Света тајна исповести
Исповест је Света Тајна чија је суштина човеково покајање, а покајање је једини пут ка очишћењу душе, смирењу и коначном спасењу. Покајање не можемо произвести свесно, оно је Божији Дар, али му зато стремимо, као болном, али најбољем лекару наше душе. Света Тајна је управо зато што се не може рационално објаснити, што се кроз њега усваја божански живот, остварује заједница са Христом и успоставља повратак свом изворном бићу. Тајна је и зато што се, по речима старца Порфирија Светогорца, људска душа не може истражити никада до краја. Покајање се, дакле, не може свесно произвести, али укључује моменат свесности својих грехова и потребе да се због њих искрено покајемо. Исповест није пуко набрајање грехова или грешака, а још мање оно може да се подведе под просту реченицу: "Оче, сви су људи грешни, па и ја."
Зато је исповест потребно на време договорити са својим исповедником или духовником, не остављати је за последњи тренутак, током Литургије на којој желимо да се исповедимо јер је Литургија (Евхаристија) заједничка молитва Цркве, у којој сви учествују, упознајући је постепено, разумевајући је и преводећи је, по благодатном дејству Светог Духа, у стварни догађај свог живота. Зато чин исповести треба да се одвија један или неколико дана пре саме Литургије на којој примамо Свето Причешће. О суштини исповести најбоље је попричати са својим духовником/исповедником/парохом, али се едуковати и кроз духовну литературу. Исповест је припремни чин за примање Светог Причешћа, па стога има нарочит значај. На исповести се говори само о сопственим сагрешењима, не о туђим, не банализује се у детаљном препричавању читавих догађаја, а подразумева потпуну отвореност и искреност душе, без страха да ће исповедник то злоупотребити, будући да би се тиме и он сам огрешио о ову Свету Тајну и свој основни позив. Суштински, ми се исповедамо Господу, а свештенику је, по благодати Божијој, дата власт да разрешава од грехова кроз разрешну молитву и давање благослова за причешћивање.