Др Николаос Коиос: Три свеца бола и наде

Др Николаос Коиос: Три свеца бола и наде

        Дубоко је уверење Православне Цркве да свака епоха има своје свеце и да нема ни једног доба без њих.

У свакој ери светитељи су доказ и демонстрација благодати Христове, љубави Очеве и заједнице Духа Светога, у месту и времену, међу нама.

          Када свети напуштају ову земљу одласком у небеско пребивалиште, остављају нараштају који их је познавао част да са Светим Јованом Богословом (I Јн. 1,2) кажу „шта смо чули, што смо очима видели, шта гледали смо и додиривали својим рукама’.

Наша генерација је познавала три старца: Јакова, Порфирија и Пајсија, који су сада званично уписани у Књигу Светих Православне Цркве.

      Већина нас је била у основном, средњем или високом образовању када смо отишли ​​да их посетимо и добијемо њихов благослов. Мало смо разумели из њихових речи и личности. Ишли смо или зато што су нас на то охрабриле наше породице или због угледа који су стекли у Цркви, међу Божјим народом.

Обично смо ишли јер су ишли и сви остали. Понекад, не често, налазили смо прилику да откријемо своје адолесцентске мисли једном од три света и добили бисмо духовну утеху и вредне савете које обично – нисмо следили. Али, чували смо их у нашим срцима и умовима као вредан „депозит“ који ће нам користити касније, када су то животне потешкоће захтевале.

Углавном смо примали део благодати у неколико тренутака када смо били са њима.

Благодат и необјашњива радост.

Време би стало.

Животне бриге су без напора остављане по страни.

Мисли и размишљања о нашем личном сопству би избледеле. У том тренутку нисмо били забринути за наше проблеме. Постојао је осећај вечности, да ће оно што смо тада доживљавали трајати заувек.

Али, када бисмо отишли, овај осећај би се смањио и за кратко време бисмо слетели – понекад глатко, други пут не баш толико глатко – назад у сурову стварност наших нормалних живота.

          Не само нашу рутину, већ и рутину других људи, блиских или далеких. Свих оних о којима слушамо сваки дан и оних који су нам најближи. Ове последње слушамо, видимо их, додирујемо их до те мере да се навикнемо на њих, досађују нам, нервирамо их, сматрамо их препрекама на нашем путу и ​​чак их мрзимо. И све то без икаквих лоших намера.

Напротив, сви ми улазимо у животну борбу са најбољим намерама, са жељом за напретком и продуктивношћу. Али, време и стварност покажу да грешимо. Не добијамо оно што желимо или оно што мислимо да заслужујемо. Постајемо разочарани у друге. Посебно оне који су посебно високо у нашој процени. Не дају нам саосећање и утеху коју тражимо и за којима имамо све већу потребу како време пролази.

            Сећање на наш лични контакт са светитељима, тројицом светитеља наше генерације, чини се далеким у смислу садашње ситуације и то нас често забрињава или понекад чак шокира. Зашто ови свеци не би били са нама све време? Зашто нам не пошаљу чак ни мрвицу оне благодати коју смо осетили када смо их срели у нашим млађим данима? Зашто су нас оставили да се сами сналазимо, лишени сваког осећаја њихове блажености у околностима које су све оштрије?

На почетку смо споменули да свака ера има своје свеце.

          Они су њени свеци не само зато што су живели у одређено време и на одређеном месту, већ и зато што се у њима манифестовао Божији промисао за ту одређену генерацију. Наша сопствена генерација је била генерација просперитета који је уследио након Другог светског рата и, у Грчкој, грађанског рата и пратеће политичке нестабилности. Претходна генерација се више бавила зацељивањем рана, да би се подигла на ноге. Наши нису желели да имају везе са прошлошћу, радије су уживали, са крајњим оптимизмом, у садашњости, без посебног интересовања за будућност. Неминовно је та будућност тада постала садашњост. А благостање и ирационални оптимизам заменили су општа криза и песимизам.

Наша генерација није васпитана да се суочи са болом и потешкоћама. Била је то генерација којој је било лако. Зато су је тако видели и осетили њени светитељи. Светитељи благодати, утехе и радости.

Било им је лако да их пренесу док смо ми били са њима. Али, никада се нисмо запитали – како су их сами стекли?

Читали смо у аскетским књигама и изрекама стараца о „давању крви и примању Духа“, али то никада нисмо заиста доживљавали као део нас. Ипак, на крају, три велика свеца нас заправо нису напустила. Вратили су се неколико година касније својом канонизацијом у нашој Цркви.

           Црква, Тело Христово чији смо сви ми чланови, разуме да је ова генерација тешко болесна. Она пати од болести пролазног и неоснованог просперитета и лакоће и није довољно чврста да се суочи са искушењима која је донела криза. Наша Света Црква враћа свете на централно место славећи њихов живот и, пре свега, начин њихове смрти.

Ако пажљиво погледамо свеце сваке епохе, видећемо да су имали неке заједничке ствари, одређене карактеристике.

            Светитељи апостолског доба, мученици ране Цркве, подвижници пустиње, велики оци Васељенских Сабора, богослови искуства нестворене светлости, Атонски светитељи, новомученици и многе друге групе светих у свакој епохи, иако се не могу сви овде поменути.

У тројици светитеља нашег времена видимо две заједничке карактеристике – не једине, већ оне које одговарају невољама нашег доба: бол и наду.

Сва тројица су дубоко делила бол милиона људи наше генерације: бол болести, напуштености, сиромаштва.

Посебно бол од болести, најочигледнији знак растакања и смртности. Који људи данас покушавају свим расположивим средствима да избегну и протерају. Ниједан од ова три светаца није то избегао.

      Сваки од њих тројице је имао поприличну колекцију болести које су сами носили, док су лечили друге. И иако су сва тројица умрли у страшним боловима, по сведочењу оних који су тада били са њима, оставили су нешто нашој некада просперитетној, сада посрнулој генерацији.

Они су завештали наду, својим живим присуством у Цркви; надамо се да ћемо у некој фази поново осетити ту необјашњиву благодат и радост у њиховом присуству.

Нека имамо њихов благослов.

Др Николаос Коиос

pemptousia.com

Превела редакција Чудо