Подсећање: ЕКУМЕНИЗАМ И ВРЕМЕ АПОСТАСИЈЕ – ШТА ЧИНИТИ?

 Ово питање поставља се данас пред многим православним хришћанима који су свакодневно сведоци ширења свеопште екуменистичке апостасије на свим нивоима. Многобројни догађаји новије историје јасно показују да се убрзано ради на стварању Анти-Цркве, на „преради“ Хришћанства, реинтерпретацији догмата, црквене историје и интензивној секуларизацији и модернизацији духовног живота.

Живимо у времену која су по много чему опаснија од времена Св. Марка Евгеника, или времена аријанске, монофизитске и монотелитске јереси. Док су се наши преци суочавали са једном јересју која је угрожавала Цркву, данас из „екуменског пакета“ као из неке злокобне Пандорине кутије излазе стотине јереси. Познато нам је да је Црква до сада победнички излазила из борбе са свим опасностима, тако да је нпр. после неуспеле Флорентинске уније, Православље доживљавало праву духовну ренесансу у свим сферама духовног живота. Сада се поставља озбиљно питање, да ли је дошло време да ће ускоро Црква Христова моћи да преживи једино у катакомбама и пустињи и дочека Христа тамо, одакле је и кренула на свој историјски пут?

Тренутно два су основна начина на који савремени православни хришћани реагују на јерес екуменизма. Први је начин, борба против екуменизма унутар канонских и институционалних оквира Помесних Православних Цркава, а други је напуштање тих оквира и пресецање свих званичних веза са Црквама чији су поглавари активни у екуменском покрету. Они који се боре на први начин верују или да је још могуће васпоставити светоотачки курс у васцелом Православљу и да ће јерес екуменизма бити превладана, или барем сматрају да још нису исцрпљене све могућности борбе унутар постојећих оквира, те да не треба правити додатне расколе на ионако већ изранављеном телу Цркве која страда. С друге стране, они који су се већ званично одвојили од официјелне црквене организације развијају један став који се може дефинисати као „еклисиологија отпора“. О каквом се заправо ставу ради?

У суштини појам отпора и поделе у црквеном телу има негативну конотацију, пошто су основни атрибути Цркве љубав, мир и слога. У том смислу свака подела и раскол проузрокован због личних или нецрквених циљева није оправдан и сматра се цепањем ризе Христове. Али у историји можемо да видимо да кад год су Цркву нападали вукови у јагњећој кожи, тј јеретици, посебно они који су били високих црквених чинова, свештенство и народ су се уклањали од таквих и прекидали са њима општење. У том погледу важно је размотрити шта каже 15. канон Прво-другог сабора цариградског из 9. века:

„…Према томе, презвитер, или епископ, или митрополит, који се усуди прекинути општење са својим патријархом и не буде спомињао, као што је наређено и установљено, име његово на божанственој служби, него, прије саборне одлуке и коначне осуде његове, произведе раскол у погледу таквога, Свети Сабор наређује да буде сасвим уклоњен од сваког свештеничког ступња, ако се само доказима одостовјери његов безаконити поступак. Уосталом ово се наређује и потврђује у погледу оних који само под изговором неких преступа одступају од својих предстојника и расколе производе, и руше јединство Цркве.

А они, који се одељују од општења са својим предстојником због какве јереси, која је од светих сабора, или Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и отворено о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборнога разбора оделили се од таквога епископа, него ће напротив бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назовиепископе и назовиучитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, него напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења.“ (15. канон)

На основу овога канона је јасно да хришћани дугују беспоговорну послушност својим пастирима, па чак и у случајевима њихових моралних преступа и других погрешака које се подозревају све до саборске одлуке.

Једини случај, дакле, када је допуштено и не чекајући званичну саборску одлуку раскинути послушност предстојнику јесте случај када он отворено проповеда јерес, те самим тим он престаје бити истинским епископом и пастиром.

Апостол Павле нас учи послушности према својим духовним старешинама: „Сећајте се својих старјешина који вам проповједаше ријеч Божју гледајући на свршетак њихова живљења, и угледајте се на вјеру њихову…слушајте старјешине своје и повинујте им се, јер они бдију над душама вашим, пошто ће одговарати за њих…“[1]

Али уколико наши учитељи нису добри шта да радимо?

Свети Јован Златоуст одговара: „У ком смислу? Ако је то у питању вере, бежите од њега и клоните га се, не само ако је то човек, већ да и дође сам анђео са неба.„[2]

Томе нас учи и Свето Писмо: „Али ако и ми, или анђео с неба јави вам јеванђеље друкчије него што вам јависмо, проклет да буде! Као што прије рекосмо и сад вам опет велим: ако вам ко јави јеванђеље друкчије него што примисте проклет да буде! Зар ја сад настојим да људе придобијем или Бога! Или тражим људима да угађам? Јер када бих ја још људима угађао, не бих био слуга Христов.„[3]

Чињеница је да многи екуменисти поричу да проповедају другу веру, штавише они отворено изјављују да управо они имају исправно тумачење Христовог учења. Погледајмо шта каже на то Св. Теодор Студит у једном свом писму: „Ми смо православни у сваком погледу и одбацујемо сваку јерес и примамо сваки сабор, било васељенски или помесни, који је општеприхваћен. Али ми се такође чврсто држимо свештених и канонских правила које су они донели. Јер није могуће потпуно учити реч истине ако неко мисли да има праву веру, а не руководи се божанским канонима.“[4]

Да ли је могуће бити православан, а флагрантно газити свештене каноне? Да ли је могуће себе сматрати православним хришћанином и наследником Светих Отаца, а чинити супротно ономе што су чинили Свети Оци, мученици и исповедници вере?

Пример св. Теодора Студита веома је илустративан за наше време, као уосталом и примери Св. Атанасија Великог на Првом Васељенском Сабору и Св. Максима Исповедника на шестом. Св. Теодор је у иконоборству видео не само борбу против светих икона већ једну јерес која је била много шира. Јеретици су настојали да спроведу једну ширу црквену реформу која је требало постепено да избаци молитвено поштовање светитеља, светих мошти, пресвете Богородице. Литургија је скраћивана, постови и празници су били укидани, манастирски типици либерализовани, конфискована њихова имања, редуциран је број свештеника и монаха, а епископи су бирани само уз благослов Царског савета. Радило се о некој врсти источне Реформације.[5]

Но, вратимо се еклисиолошком ставу „православног отпора“. Он полази од чињенице да су црквене заједнице које учествују у екуменским активностима, заправо оболела ткива Цркве Христове. Тај став се разликује од радикалног еклисиолошког става појединих екстремних традиционалистичких група које иду толико далеко да негирају благодатност тих Цркава[6], те падају у много већу опасност него што је екуменизам.

Какав, дакле, тренутно постоји став према поменутим црквеним заједницама које тренутно чине фронт православног отпора екуменизму?

Ставови по том питању су веома различити. Само по питању Руске Заграничне Цркве имамо велике разлике. С једне стране званична Москва никада није рашчинила и анатемисала јерархију РЗЦ (нити је тога било са друге стране), Српска Црква незванично има општење са јерарсима РЗЦ и јаке традиционалне и духовне везе. Цариград је по том питању крајње ригорозан. Већ дуже времена цариградски патријарси се боре да се по питању РЗЦ постигне концензус и она дефинитивно и званично прогласи за расколничку заједницу[7]. Такав оштар став нарочито је испровоциран тиме што је РЗЦ практично рукоположењем неколико старокалендарских епископа у Грчкој омогућила да овај покрет преживи. Поред тога, РЗЦ је пружила уточиште многим противницима екуменистичког курса Цариграда широм света. Тренутно постоји и велики проблем што РЗЦ формира своје епархије и на територији Русије што увелико заоштрава међусобне односе. Јерарси РЗЦ то објашњавају потребом да се изађе у сусрет појединим парохијама и свештеницима који су видно незадовољни због тога што Москва упорно не одбацује сергијанистичку прошлост, не признаје истину о страдању Руске Цркве и даље учествује у екуменским активностима. Московска Патријаршија оптужује РЗЦ за фанатични ригоризам, ширење раскола у руском народу и одузима јој право да јој суди пошто сама није упознала и прошла страдања која је преживела Црква у отаџбини.

Што се тиче питања старокалендараца у Грчкој, Румунији и Бугарској, неке помесне Цркве које прате јулијански календар не желе да подржавањем ових покрета угрозе своје односе са новокалендарским Православним Црквама које према својим старокалендарцима имају крајње непопустљив и агресиван став који је често резултирао страховитим прогонима.[8] Притом се не праве никакве разлике између доста различитих ставова појединих старокалендарских група. Занимљив је став Јерусалимске Патријаршије која нарочито у последње време одржава живе незваничне везе са неким умереним старокалендарцима и РЗЦ која је већ дуже времена присутна у Светој Земљи.

Међутим, независно од ових официјелних црквених ставова и других незанемарљивих разлога ових раскола, не можемо, а да не приметимо да ове црквене заједнице, без обзира на њихов званично нерегуларан и неканонски статус, данас својим антиекуменистичким ставом представљају живи глас православног Предања, али и истовремено снажан ослонац свима онима који се боре против екуменизма унутар званичних Православних Цркава.

Сетићемо се само колики су утицај имале својевремено тзв. „писма бола“ поглавара РЗЦ митрополита њујоршког Филарета (1965-1985) који је од 1966 године започео активну антиекуменистичку борбу својим отвореним писмима поглаварима Помесних Православних Цркава и другим епископима у којим је упозоравао на свејерес екуменизма и чињеницу да он припрема долазак Антихриста. Мада су ова писма имала веома позитиван одјек међу једним бројем православних Цркава, ипак званичан став свих помесних Цркава на овај „глас вапијућег у пустињи“ био је и остао ћутање. Са истим одговором сусрели су се и отац Јустин „елијски и отац Филотеј Зервакос који су упозоравали верни народ, али и јерархију на опасности екуменистичке странпутице. У њиховим текстовима, као и у делима Св. Владике Николаја Српског и архиепископа Аверкија Џорданвилског, можемо да пронађемо живи и аутентични став Православне Цркве према екуменизму и реформи Православља. И отац Јустин и Филотеј Зервакос[9] имали су разумевања за оне који су се одвојили од званичне Цркве у знак протеста против екуменизма, модернизма, све већег секуларизма и сарадње са безбожним властима, мада сами никада нису пошли тим путем нити га начелно одобравали, настојећи да избегну још веће расколе и смутњу. Ипак до краја нису престали да сведоче речи будности и истине.

Овакав став можемо с правом рећи, представља царски, средњи пут, који се с једне стране отворено супротставља прелести екуменизма, а с друге стране избегава стварање неразборите панике и пометње новим расколима, а поготово екстремистичке „хиперправославне“ ставове појединих зилота. Другим речима, они су увек имали у виду потребу да се православна истина без икаквих улепшавања с љубављу проповеда неправославнима, али не путем лажних „дијалога љубави“ већ активним православним живљењем, следовањем Светим Оцима, светим Васељенским Саборима.

„Хиперправославност“ појединих зилота у великој мери одудара од духа Отаца, који су у питањима вере били строги, али није им недостајало способности да покажу љубав, не према јереси, јер она заслужује само мржњу и осуду, већ према људима који су сами жртве велике духовне обмане. Претерани зилотизам у борби са екуменизмом наноси више штете истини Православља него ли користи. Данас је нажалост много ревнитеља Православља који олако проглашавају све екуменисте за јеретике. Било је људи, који су храбро исповедали пред јеретицима истину да је једино Православна Црква истинска Црква Христова. Нажалост у последње време све је више оних који то или прећуткују или отворено поричу. Ту они већ улазе у границе јереси, јер прећутати истину човекоугодништва ради равно је одрицању од истине. Ако се, пак, на тај начин настоји да се неко придобије за Православље, тај метод је сасвим погрешан. Управо оштра светоотачка реч истине разблажена једном искреном богочовечанском љубављу према ближњим најјаче је оружје борбе против сваке неистине и јереси.

Данас, када један православни јерарх присуствује јеретичкој служби, заједно са њима благосиља народ и измењује целив мира, он индиректно, (без обзира што своју савест умирује тиме што није отворено саслуживао у одеждама и причестио се са њима), признаје ту јерес и ступа са њом у духовно општење. Последице таквих поступака су двојако погубне. С једне стране не исповедивши реч истине он још дубље гура јеретике у њихову заблуду, а с друге саблажњава свој верни народ и подстиче га на јерес. У овим случајевима заиста вреди еванђелска реч Господња која каже: „Боље би му било да воденични камен обеси о врат и да га баце у море, него ли да саблазни једнога од ових малих.“[10]

Свакако, не треба се надати да се апостасија може потпуно зауставити и спречити неки Велики унионистички Сабор и екуменско јединство, али барем можемо се надати да се макар још једна помесна Црква или барем један њен део може извући из мрежа пропасти благовременим прекидом веза са јеретицима и ССЦ.

У том смислу веома је важно разобличавати јерес екуменизма која опстаје и шири се управо захваљујући томе што многи не познају њене праве циљеве и позадину њених активности. Свакако ако се екуменистичке активности наставе умножавати и ако коначно буде озакоњена заједница са јеретицима, у том случају неопходно ће бити поступити по горе споменутим канонима и одвојити се како би се спасили од погубног утицаја јереси.

Штавише, на основу писања неких новијих отаца, као што су Св. Игњатије Брјанчанинов[11] и Св. Теофан Затворник, можемо да закључимо да ће управо у наше време да дође до опште апостасије при којој ће јерес потпуно освојити и званичну црквену администрацију, док ће истинска Православна Црква опстати у катакомбама.

По тој визији, коју надопуњују предвиђања многих савремених духовника као што су о. Лаврентије Черниговски[12], Серафим Роуз, архиепископ Аверкије, ново, лажно „Сједињено Хришћанство“ шириће неистину да је оно једина Црква Христова на свету. Градиће се нови храмови, служиће се величанствене екуменске „литургије“ мира (вероватно у декору и амбијенту Канбере или Асизија), посвуда ће се говорити о новој ери мира, правде. Али у целој тој Вавилонској кули, која ће бити одевена само у спољашње обличје Цркве, неће бити истине и Духа Божјег. Једина и истинита Црква Христова, Црква Православна живеће вероватно у малим катакомбним заједницама, по градовима, у пећинама и шумама, предвођена богоносним епископима, свештеницима и монасима, потпуно сакривена од блештавих рефлектора јавности и ТВ камера. Многе од тих малих Цркава можда неће знати једне за другу. Неће их повезивати видљиве административне везе већ јединство вере православне, светоотачко предање и надасве заједничко општење у телу и крви Господњој. Те ће заједнице верних бити сурово прогањане као и у римска и совјетска времена и припадници „лажног Хришћанства“ и других сједињених религија сматраће их фанатицима, људима нехуманим, настраним и мизантропима, противницима „Новог Светског Поретка“ благостања и свеопште среће на земљи.[13] Многи ће вероватно бити затварани у посебне логоре за преваспитавање, где ће бити истјазавани на најсуровије начине како би се одрекли вере у живог Бога и Његову Цркву и поклонили се власти овога света. Тако ће Црква опет као и у прва времена, чиста и беспрекорна девица, омивена крвљу мученика и исповедника дочекати свога женика.

Међутим пред нама се постављају питања. Колико ће православних хришћана дочекати тај дан у вери отачкој, јер сам Господ се пита „Када Син Човечји дође да ли ће наћи веру на земљи“ (Лк. 18,8). Колико ће тада бити хришћана који ће себе сматрати православнима, а биће отуђени од еванђелског духа истине[14]?

То су питања на која ће нам одговор дати тек времена која долазе.

НАПОМЕНЕ:

    Јев 13,7.17
    Беседа 34. на посланицу Јеврејима
    Гал. 1, 8-10
    Писмо И,30 (ПГ 99:1005 Д)
    У овом случају се конкретно радило о питању недозвољеног брака цара Константина ВИ који је за то добио благослов од патријарха Тарасија, са којим је Теодор прекинуо општење, пошто је поступио против црквених канона. Св. Теодор је због овога исповедништва вере и савести претрпео двогодишње прогонство и затвор и ослобођен је тек 798. г. када је на престо дошла царица Ирина. Свети Теодор је убрзо после тога 806. године поново прекинуо општење са патријархом Никифором, поводом недоличне рехабилитације једног игумана. Због тога је чак и осуђен на синоду 809.г. и послан поново у прогонство, да би га вратио цар Михаил Рангава 811.г. Четири године касније св. Теодор се опет нашао у изгнанству услед избијања иконоборачке кризе, која је потресала Источну Цркву пуних 120 година. Отворени сукоб је избио када је Лав Јерменин тражио од патријарха Св. Никифора да склони иконе из цркава. Када је Патријарх то одбио започео је страховит прогон поштовалаца светих икона. Када је цар јеретик пожелео да придобије Св. Теодора за своју јерес и дошао пред Студитски манастир, Св. Теодор је закључао капије и одбио да га прими. Потом је манастир заузела царска гарда која је страховито мучила Теодора и остале монахе. Из житија светитеља позната су нам сва његова исповедничка страдања за Православље. Св. Теодор је све то могао избећи да је као многи други игумани потписао акт о забрани иконопоштовања.
    „…Ниједна од јереси које су смуђивале Цркву није страшнија од ове јереси иконоборства. Она негира Христа и уништава његов лик као што бесни у делима и речима. С једне стране, она брбља да се Христос не може описати у телу. Тиме се пориче да је Логос постао тело, јер ако је постао тело, он се може сигурно и изобразити. То што говоре да је Он утвара (фантом) је типично за манихејско „еванђеље“. С друге стране, (иконоборство) цепа, уништава, руши до темеља и спаљује божанске цркве и сваку светињу на којој је изображен лик Христа, Богородице или некога од светитеља.“ Св. Теодор Студит (Писмо ИИ.81 (ПГ 99:1321Д-1324А)
    Митрополит Хризостом флорински, (1955), вођа грчког старокалендарског покрета, је на питање да ли Званична Црква поседује благодат Светога Духа у својим тајнама, одговорио 1937.г.: „Новокалендарска Црква је крива пред Богом због тога шта је учинила и зато Истински Православци (старокалендарци) не могу да имају општење са њом, међутим пошто њено свештенство није на друге начине одступило од Предања Цркве, она је наставила да поседује благодат Светога Духа.“ Он је сматрао да се Званична Црква „налази радије у потенцијалном (δυναμει), него у стварном (ενεργεια) расколу све до времена док неки свеправославни сабор не осуди реформу календара“. Након ове изјаве двојица епископа Герман кикладски и Матеј су оптужили м. Хризостома да је изневерио основне принципе старокалендарског покрета и одвојили се од њега отишавши у екстремизам који данас њихови следбеници настављају.
    На отворене оптужбе Фанара да је Руска Загранична Црква шизматичка (расколничка) заједница архиепископ Аверкије је једном приликом написао да расколницима пре треба сматрати оне који се сами одвајају од свештеног предања Цркве својим новотаријама, него ли оне који су се ради очувања чистоте православне вере одвојили од таквих. Овај став дубоко одражава веровање које је одувек постојало у Православној Цркви – да се истинско мерило православности огледа у томе колико следујемо Светом Предању и живимо у њему, а не колико се слажемо са мишљењем већине. Свети Максим Исповедник био је супротстављен целом хришћанском Истоку који је пао у јерес монотелитизма, ипак он није био у расколу већ они. Очување, по сваку цену, спољашњег јединства са јеретички настројеним јерарсима, ради тобожњег мира у Цркви, у ствари представља прави раскол и издају Православља.
    Ретки су они као што је архиепископ атински Доротеј (1956-1957) који је поводом старокалендараца изјавио: „Покрет старокалендараца није ни јерес нити раскол, и они који му следују нису ни јеретици нити етеродоксни нити шизматици, већ Православни Хришћани.“
    Отац Филотеј Зервакос представља једну од најзначајнијих духовних личности Грчког Православља у овоме веку. Живећи у дубоком осећају светоотачког православног предања он је непрестано упозоравао вернике на стагнацију квалитета духовног живота, на савремене опасности модернизма и екуменизма. Мада до краја живота није прекидао општење са званичном Грчком Црквом, он је имао разумевања за оне који су устрајали у одбрани традиције и старог календара. Ипак озбиљно је критиковао оне међу њима који су пали у крајњи зилотизам и прогласили званичну новокалендарску Цркву за безблагодатну и тако повели већину старокалендараца на пут странпутице. Сличног става били су још неке значајније духовне личности Грчке познате по разборитом традиционализму, као нпр. о. Јоил Јанакопулос и о. Епифаније Теодоропулос који су сматрали екстремизам старокалендараца једнако опасним као и екуменизам. Између те две крајности потребно је по њиховом мишљењу исповедати православну веру пред неправославнима, али избегавати тзв. „политички екуменизам“ који је задобио неканонске и јеретичке димензије.
    Лк. 17,2
    Св. Игњатије Брјанчанинов, светитељ, духовни писац и велики пророк Русије 19. века је говорио како ће се све званичне црквене организације на крају времена потчинити Антихристу и духу овога света. Он је више пута наглашавао да ће у последња времена постојати разлика између институционалне Цркве и истинске Православне Цркве. С једне стране имаћемо само црквену организацију без истинског духа Христовог, а с друге катакомбну заједницу обједињену једном вером, једним духом, једним телом и крвљу Христовом. Он каже: „Може се претпоставити и да ће институција Цркве, која се већ дуго љуља пасти страховито и изненада. И стварно, то нико није у стању да заустави и спречи. Садашњи начин да се институционална Црква очува позајмљен је од овога света, што је супротно Цркви, а последица ће бити само њен убрзани пад…Нека милостиви Господ штити остатак који верује у Њега. Али тај остатак је малобројан и све мањи.“ Цитат узет из књиге „Нот оф Тхис Wорлд“ Платина 1994. Ове пророчке речи су се готово дословно оствариле након бољшевичке револуције у Русији.
    Старац Лаврентије 1950 (који је у дијаспори проглашен за светитеља 1994.г.) говорио је својој духовној деци: „Доћи ће доба када ће обновити чак и затворене цркве, и украсиће их не само споља, него и изнутра. Позлаћиваће куполе и на храмовима и звоницима. Али кад се то заврши, доћи ће владавина Антихриста. Молите Господа да нам подари још времена да бисмо могли да ојачамо, јер нас чека застрашујуће доба. Видите ли како се све лукаво припрема. Све цркве ће бити просто величанствене, као никада до сада, али неће смети да се улази у те храмове. Антихрист ће бити крунисан за цара у једном великом храму у Јерусалиму, а учествоваће свештенство и патријарх.“ из Руског Паломника.
    Исти такав став имали су у првим вековима Хришћанства незнабошци и међу њима је владало опште уверење да су хришћани човекомрсци који одржавају опсецене оргије и пију крв жртвоване деце.
    Свети Игњатије Брјанчанинов дубоко је својим пророчким духом прозрео дух свеопште апостасије последњег времена. Овде наводимо неке од његових карактеристичних мисли које су данас и те како актуелне: „Бог је допустио апостасију (отпадништво). Немојте покушавати да је зауставите својом немоћном руком, већ бежите од ње, заштитите се од ње. То је за вас довољно да учините. Учите се да препознајете дух времена, проучавајте га, тако да ћете кад год је то могуће моћи да избегнете његов утицај… Само посебна Божја милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се све збуде што је проречено Писмима… Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства. Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима, тим ризницама побожности и благодати… Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно и недоследно разумевање ствари, и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава Хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио… Милостивно Божје дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење… Нека би милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи…“ (цитат преузет из чланка епископа Аверкија Џорданвилског „Wхат схоулд wе до?„, чланак објављен у Ортходоx Аустралиа, јануар-март 1990.)

Извор:  http://istokpravoslavni.org/rs/?p=13598#more-13598