ПОХЛЕПАН МОНАХ

24.05.2016 год.

ПОХЛЕПАН МОНАХ
Pohlepan monah1
Архимандрит Пахомије живео је у једном великом манастиру. Народ га је волео због доброте, а код братије није био омиљен. И иза леђа су га називали среброљубцем. И уопште – „похлепним монахом“. И заиста, његова раса није била проста, а аутомобил је био добар. А у келији пуно ствари: мноштво књига, икона, разних сувенира и других дарова од не баш сиромашних посетилаца.
Братија манастира, нарочито почетници, не ретко су се саблажњавали таквом раскошју. Некако се то није уклапало у приче и поуке древних пустиножитеља – аскета.
Нарочито је јадиковао због “заблуделог брата” отац Герасима:
– Па, где ће га то довести? То уопште није монашки!
Сам Герасим је у суштини био строг. Његова келија је поражавала својом једноставношћу и оскудношћу. Исто то захтевао је и од својих духовних чада, често напомињући да су последња времена близу. Једном је чак сакупио групу монаха и отишли су игуману:
“Ето, не желимо да живимо заједно са Пахомијем”.
Настојатељ је само раширио руке: “Па шта ја да радим са њим? А и поклоници га веома воле”. И подсетивши братију на братољубље и трпљење, посаветовао их да се усрдније моле за Пахомија.
А у ствари, отац Пахомије и није био похлепан. Брижно, мада и с расуђивањем, односио се према својим стварима. „Он даје лош пример другима, учиниће их сличним себи!“ – није одустајао отац Герасим. И молио се за избављење од напасти. Но, бол у срцу није се смањивао. Чак је узео и две недеље одсуства само да би мало одморио очи јер више то није могао да гледа…
Бог је услишио његове молитве – манастиру је дошао спас од Пахомија! Добио је послушање да буде настојатељ невелике обитељи. Оца Пахомија је позвао настојатељ и рекао:
– Види, баћушка, стигао је указ из Епархије. Владика те је благословио да оживиш манастир Св. Николе. Полако се спремај, мада, немој ни одуговлачити. Црквену власт, и сам знаш, не треба љутити. Тако да, унапређен си. Узми два искушеника нека ти помогну да попакујеш своје ствари и да их утовариш. Пут је далек, но даћемо ти камион. У твој ауто не може све да стане. И то је све… опрости ми грешном ако нешто није било у реду. Молим те и у име братије – опрости свима! Осуђивали су те понекад…
Тек што је отац Пахомије изашао од настојатеља, кад отац Герасим закуца на врата.
– Шта је то, Пахомије одлази? Да ти право кажем оче, слава Богу!
– А ти си због тога дотрчао? Можда хоћеш да му помогнеш да се спакује?
Pohlepan monah1
– Тим трицама не желим ни да се приближим а камоли да их додирујем… Не, наравно, нисам због тога дошао. Хтео сам нешто да питам. Оче, да ли би благословио да отпутујем на пет дана?
– Како да не! Па тек што си дошао са одсуства!
– У томе и јесте ствар. Био сам у гостима код свог друга из Богословије, оца Василија. И заборавио сам бројанице код њега у храму. Биће ми жао ако се изгубе.
– Ти мора да си у путу ударио главом у нешто. Ево ти моје бројанице и моли се за своје здравље.
– Али, оне бројанице су посебне. Дао ми их је на благослов блажени архимандрит Јоил! Какав је то био старац – подвижник! То су бројанице…
Ја не оспоравам заслуге оца Јоила, и сам знаш да га је настојатељ отерао. Али, како да те пустим? Ставили су те у распоред богослужења, а и друга послушања после одсуства си добио! Добро, смислићу нешто са намесником. Глава ме боли од вас – ниси сам у манастиру, нити сам ја чудотворац…
Позвао је намесника. Пуна два сата је с њим тражио решење како да нађу замену оцу Герасиму. Тек што је настојатељ помислио да мало предахне кад се опет појавио отац Пахомије. Стоји на прагу, на леђима ранац, крај ногу пуна торба:
– Ево оче, дошао сам да се опростимо. Са братијом сам се већ поздравио, вечерас имам воз до Красноугољска.
– А твоје ствари???
– Све своје са собом носим, – насмешио се Пахомије, – а остало сам разделио. Књиге сам однео у манастирску библиотеку. Расу сам дао братији, а остало у магацин. Иконе што братији, што духовним чедима…
– А ауто?
– Шта ће мени тамо тако добар ауто? Ако ми буде требао, Бог ће ми послати, као и овде што ми је послао. Као уосталом и све остало. Наравно, нећемо моћи да га преведемо овога часа. Дао бих га на старање оцу Никифору, у њега сви имају поверења, па нека га вози.. Да ли би дао благослов да ме одвезе на станицу? Имам само ранац и торбу. Аутобуси не иду редовно па бих могао закаснити на воз…
– Дајем благослов.
– А за ауто не брини! – наставио је Пахомије, – доћи ћу вам ускоро у госте и превешћу га. Ако хоћеш на тебе, ако хоћеш на манастир…
– На оца Герасима, – покушао је да се нашали настојатељ, – у последње време он стално има потребу негде да иде…
– Може и на оца Герасима! Што да не? Он није лош возач… А имао бих још једну молбу за тебе, ако може… Моја келија је слободна. Она је сува и топла. А оцу Варсануфију је јако нарушено здравље, често је прехлађен. Размисли, можеш ли да га преселиш у моју келију?
– Размислићу…
Због нечега је отац настојатељ хтео до заплаче. Но, уздржао се, да не би збунио Пахомија. Само су се поклонили један другом до пода, загрлили се као рођена браћа. И опростили се.
Уз пут ка станици, седевши за воланом отац Никифор је запиткивао оца Пахомија:
– Баћушка, све те ствари које сте поделили, вама су подарила духовна чада од чистог срца. Они вас воле и то су вам подарили на молитвено сећање. Није ли вам жао да се од таквог сећања раставите?

Pohlepan monah2
– Али, ја ништа добро нисам заборавио! Јер, сваки њихов дар је као жртва Богу. Баш зато што је од срца. Тако и моје срце неће заборавити моје доброчинитеље. Никада. Никога. Сећаш ли се када су ме рукоположили за јеромонаха, мени је Ањица, млађа ћерка Степана Иљича, поклонила своју плишану куцу? Ја сам је примио – она је за мене жртвовала своју највољенију играчку! И нећеш веровати, ја сам је сачувао. Тек пре недељу сам се од ње растао.
– И шта си урадио с њом? Јер „поклон се не поклања“! – засмејао се Никифор.
– Поклонио сам га Ањиној ћерчици, – осмехнуо се отац Пахомије, – Ања је чак пролила сузе радоснице када је угледала своју плишану куцу…
Отац Никифор због нечега дуго није могао да крене са станице. Стајао је и гледао за возом у коме је одлазио Пахомије, све док се светла нису изгубила у ноћи.
П.С. А отац Герасим ипак није отишао по бројанице. Предомислио се.