Архимандрит Рафаил Карелин- Демонизам греха

 Демонизам греха

Грех је, говори свети Златоусти, највећа трагедија за човека, а од ове већа је само трагедија немања свести о греху. Управо живимо у времену умртвљавања осећаја човека за грех, његово не само релативизовање и умањивање значаја, него и превођење у “врлину”.


Шта је то грех? То је тајанствена реалија нашег живота, невидљива радијација, која га прониче у потпуности; то је несхватљива сила, која приморава нашу земљу више од седам хиљада година да рањава нашу земљу (духовно срце космоса) у болним грчевима. Историја људског рода у многоме подсећа на историју хроничне болести.

Наши савременици, попут древних хуманиста, покушавали су да упросте тај проблем, да објасне грех моралним несавршенством, човека, уклањањем од неког моралног стандарда, несклада између ума и осећања, пројављивањем егоизма у друштвеном животу, а понекад случајношћу и грешком – неправилно изабраним решењем. Они виде разлог греха у недостацима васпитања, недовољном васпитању, лошим примерима, социјалној неправди, и сматрају, да душа, чиста од рођења, по утицајем спољашњих фактора, се подвргава корозији попут метала и постепено бива прекривена слојем рђе. И зато су хуманисти стремили да исправе моралност кроз друштвене реформе, то јест психологију, кроз социологију.

Сви слични покушаји су се показивали утопијом. Ентузијазам борбе се завршавао разочарењем, револуционарна насиља су рађала, не моралне грехе, већ тиране и робове: у време револуције и перестројке видимо посебно јаке налете зла, слично избацивању усијане лаве из њедара земље на површину. Савремени либерализам хоће да реши питање о греху радикалним средством, односно – да уништи само схватање греха. За то је потребно уништити схватање моралности, објавити је за предрасуду и сујеверицу, и изложити је свеопштем подсмеху. Философски системи, почињући од антике, покушавали су да докажу, да је грех само оскудевање у добру. Савремени либерали – циници покушавају да људима убаце, да је грех само лажно схватање, измишљено ради држања човека у страху, свезивања и ограничавања његове слободе, његовог лишавања радости у животу.

Уопште, грех је тамни призрак, који мора бити расејан и уништен светлошћу људског ума. Грех је страшило за дете, и древна сујеверица, која може изазвати само нервозу и фобије.

Либерали хоће да сведу моралност на минимум, например, на праведно дељење супе из заједничког казана, и тиме да успокоје остатак људске савести. Али ми осећамо грех као реалну силу. Ми се свуда сусрећемо са том увекпостојећом, невидљивом и, пре свега, у нашој души.

Постоји дубина греха, као његова онтологија, скривена од очију – то је мржња према Богу. У временима ратова и револуција, када се руше основи државе, као низови зграда приликом земљотреса, посебно јасно се појављује сатанизам греха, и чини се, да се сама повшрина земље претвара у дно пакла.

Може ли се само оскудевањем у добру објаснити садизам и ново-измишљена мучења, којима су подвргавали људе, када је сама смрт изгледала као милост? Да ли је оскудевањем у добру, могуће објаснити поток секса и разврата, који се на нас обрушио са телевизијских екрана и новинских страница. Да ли је могуће објаснити последицом нечијег незнања, апологију хомосексуализма?

Како објаснити то нарастајуће појаву муља? Изгледа да је нови окрет у религији сатане култ највећег разврата, као што је декаденс у уметности наметнуо култ тела које се распада.

Раније се патолошки секс сматрао срамном појавом, био је повезан са облашћу судске медицине, а сада не само да га трпе, већ га и рекламирају, као нове боје у палети људских осећања. Чини се да ће се Содом ускоро подигнути са дна Мртвог Мора, испливавши из њега као неки тритон и постати престоница „елите“.

Грех је немогуће објаснити масовном психозом или безумљем. Човек сишао са ума је неодговоран, а овде, људи знају на шта иду. Наведимо пример. Човек који као да не показује никакве психичке девијације, коректан у друштву, ефикасна у служби, одговоран комшија, брижан породични човек, био је ухваћен јер је обманом пљачкао људе, пре свега девојке и децу, везивао их, обливао бензином и спаљивао. Раније је устројио план отимања својих жртви тако пажљиво, попут режисера који разматра поставку представе. Када су га на суду питали, зашто је он извршио такве злочине, одговорио је, да је осећао насладу несравњиву са било чиме, слушајући вапаје својих жртава.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл. Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести. Сваки грех је у роду са првородним грехом, који се предаје са колена на колено, и тече, не оскудева, попут реке, кроз сву историју света – од зоре до заласка. Сваки грех, савршен човеком, сједињен је са првородним грехом, чије име је „богоборство“, као лишће са граном дрвета.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања. Сетимо се банчења сатанизма у двадесетим годинама прошлог века, са његовим крвавим злочинима и ново-измишљеним богохулствима. То је млаз греха из тамних дубина људске душе, као из дубине пакла.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука. Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим. Либерали хоће да трагедију грехопада претворе у очаравајући роман са добрим крајем.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат – коначно свеспасење. Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин
извор: http://karelin-r.ru/stories/25/1.html

http://www.prijateljboziji.com/_Demonizam-greha/28388.html