Говорећи о борби и победи над осам главних страсних помисли, Свети Нил учи да се рат са лукавим помислима води и победа у борби осваја, по речима Отаца, на различит начин, у зависности од узраста и степена духовног савршенства оних који се подвизавају, нарочито: молитвом против помисли и оштрим супротстављањем њима, да би се, претрпевши понижење, и удаљиле. Само савршени могу да понизе, савладају и одгоне помисли, веома успешно да се препиру са њима и да им се противе, а немоћни треба да се моле против њих и да их преобраћају на добре, како учи Свети Исак: У образ добродетељи претварати страсти, или, како каже Петар Дамаскин: Нека мисли буду спремне да учине добро дело. Тако су говорили и други Оци. Стота, када на нас навали бура помисли и изгубимо способност да у миру и унутарњој тишини извршавамо молитву, тада се треба молити против самих помисли и лоше претварати у добре. О то.ме како се треба молити на неку помисао и како од злих чинити добре, сазнаћемо из Дела светих.
Свети Оци су рекли да има осам главних страсних помисли, из којих се рађају и многе друге: а) угађање стомаку, б) блуд, в) среброљубље, г) гнев, д) туга, ђ) унилост (чамотиња) е) сујета, ж) гордост. Како су на прво место свих помисли Оци ставили угађање стомаку, и ми ћемо најпре говорити о томе, да сиромашни знањем, не променимо редослед премудрих: чинимо тако, следећи речи Светих Отаца.
ПРВА ПОМИСАО — УГАЂАЊЕ СТОМАКУ
Ако те мучи снажна и свагдашња помисао утађања стомаку, представљајући ти разна укусна и пријатна јела, и приморава те да непотребно узимаш храну и пиће кад није време и прекомерно, онда се, пре света, присети речи Господа: Да не отежају срца ваша од преједања и пијанства (Лк. 21, 34), помоли му се, и, призивајући Га на помоћ, размисли о овоме што су рекли Оци: „Ова страст у монасима“, кажу они, „корен је сваког зла, а најпре блуда“. И у самом почетку преступ нашег праоца Адама произашао је из ње: јер он, окусивши од забрањеног плода, лиши се раја и све потомство своје изложи смрти, како је речено негде: ,Диван беше за око н пријатан за укус плод који ме усмрти“. Одонда, па ове до данас, многи, покоривши се стомаку, падоше и падају дубоким падом, како је познато из искуства и Дела светих. А и ти знаш да се најслађа и најукуснија храна ускоро претвара у смрад и гној, тако да ништа вредно од ње не остаје, како каже Велики Варсануфије. Знајући то, укори себе што тако похлепно желиш ту сладост и пријатност за чула, која се тако брзо преобраћа у злосмрадије. Тако побеђуј страст угађања стомаку, користећи храну и пиће у потребној мери и у одговарајуће време.
Мера хране
Дневну меру или количину хране, кажу Оци, нека свако одреди сам себи, али, уколико осети да је она сувишна и да му ствара тегобе, тада нека смањи; а када примети да је та количина недовољна за одржавање тела, тада нека мало побољша храну; и на тај начин, дознавши поуздано — опитом, нека одреди себи ону количину хране која је потребна за одржавање његове телесне снаге, користећи је не за уживање, већ за сврсисходну намену. Ако на такав начин будеш поступао, узимај храну хвалећи Бога, а себе не осуђуј као недостојног и ове мале утехе. Једна одређена мера не може се свима одредити, јер и тела су различита по грађи и снази, исто као бакар, гвожђе, восак. Уосталом, за почетника је најбоља мера да остави јело док још осећа жељу за њим; али, ако се и насити, неће сагрешити; а ако се преједе, нека прекори себе. Тако ће спречити пораз од врага и отворити себи пут ка победи над њим.
Време хране
Оци су завештали да се пости — да се храна не узима до деветог часа, по нашем рачунању дневног времена, — и до трећег часа по подне. А ко жели да дуже од овога остане без хране, може то добровољно да учини. У дане пролећне и јесење равнодневице треба узимати храну, како су Оци установили, када наступи девети час и по нашем рачунању времена трећи час после подне. Али, с обзиром да се у нашим северним земљама лети и зими, како дани, тако и ноћи, знатно и продужавају и скраћују, онда ми треба да узимамо храну у зависности од трајања дужине дана.
У непосни дан може се поранити, тј. померити време предвиђено за оброк, и — по потреби — узети мало хране за вечеру.
Разноврсност хране
По речима Григорија Синаита: „Благоразумни и разборити могу од сваке хране да узимају по мало, као да она није ни укусна ни слатка: код њих нема пробирљивости и одбацивања једног јела на рачун другог, а кроз то, приносећи Богу благодарност за све, чувају душу своју од надмености“.
На тај начин, избегавајући надменост, удаљићемо се од немарности према доброј творевини благога Бога — Творца. Слабима, пак, у вери корисније је да се уздржавају од неких јела, посебно слатких, тј. оних која им се свиђају; јер они, како каже о томе Григорије, немају уверености и убеђења у томе да ће бити сачувани од Бога и једу безопасно: њима Апостол каже да једу зеље (Рим. 14, 2). А када некоме неко јело шкоди због болести или телесне немоћи, онда нека такав не приморава себе да узима такву храну, већ ону која му је кориснија; јер Василије Велики каже: „Не треба ратовати против тела храном, која треба да служи његовом чувању.“
Различитост телесне грађе
Ко има здраво и снажно тело, тај треба да га исцрпљује на разне начине, да бисмо се избавили од страсти, и да би — благодаћу Христовом — било покорно духу. А ко има немоћно и слабашно тело, тај нека га окрепљује по потреби, да не би сасвим изнемогло за рад. Подвижнику не доликује сувишност, већ лишавање и оскудност, тако да телу пружа само неопходну количину јела и пића, а у време искушавања тела од ђавола најважније је уздржавање. Јер многи су, не обуздавши стомак, пали у нечасне страсти и ружан порок, о чему је и говорити срамно; а када је стомак зауздан благоразумним уздржањем, онда улази у душу сабор ових добродетељи. „Ако“, каже Василије Велики, „обуздаш стомак, ући ћеш у рај; ако га не обуздаш, постаћеш плен смрти — вечно.“
Ако неко из разлога напорног путовања или каквог тешког посла дозволи телу извесну попустљивост и да му нешто боље, поврх уобичајене мере, било у јелу, пићу или сну, — то је безазлено и не заслужује осуду, јер је он тако поступио с разлогом и у доброј намери.
ДРУГА ПОМИСАО — БЛУД
Велики је наш подвиг у борби с духом блуда и тежак као опаки отров; јер та борба захвата и душу и тело — ове наше биће; зато морамо да се снажно и непрекидно бринемо о томе, да бисмо будно и неуморно чували своје срце од блудних мисли, а најпре у дане светих празника, када се припремамо за причешће Светим Тајнама: у то време демони свом снагом настоје да окаљају нашу савест.
Када нас нападају блудне помисли, тада треба да у себи оживљавамо Божији страх — дозивамо себи у памет чињеницу да се од Бога ништа не може сакрити, чак ни танани откуцаји срца, и да је Господ Судија и Убиратељ света, чак и оног најтајнијег и најскровитијег. Тада треба у свом памћењу да обновимо и оно обећање које смо изговорили пред Ангелима и људима, обећање да ћемо живети целомудрено и чисто.
Трезвеноумље и чистота не односи се само на спољашњи живот, оно треба да обитава у тајности срца човека који чува себе од рђавих помисли: а то је Богу многоцено и угодно; ко се често предаје блудним мислима и скрнави себе њима, тај чини прељубу у срцу своме, рекли су Оци, — и ако не чува себе, онда са мисли прелази и на само дело.
А како је велика беда — сам тај чин — види се по томе, што се ниједан грех не назива именом које су Оци дали овом греху: они га називају падом; јер, ко упадне у то, осећа се беспомоћним и силно га очајање обузима.
У време борбе против блуда мислим да је корисно размишљати о себи самом, о лику и звању у којем се налазимо — размишљати да смо обучени у образ ангелски: како се усуђујемо да упрљамо нашу савест и блудном гадошћу уништимо ангелски лик који носимо? Опоменимо се и стида и срама пред људима; јар и тим замишљањем стида и срама можемо да одагнамо прљаву и гнусну намеру. У самој ствари, представимо себи да нас је неко затекао у скрнодејству: зар не бисмо тада више волели да умремо, него да се нађемо у таквом сраму? На такве и сличне начине постарајмо се да одсечемо нечисте помисли.
Главно и силно и победоносно оружје против духа нечистоте састоји се у приљежној молитви Господу Богу, како уче Свети Оци. Свети Максим Исповедник додаје да се против блудних помисли треба наоружати молитвом, користећи се молитвеним речима Псалмопесника Давида: Изагнавши ме опет су око мене (Пс. 17, 11); радости моја, избави ме од оних који ме окружују (Пс. 32, 7). И Свети Јован Левстичник, говорећи о томе, позива се на сведока који се овако моли против блудних помисли: Боже, притеци ми у помоћ (Пс. 63, 1), и томе слично.
При томе је потребно призивати у помоћ оне свете који су се истакли нарочитим подвизима и трудом у чувању чистоте и целомудрености, како је, на пример, Данило Скитски заповедио једном брату који се борио с блудом, да се помоли и призове на помоћ мученицу Томаиду, убијену ради целомудрености, и да каже овако: „Боже, ради молитава мученице Томаиде, помози ми!“ И тај брат, помоливши се тако код гроба Мученице, истог часа је био избављен од блудне страсти. Имајући таква сведочанства и ми ћемо се молити и призивати у помоћ оне, о којима се у Делима светих говори како су се подвизавали у трезвеноумљу и чистоти.
Ако те борба силно дави, онда устани, и, гледајући на небо, рашири руке, помоли се, као што је саветовао Григорије Синаит, и Бог ће одагнати помисли. Моли се и тако, како каже Св. Исак: „Ти си силан, Господе, и Твој је подвиг: Ти ратуј и победи у овоме, Господе, за нас!“
И, како учи Јован Лествичник: „Завапи ка Свемогућем да те спасе, не на брзину сачињеним речима, већ смиреним и простим изговарањем: Помилуј ме Господе, јер сам немоћан! И познаћеш силу Вишњега и невидљиве демоне невидљиво одагнати. Увек се бори против нападача именом Исусовим; јер јаче од овог оружја нећеш наћи ни на небу ни на земљи.“
Како Јован Леетвичник напомиње, демон мотри на нас, и, када види да нисмо у стању да се против њега наоружамо спољашњом молитвом, тј. да се помолимо и речима и умом, онда нарочито напада на нас. Будно пази и не оклевај да се молиш баш у то време када те смућују скверне помисли, као што смо рекли. Уздижи телесно око, или душевно, како ти је згодније, с обзиром на време и на меру твоје снаге. И ако будеш тако чинио, опитом ћеш познати да се силом Вишњега и невидљивом помоћи они лако побеђују. Ако се, пак, олењиш, после ћеш се стидети што су те победили и савест ће ти бити упрљана.
Потребно је да знамо и ону ђаволску хитрину, рекли су Оци, којом он убацује у наш ум мисли на женска и млада привлачна лица, да би се истог тренутка то пресекло, макар та лица наизглед била и безазлена и деловала као да нису у стању да пробуде страсти; јер, ако затајиш, онда ће те зли преварант лако завести, и твоје мисли окренути у мрску и скверну похоту.
Понекад се догађа да и ми сами гледамо на блудне помисли са горчином, а размишљајући о њима, хватамо себе у томе да желимо такву гнусност која је својствена само бесловеснима, чак се узбуђујемо тиме, што је то, будући противприродно и животињи страно… Али, при таквим чувствима, посебно почетници, треба да се чувају да не би, при дугом размишљању о томе, подлегли у борби и страсну мисао спровели у дело. Зато је за нас безопасније да одсечемо предлог — почетак помисла. Својство је снажних да ступају с њима у рат, јер су научили да благоугодно разрешавају те помисли.
Напокон, чувај себе од разговора са женама и гледања на њих; избегавај, такође, и становање са младим, женоликим и лепим лицима, и од погледа на њих се уздржавај; јер то је ђавоља замка иноцима, како је рекао неко од Отаца. И, ако је могуће, не остај с њима насамо, каже Василије Велики, ни у нужној потреби: јер ништа није важније за тебе, осим твоје душе, за коју је Христос умро и васкрсао… И не жели да слушаш од било кога непристојне разговоре који побуђују страсти.
ТРЕЋА ПОМИСАО — СРЕБРОЉУБЉЕ
Страст среброљубља долази споља, ван наше природе и настаје као последица маловерја и неразумевања рекли су Оци. Зато и подвиг против ње није тежак за оне који са страхом Божијим пазе на себе и теже истинском спасењу. Али, ако се та страст укорени у нама, онда то бива горе од свих других страсти; и ако јој се покоримо — води у такву пагубу да ју је Апостол назвао не само кореном свакога зла — гнева, очајања и др., већ и идолослужењем (1. Тим. 6, 10), (Кол. 3, 5). Многи ради среброљубља отпадоше не само од благочестивог живота, већ, и згрешивши у вери, душом и телом изгибоше, како се говори у Светом Писму. И Оци су рекли да „Који сабира злато и сребро и на њих полаже наду — открива тиме своје неверје у ту истину да се Бог брине о њему“.
Свето Писмо, такође, каже, уколико је неко поробљен — или гордошћу или среброљубљем — било којом од ових страсти, већ тада демон не мора да га напада каквом другом страшћу јер је и ова једна довољна за његову погибељ. Стога свакако треба да настојимо да се заштитимо од те смртоносне и душегубне страсти, молећи Господа Бога да одагна од нас дух среброљубља.
Не треба се решити само злата, сребра и имања, већ и ових ствари, осим неопходно потребних — одеће, обуће, келије, посуда и прибора за ручни рад; и све то да не буде скупоцено, украшено, лепог изгледа, већ лишено било чета што би нам задавало бриге и неспокој, да не бисмо упали у мирске везе. Истинска победа над среброљубљем и стварима уопште састоји се у томе да није довољно само да немамо, већ и да не желимо никакво сабирање. То нас приводи душевној чистоти.
ЧЕТВРТА ПОМИСАО — ГНЕВ
Ако нас мучи гневна помисао, приморавајући нас на злопамћење и подстичући нас на јарост, наговарајући нас да нанесемо зло ономе који нас је ожалостио, онда треба да се сетимо речи Господа: Тако ће и отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својих сагрјешења њихова (Мт. 18, 35; Мк. 11, 26). Тако, сваки који жели да добије опроштај својих сагрешења, сам је дужан да најпре у срцу своме опрости брату своме; јер Господ је заповедио да се молимо за опроштај дугова као што и ми опраштамо. Јасно је, ако ми сами не опростимо, ни нама неће бити опроштено (Мт. 6, 12; 15); зато треба да разумемо, макар ми и мислили да чинимо добро, али гнев не одлажемо, то Богу није угодно. Оци су говорили: „Ако би гневљив и мртвога васкрсао, молитва његова није угодна“, а то су рекли не да би показали како би гневљив мотао да васкрсава, већ колико је мрска његова молитва.
Зато ми нипошто не смемо да се гневимо, нити да наносимо зло брату, не само делом или речју, већ ни оком, јер неко може једним погледом да увреди брата свога, а гневне помисли треба брзо отклањати. Велика је победа над њима када се молимо за брата који нас је увредио, како саветује Ава Доротеј, оним речима: „Помози, Господе, брату моме, н ради његове молитве, помилуј и мене грешнога“.
Молитва за брата је љубав и опроштај, а призивање његове молитве у помоћ је смирење; и тако се испуњава закон Господњи: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне (Мт. 5, 44). Ономе који ово испуњава Господ је обећао такву награду која је изнад свих осталих завета — обећао је не само царство небеско не само утеху и радост, као осталима, већ усиновљење: да будете, рекао је Он, синови оца својега који је на небесима (Мт. 5, 45). Сам Господ, који нам даде ову заповест, поучава нас и Својим примером, да би му подражавали по сили. Колика је зла претрпео Он од Јудејаца, нас ради грешних, и не само да се није гневио ка њих, већ се за њих молио Оцу: Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк. 23, 34). И сви свети који иђаху путем овим, обретоше благодат; јер не само да нису наносили зла увредитељима, већ су се молили за њих, покривајући њихове недостатке, и радовали се њиховом исправљењу, када би дошли у познање, поучавајући их са милошћу и љубављу.
ПЕТА ПОМИСАО — ТУГА
Није мали наш подвиг у борби са духом туге, јер он баца душу у погибељ и очајање. Ако нам ко од људи нанесе жалост, треба је претрпети добродушно и молити се за онога ко је то учинио, како је речено малопре, насигурно знајући да све што нам се догађа не бива без Промисла Божијег, и да све што нам шаље Бог, шаље нам на корист и на спасење душа наших. А нама, ако то и не изгледа корисно у садашње време, онда ће се касније јасно показати да нам је уистину корисно не оно што сами желимо, већ оно што Бог уређује. Зато не треба да се усхићујемо људским хтењима, већ да свом душом верујемо да око Господње све види — да без Његове воље ништа не може да нам се догоди, и да нам Он шаље искушења по својој доброти, да бисмо, пошто их претрпимо, примили венце од њега.
Без искушења нико никада не може да добије венце; зато, будући искушавани, захваљујмо за све Богу — Благодатељу и Спаситељу нашем. „Уста увек благодарна“, каже Свети Исак, „удостојавају се Божијег благослова и у благодарно срце улази благодат“.
На сваки начин треба да се уздржавамо од роптања на оне који су нас увредили; јер овај Свети Отац каже да Бог трпи све човекове немоћи, али онога који увек ропће, неће оставити некажњеног.
А тугу због грехова, корисну нам у покајању, неопходно је имати, али само са истинском надом на Бога и потпуним уверењем да нема греха који би победио милосрђе Божије, које све прашта онима што се кају и моле се. Та туга је помешана с радошћу, чини човека усрдним у сваком добру и трпељивим у свакој болести: јер жалост која је по Богу, рекао је Апостол, доноси покајање за спасење, за које се не каје (2. Кор. 7, 10). А тугу супротну овој жалости — тугу која се рађа од демона, треба на сваки начин изгонити из срца, као и остале зле страсти, изгонити је молитвом и читањем, као и разговорима са духовним људима. Јер туга која није по Богу, постаје корен сваког зла; и ако дуже буде у нама, да скоро поприми вид безнађа, преобративши се у очајање, чини душу опустошеном и суморном, слабом и нетрпељивом, лењом за молитву и читање.
ШЕСТА ПОМИСАО — УНИЛОСТ (чамотиња)
Ако овлада нама унилост, онда души предстоји велики подвиг. Опак је и жесток овај дух, дух унилости, а када се удружи са духом туге који га потпомаже, бива још гари и тежи. Борба са тим духом посебно је јака код оних који живе у молитвеном тнховању.
Када се подигну на душу силни таласи унилости, човек губи наду и никако да им угледа крај, а враг му, притом, убацује погубну мисао — како је велико његово садашње страдање, а потоње ће бити још веће, како је он остављен од Бога, да се Бог о њему и не стара, да се све с њим десило без Промисла Божијег, и — да се то десило једино њему, а другима се то никада није догађало и не догађа се.
Али није то тако, није тако. Бог је одувек, као чедољубиви Отац, не само нас грешне, већ и Свете Своје благоугоднике даривао духовним оковима, из љубави према њима, да би били успешнији у творењу добра. А такво тешко стање духа мења се брзо и неизоставно; за њим следи посећивање милости Божије и утеха. Како у онај злехуди час човек и не мисли да је у стању да више остаје у свом добром подвигу: ђаво му све добро представља мрским; тако, када прође тај час, њему се све осветљава, све изгледа псријатно, сва туга нестаје, као да је није ни било, он опет види себе усрдним у добродетељи и чуди се својој промени на боље. Тада његова одлука да живи свето и богоугодно постаје још јача, као последица уверења да Бог Својом милошћу све чини њему на корист, и допушта њему искушења искључиво из љубави према њему — ради његовог усавршавања. И у њему се још више разгорева љубав према Богу, јер несумњиво зна да је вјеран Бог који вас неће пустити да се искушавате већма него што можете (1. Кор. 10, 13).
Без Божијег допуштења ђаво не може ништа да нам учини: он жалости наш дух не толико колико би он хтео, него колико му допусти Бог. Схвативши то путем сопственог опита, монах се све више умудрује кроз промене које настају у његовом духу, и храбро подноси сваки налет туге, знајући да ничим тако не може доказати љубав своју према Богу, као добродушним подношењем тешкоћа, и да га то узводи ка вишем савршенству. „Ништа толико не приправља иноку венце, као унилост, ако он — и при њој — несаломиво приморава себе за божанствено делање“, рекао је Јован Лествичник.
Када дође до страшног напада духа унилости, потребно је одлучно заштитити себе од духа неблагодарности, чувајући се од падања у хулу; јер се ђаво за време унилости напреже да управо тим оружјем порази душу, тј. оружјем хуле и неблагодарности. Човек, притиснут унилошћу, гго наговору ђавола, бива испуњен сумњом, страхом и очајањем да не може бити помилован од Бога, не може добити опроштење грехова, избављење од вечних мука и спасење. Тада и многе друге невољне помисли силом продиру у душу, које је немогуће описати, и не излазе из ње ни за време, ни после читања и службе. Сву снагу инок — подвижник треба тада да употреби да не би пао у очајање и занемарио молитву. Колико год има снаге нека се тада моли, и у тој је молитви веома корисно да лице обара ка земљи.
Кога мори унилост нека се моли, учи Велики Варсануфије, овако: „Господе, погледај тугу моју и помилуј ме! Боже, помози ми грешноме!“ Или, по речима Симеона Новог Богослова, овако: „Иди од мене, сатано: Господу Богу мојему поклањаћу се и Њему јединоме служити и сваку муку и највећу тугу примићу са захвалношћу, као ниспослано ми од Њега, ради очишћења грехова мојих, како је написано: подносићу гнев Господњи, јер му згријеших (Мих. 7, 9). На тебе самог, на твоју главу неблагодарност и хула нека падну, и теби нека их Господ припише. Одступи, дакле, од мене, нека те Бог, који ме створи по образу и лику Своме, положи под ноге и сажеже!“
Ако и после тога не престане да те дави овај дух, пренеси своју мисао на неки други предмет — Божански или човечански. Пре свега, душа која тежи да угоди Богу, треба да буде храбра и да се држи трпљења и наде, како пише Светљ Макарије. Јер, брзнна демонске злобе и иаводи нас Лв. унилост, да би лишшга душу наде на Бога. Али Бог никада не допушта да душу која се узда у Њега, савладају напасти — јер зна све наше немоћи. Ако и људи знају какав терет може да понесе мазга, какав магарац, какав камила, и сваког оптерећују сразмерно његовој снази; ако и лончар зна колико времена треба да држи у ватри направљене посуде, да не би попуцале ако их буде држао више него што је потребно, и да се не распадну ако их пре времена уклони са ватре; ако и код људи има довољно разума за оно што чине, зар Божији разум не зна боље какво ће искушење дати којој души, да би је учинио спремном за улазак у Царство небеско и удостојио је, не само будуће славе, већ и овде — утехе Духа Светог. Знајући то, све подносимо храбро и ћутке, не напуштајући своју келију.
Заиста, понекад су неопходне, како каже Свети Василије Велики, везе и разговори са неким од искусних и мудрих људи, јер благовремена и добронамерна посета таквом човеку и умерен разговор са њим, лишен празнословља, могу не само да изгоне из душе унилост која се гнезди у њој, већ и, пруживши јој мало одмора, да јој додају снаге и усрђа за даљи подвиг у благочешћу; али Оци, поучени сопственим искуством, кажу да је у тренуцима искушења боље не напуштати келију и бити истрајан у безмолвију.
СЕДМА ПОМИСАО — СУЈЕТА
Много и будно треба мотрити над духом сујете; јер се он веома скривено, са истанчаном препреденошћу, убацује у наше намере и труд — преграђује монаху пут ка истинском циљу и настоји да искриви и изобличи наше дело, тако да оно буде не ради Бога, већ из сујете и човекоугађања. Зато треба да непрекидно строго проверавамо себе и своје намере — спољашње и унутрашње, питајући се: чинимо ли то ради Бога и ради душевне користи? На сваки начин треба да избегавамо људске похвале и, сећајући се речи Светог Давида: Господ расипа кости човекоугодницима (Пс. 52, 6) да одбацујемо сваку ласкаву помисао која нас наговара да било чиме угађамо људима. Тако нека свом душом утврђујемо своју мисао, да све што чинимо буде по Богу.
Ако неко, и поред све своје жеље да тако поступа, понекад бива побеђен сујетним помислима против своје воље, он нека онда исповеда своју помисао у молитви Господу, и нека је наводи на супротну страну, смирујући и унижавајући себе; и Срцевидац, пред којим је откривена душа наша и сваки њен трептај, опростиће и неће нам ово урачунати.
У борби са помислом сујете треба овако поступати: када осетимо побуду да се било чиме похвалимо, онда се сетимо својих суза, ако их имамо, и оног нашег страшног ишчекивања пред Богом у молитвеном обраћању. Ако немамо ни тога, ни чега другог, представимо себи одлазак наш из овог света, и бестидно славољубље ће тада нестати. Уколико се и даље буде гнездило у нама, заплашимо се, у крајњем случају, тога стида који прати похвалу; јер „ко се преузноси још овде, пре будућег века, неће умаћи понижењу“, каже Свети Јован Лествичник.
А када неко стане да нас хвали, и својом похвалом, у сарадњи са невидљивим врагом и нашим сопственим заслепљеним срцем, посеје у нама мисао да смо достојни части и унапређења, и способни да заузмемо високе положаје — тог тренутка се сетимо колика и каква све прегрешења починисмо, или макар само једно од њих, најгнусније, замислимо у уму своме и рецимо себи: просуди, — јесу ли достојни похвале и части који тако поступају?… Тада ћемо одједном сагледати како не заслужујемо никакву и ничију похвалу, и демонских савета ће нестати, и неће нас више збуњивати, рекао је Никита Ститат. Ако немаш великих и тешких грехова, онда помисли на то колико је широка, савршена и свеобухватна свака заповест Господња, и видећеш да је све твоје подвижништво — капља у поређењу с непрегледним морем.
Ако се овако увек будемо трудили, свакако ћемо се сачувати од сујете. А ако не будемо трезвени, већ станемо да често прибегавамо сујетним помислима, онда ће оне, укоренивши се, усадити у нас самоувереност и гордост — почетак и крај сваког зла.
Дионисије, када је живео у Јосифовом манастиру, радио је у пекари, и то за двоје; при томе је певао 77 псалама и чинио есвакога дана по 3.000 метанија.
И после смрти Свети Старац је остао доследан себи. — Тако, када је 1569. године цар Иван Грозни, у скиту преподобног Нила, из поштовања хтео да сагради камени храм уместо дрвеног, јавио му се Свети Нил и строго му наредио да то не чини.
Свети Макарије Египатски, у 8. беседи о савршеној молитви савршених овако каже: „Ако је неко по некад читав дан заузет нечим, и у једном тренутку пре да себе молитви — и унутрашњи његов човек са радосним усхићењем долази у молитвено стање, у бесконачну дубину вечности и тамо стреми сав његов ум који лебди у милини. Тада у мислима настаје заборав о земаљским стварима, јер су оне нахрањене и обузете божанственим, небеским, безграничним, необухватним и нечим чудесним што је немогуће исказати људским језиком. У том тренутку он се моли овако: „О, када би душа моја отишла заједно с молитвом!“ Човеку је потребно да прође дванаест ступњева да би достигао савршенство. И, ето, благодат почиње да се умањује и човек силази за један степен и већ стоји на једанаестом. А други, богат благодаћу, дан и ноћ стоји на врху савршенства. И такав човек… ако би тако било увек с њим, не би могао више да прими на себе ни богослужења нити било какав терет, не би могао ни да слуша нити о себи да се стара, већ би стално седео у једном углу, сав обузет заносом, као опијен. Зато му се и не даје савршена мера, да би могао да брине о браћи и богослужењу…
ИстиноЉубље свима Вама!
Извор:
Друго:
