банат, у Опово. Када је дошло време, као изузетно лепа девојка удала се за Косту Пупина из Идвора. Дуго нису могли да добију дете, неколико пута су им се родила мртворођенчад, па је Михајлово рођење било бескрајна радост. Стигао је наследник. Олимпијада је веровала да је он дар од Бога.
Ова храбра и способна мајка, стуб породице, како је др Коча Јончић записао, “била је неписмена, али веома разборита и морално јако уоквирена жена – и сама оптерећена националним романтизмом и светосавским православљем; она је била скоро општа појава тога доба, али је ипак успевала да изађе из уских оквира Идвора, да сагледа удаљен свет науке других народа и земаља, којима се кретао њен син, и да га упућује на најбоље путеве и подстиче на изванредан самопрегор и сопствени развој.”
Била је веома побожна, највише је поштовала Светог Саву јер је истицао писменост и вредност књиге, рецитовала је псалме, била је заљубљена у иконе, али није желела да јој син постане монах, већ учењак. Марковић каже да је у њему видела дар Бога и природе, који ће вредети само ако Михајло буде вредно учио и радио. У том духу га је и васпитавала. Он је волео њену истинољубивост и уградио ју је у свако своје дело, свако остварење. Када је кренуо у школу у Панчеву и “ломио” прсте око слова, чинило му се да га учитељ мучи, али онда му је мајка објаснила да ако жели да крене у свет о којем је слушао, мора да има још један пар очију – за читање и писање, јер постоји толико тога о чему не може сазнати ако не буде умео да чита и пише. Због тога што је њој то било ускраћено, говорила је да се осећа слепа код здравих очију и да он има шансу да буде другачији. Познат је Олимпијадин савет Михајлу: “Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса, знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот пун вечне славе.” А, он је говорио да му је мајка била бољи учитељ од свих који су га учили. Свима и свуда је поносно говорио о њој, њеној мудрости, саветима, лекцијама о малим и ситним стварима, хлебу који је правила… Храбрила га је и молила за њега када је изгледало немогуће да ће успети да се школује, када се чинило да су се зле силе уротиле против њега, јер је због активности у покрету Омладине српске морао да напусти Панчево, а касније, због финансијске кризе, прекине школовање у Прагу.
Велики научник је први пут о Америци чуо управо од своје мајке, која је говорила да је Франклин био мудрији од свих мудраца из Идвора и да он не треба да се враћа у то блато. Када је први пут крочио на нови континент, био је уплашен, али је касније признао да су му чврста вера у Бога и уверење да ће услишити Олимпијадине молитве, дали снагу да савлада страх. Са дипломом Колумбија универзитета Михајло је “потрчао” у Идвор да обрадује мајку, која се заплакала када га је видела. Тада је већ био велики “мудрац”, али је рекао како се пред њом осећао тако мали, беспомоћан и притом – најсрећнији на свету.
Пупин јој је посветио све што је постигао
Испунио је њену жељу – из Америке се вратио богат знањем и академским почастима, а на Кембриџ га је испратила речима да је то велики храм посвећен трагању за вечном истином, испуњен сликама светаца науке, па се захвалила Богу што иде да ради међу њима. А он се захваљивао њој, говорећи да је била најпажљивији слушалац његових објашњења, да их је брзо схватала и памтила чак и када је већ зашла у осму деценију. Знала је Олимпијада и да га оправда, па је, на пример, када је уместо у родно место на одмор отишао у Шкотску, написала сину да Идвор ионако није пријатно место за било кога ко жели да размишља, па да ће “скокнути” када буде у Берлину, јер је много ближи.
Оног дана када му је сестра послала писмо у којем је написала да је мајка умрла, Михајло се заветовао да ће сачувати успомену на њу. Скоро три деценије касније Српска академија наука је објавила да ће приход од фондације посвећене успомени на Олимпијаду Пупин искористити да се сиромашној деци у тадашњој Старој Србији и Македонији помогне у школовању. Јер, ако је неко веровао у образовање, онда је то била ова жена.
РОДИЛА ДЕТЕ ЗА ДОБРО ЧОВЕЧАНСТВА
Михајла Пупина је родила мајка Олимпијада за добро човечанства и умрла је, а да није помислила, да је чином рађања и сама постала носилац најсјајније медаље душом дариване за мајку. И, још нешто: вредело је бити мајка Олимпијада, када се имао син који се звао Михајло Пупин, саздан од бриге и пажње, поштовања и поноса са таквом мајком”, записао је Жика Марковић у својој књизи.
Извор: Новости /Татјана Лош
Преземено од: http://zelenaucionica.com/kako-je-nepismena-majka-odgajila-naucnika/
20.11.2016 год.
Друго:
Св. свештеномаченик Акепсим, епископ Наесонски ; +Св. великомаченик Георгиј – Ѓурѓиц; Преподобен Илија Египетски; 
