Отац Серафим Роуз: Савремени свети Августин (1) (рецензија књиге монаха Дамаскина „Не од овог света“)
Реч је о поучној и дирљивој књизи, великој и по обиму (преко 1.000 страна) и по значају. Тема књиге је живот Американца, члана Руске Заграничне Цркве, јеромонаха Серафима Роуза, изузетно продуктивног мисионара и црквеног писца, који се упокојио 1982. године, са 48 година. Човек кова оца Серафима, заслуживао би да му се напише биографија тог обима, без обзира на време и место у коме је живео. Али његов живот је посебно значајан за наше доба и нашу културу.
Прво, он представља једног од неколицине, тек неколицине западњака који су васпитани у нашем духовном Вавилону, и при том не само да су прешли у истинску веру Православља, него су донели многе духовне плодове. Нас западњаке ово наводи да посебно пажљиво проучавамо његов живот; јер, како је истакао о. Дамаскин, отац Серафим је прескочио многе препреке које се појављују пред западним обраћеником у Православље, те стога његов живот и дела нуде многе вредне „сугестије“ таквом обраћенику. Дошавши из типичне беле протестантске средине, он је започео по свему судећи сјајну академску каријеру, као стручњак за Кинеску културу. Али његова болна чежња за истином, довела га је до напуштања академске таштине и, после краткотрајног силаска у пакао нихилизма и препуштања животу хипи културе Сан Франциска, његова душа васкрсла је у светлост православног хришћанства.
Друго, бриљантни и образовани ум оца Серафима, просвећен истином вере и изоштрен делима светих отаца, произвео је дуг списак студија на различите богословске теме, које су с правом стекле статус „класика“. Отац Дамаскин нашироко цитира његове радове о души после смрти, западним светитељима, источним религијама, блаженом Августину, еволуцији и другим питањима где је допринос оца Серафима непревазиђен. Ипак, када је једна тема у питању – „питање јурисдикција“, посебно совјетске Московске патријаршије, ставови оца Серафима Роуза не одражавају сагласно мишљење светих отаца наше епохе, док отац Дамаскин својим некритичким прихватањем позиције оца Серафима овде показује одређену необјективност.
Треће, отац Серафим није само говорио и писао о вери: он је њоме живео – као монах и саоснивач братства Светог Германа Аљаског у Платини у Калифорнији, као мисионар и као свештеник и духовни отац. У овој књизи посебно су вредни извештаји које дају његова духовна деца и његов саборац, отац Герман, као сведоци његове тихе мудрости и топле љубави према ближњима. Писац овог приказа није имао потешкоћа да верује и извештајима на крају књиге, о његовим јављањима духовној деци након смрти и посредовању за њих.
Окрећући се сада ставовима оца Серафима који ће се вероватно показати мање постојаним и солидно заснованим, ми дакле никако не доводимо у питање његову репутацију као једног од заиста најисправнијих људи свога века. Попут блаженог Августина, кога је он тако вешто бранио, и отац Серафим је понекад правио погрешке, остајући при томе православан. Зато ћемо за њега рећи оно што је свети Фотије рекао за блаженог Августина: „Ми прихватамо човека, док његове погрешке одбацујемо“.
Једно од главних питања у којима је, по мишљењу аутора овог приказа, отац Серафим грешио, било је питање јурисдикција, или – ако прихватимо став да „не- постоје такве ствари као што су јурисдикције, постоји само Црква“ – питање: где је Истинска Црква? Иако је сматрао да међурелигијски и међухришћански екуменизам представљају јереси, баш као и политичка потчињавања атеистичкој политичкој власти позната под називом сергијанство, отац Серафим није прихватао да су православне цркве које су практиковале ове јереси заправо јеретичке и лишене благодати истинских Светих Тајни. Ту опет постоји значајна сличност са светим Августином, који је одбијао Донатисте као и расколинике, мада је прихватао њихове Свете Тајне.
Отац Серафим није одувек био „либералан“ када је реч о овим питањима, што показују и ранији бројеви његове манастирске публикације The Orthodox Word. Ипак, од средине седамдесетих година у његовим погледима на ову тему превагу почиње да односи други утицај: „зилотско“ порицање Светих Тајни код православних екумениста од стране „Хартфордског“ манастира – грко-америчког манастира Светог Преображења у Бостону. Сматрајући да Бостонском манастиру и његовим „непогрешивим“ присталицама недостаје љубави према ближњем и истинске топлине православне побожности, и одбацујући потпуно њихове погледе на друга питања, попут душе после смрти, отац Серафим је, по мишљењу аутора овог чланка, реаговао претерано – прихватањем „либералне“ позиције коју је Бостон одбацио.
Други фактор који је утицао да пређе на либералну позицију по овом питању, била је полемика око такозваног прекрштавања („поновног крштења“). Наиме, у Бостону су, са благословом митрополита Филарета, првојерарха Руске Заграничне Цркве, крстили неколико обраћеника у Православље који су у Руску Заграничну Цркву претходно били примљени без крштења. Отац Серафим је ову праксу сматрао претерано радикалном и штетном (и он сам је из протестантизма био примљен само кроз миропомазање).
Будући да је полемика око „прекрштавања“ почела, по речима оца Дамаскина, у Енглеској 1976. године, и да је аутор овог чланка био први који је тамо „поново крштен“, можда не би било неумесно да исправим оца Дамаскина у вези са одређеним чињеницама по том питању.
Прво, енглески обраћеници нису били „поново крштени“ пошто никада нису ни примили крштење у било којој православној јурисдикцији (англиканско обливање никако не представља крштење). Друго, тражећи крштење, они нису деловали по наговору из Бостонског манастира, него на подстицај сопствене савести; такође, насупрот ономе што пише отац Дамаскин, ни сам архиепископ Никодим Велико-Британски, који је подржао захтев обраћеника, није се ни на који начин налазио под утицајем Бостона. Треће, ни архиепископ Никодим, ни обраћеници нису инсистирали на томе, да сви други у ситуацији која је слична њиховој треба да буду крштени, или да су се пре крштења налазили изван Цркве (јер су претходно примљени у РПЦЗ кроз исповест)(2). Можда је отац Серафим сматрао да ће он и други који су у РПЦЗ били примљени „по икономији“, тј. без крштења, сада бити приморани да прихвате „поновно крштење“, што би објаснило и жестоко противљење оца Дамаскина „покрштавању“ у Енглеској. Међутим, можемо само још једном да потврдимо да ни архиепископ Никодим, ни свештеник који нас је крстио, ни ми сами нисмо имали такве идеје.
Оно што је истина, јесте да смо изјавили, да преласком из Московске патријаршије у РПЦЗ, прелазимо из јеретичке „цркве“ у истинску, и да је миропомазање које смо примили у Московској патријаршији било безблагодатно. Ово мишљење отац Серафим је побијао по неколико основа: (1) свештеномученик Кирил Казански је прихватио свете тајне Московске патријаршије 1934. године; (2) РПЦЗ није донела никакву одлуку по овом питању, и (3) у Московској патријаршији је и даље било тобоже великих исповедника, као на пример отац Димитрије Дудко.
Хајде да укратко размотиримо свеки од ових сегмената.
(1) Митрополит Кирил је своје мишљење изнео врло опрезно – допустио је да је можда био преопрезан. Осим тога, он је тврдио – ово је важна тачка преко које „либерална“ струја увек олако прелази – да они који учествују у светим тајнама Московске патријаршије свесни њеног зла, чине то себи на осуду. У сваком случају, мишљење митрополита Кирила изнето је 1934. године, када раскол МП још није био доведен до краја, јер су обе стране (и МП и њени опоненти) и даље помињале митрополита Петра Крутицког. Сасвим је мало вероватно да би митрополит Кирил и након смрти митрополита Петра и довршења раскола у октобру 1937. и даље задржао оно што је сматрао за преопрезну позицију. Осим тога, он је већ у марту 1937. написао писмо у коме је за МП рекао да је „у суштини обновљенска“ и да је прошло довољно времена да би људи могли да оцене њену вредност и напусте је, иако није експлицитно рекао да је безблагодатна. А до своје смрти у новембру 1937. он је, према катакмбним изворима, потпуно прихватио „зилотску позицију“ митрополита Јосифа Петроградског по том питању, пре него што су их заједно стрељали у Чимкенту. Може ли онда бити икакве сумње у то какво би његово мишљење било данас, када је МП своме првобитном греху, сергијанству, придодала и многа друга злодела, међу којима и „јерес над јересима“, екуменизам?
2) Истина је да је Синод РПЦЗ као целина није донео никакву одлуку по овом питању. Али поједини предводници јесу – они нису говорили само у своје име. На пример, у посланици из 1928. митрополит Антоније (Храповицки) Кијевски је изјавио, у име читавог Синода, да је вођство МП расколничко и отпадничко. Ову изјаву цитирао је митрополит Филарет (Вознесенски) у својој посланици Америчкој митрополији из 1969. године, а 1977. године митрополит Филарет је писцу овог текста у присуству сведока рекао да треба да остане веран анатеми коју је Катакомбна Црква изрекла против Московске патријаршије. Остали чланови Синода РПЦЗ који су усвојили ову ревнитељску позицију били су: архиепископ Аверкије Џорданвилски, архиепископ Никодим Велико-Британски, архиепископ Антоније Лос-Анђелски, архиепископ андреј Рокландски, протојереј Михаил Пољски и професор Андрејев, од којих су последња тројица и сами (претходно) били чланови Катакомбне Цркве (у Русији). Чак је и сам отац Серафим Роуз једном упоредио сергијанце и екуменисте са иконоборцима, који су били безблагодатни јеретици.
Позиција катакомбних исповедника по овом питању веома је битна, зато што су они познавали МП из прве руке и били су у најбољем положају, канонаски гледано, да изнесу суд о њој. Међу јерарсима – мученицима о чијим зилотским погледима не може бити сумње, можемо да споменемо епископа Максима Серпуховског (који је рекао да је Катакомбна Црква формално анатемисала МП), архиепископа Димитрија Гдовског, митрополита Јосифа Петроградског, архиепископа Андреја Уфског, архиепископа Теодора Волоколамског и четворицу епископа који су присуствовали Уст-Кутском Сабору 1937. Отац Исмаил Рождественски, чије је житије превео отац Серафим, забранио је својој духовној деци чак и да гледају храмове МП.
3) Отац Серафим је дубоко саосећао са оцем Димитријем Дудком, али бранио га је неразборито. Саосећајност, када је чиста, представља велику врлину. Но, њој не треба допустити да омета трезвеност и способност непристрасног просуђивања, а нема сумње да је отац Серафим допустио своме срцу да у овом случају помрачи његову правичност (срце је преварно више свега – Јер. 17,9).
Хајде да размотримо чињенице. Отац Димитрије је био свештеник Совјетске цркве који је одбио позив Катакомбне Цркве да јој се придружи. Он је био екумениста – дубоко је поштовао папу, од кога је тражио благослов за свој рад, а енглески издавачи „Наше наде“ рекли су аутору овог чланка да су из књиге избацили велику количину куменистичког материјала. Такође, он је био сергијанац – једном је под притиском власти рекао свом петнаестогодишњем духовном чеду да се врати у Комсомол. Године 1980. јавно се покајао због својих антисовјетских активности на Совјетској телевизији. Када је РПЦЗ примила прве парохије на руском тлу 1990, он је тврдоглаво одбио да им се придружи, иако више није постојала никакава опасност од таквог корака. Пред крај живота (умро је у јуну 2004) постао је усрдни заговорник канонаизације – Стаљина!
Када говори о оцу Димитрију, оца Серафима као да напушта његова уобичајена разборитост и просуђивање. Писао је на пример да се „тако ватрене и насушно потребне проповеди (као проповеди о. Димитирија) нису чуле у Русији, а вероватно и у целом Православном свету, од времена светог Јована Кронштатског“ (стр.859). Ово је запањујуће претеривање, које о. Димитрија ставља изнад патријарха Тихона и других великих проповедника међу истинским мученицима и исповедницима Русије. Осим тога, често је говорио да је у истој Цркви као и о. Димитирје, цитирајући његове речи: „Јединство Цркве у данашње време садржано је у подељености“ (стр. 863) – као да је тврдио да јасна подела између МП и РПЦЗ није постојала, или да је била малог значаја.
Када се о. Димитирије „покајао“ пред совјетском влашћу 1980, чиме је испуњено пророштво митрополита Филарета који је својевремено без икаквог увијања изјавио да ће о. Димитрије пасти јер се не налази у Истинској Цркви, било је много приче око опасности од „злурадости“. Али нико није био злурад. Пад о. Димитрија олигледно је представљао повод за дубоко жаљење, а не за тријумфализам. Али ни о. Димитрије нити ико други нема користи од порицања да је то био пад – што су многи покушали да порекну. Аутор овог чланка је чуо од духвоног чеда о. Димитрија, да он после јавног покајања више никада није био исти. Као што смо горе споменули, постао је чак ватрени присталица најгорег аспекта МП – њеног обожавања Стаљина. Јер чињеница је да је његова кућа била сазидана на песку, на песку совјетског комунизма, и само то је разлог његовог пада (Мт. 7,27)
Ма колико да је саосећао са о. Димитријем, отац Серафим је пограшио што га је истицао као узор „исповедника“. Прво, зато што није припадао истинској Цркви, нити је исповедао истиниту Веру (што наравно не значи да понекад није написао неку добру „ватрену“ ствар). И друго, зато што глорификовање свештеника Совјетске цркве колико год храбар он био, обезвређује подвиг истинитих исповедника Катакомбне Цркве. Ако је могуће да „мученик“ и „исповедник“ припада лажној цркви и исповеда јерес, зашто би било ко прихватио невоље и изложио се опасностима које подразумева придруживање Истинској Цркви? Но, многе хиљаде, чак милиони, учинили су управо то, јер су више волели да оду у смрт, него да учине оно што је учинио о. Димитрије; а ми морамо да признамо да је њихова позиција била не само канонски „исправна“, него је представљала и једини пут за хришћанина.
Да дамо само један пример: седамдесетих година, управо у време када је о. Димитрије изговарао своје ватрене проповеди, катакомбни јерарх Генадије (Секач) живео је близу Новог Атоса на Кавказу. Совјетски јерарх Илија Сукхумски (иначе КГБ агент од 1962. године, а данас „патријарх“ званичне Грузијске цркве), који је преко шпијуна сазнао да је овај ту негде, понудио је Генадију лепо место у совјетској црквеној организацији. Генадије је одбио, рекавши да ће ако прихвати понуду „изгубити све“. Илија га је потом издао КГБ-у, који га је ставио у затвор у Грузији и мучио до проливања крви…
Генадије је био истински исповедник и отац Серафим Роуз му је посветио поглавље у својој књизи „Катакомбни светитељи Русије“. Али зашто је онда посветио друго поглавље Дудку, који је чинио све оно што је Генадије одбио да учини? Како обојица могу да буду исповедници?!
Став аутора овог чланка вероватно може бити критикован као „претерано формалистички“ и као „цепидлачење“ које показује охолост и недостатак састрадавања, што је типично за обраћеника. Свакако, он код себе може да препозна многе особине које отац Серафим индетификује као типичне за менталитет обраћеника. Али Бог забрањује да на било који начин девалвирамо подвиг истинских исповедника глорификујући лажне – то није пут истинске људскости и састрадавања. Зато, немој да погрешимо: ако славимо лажне исповеднике, њима ћемо нашкодити (утврђујући их у њиховој јереси или расколу), а можда ћемо до краја и сами отпасти од истине. Управо то се нажалост догодило некима од сабораца оца Серафима након његовог упокојења…
Сам отац Серафим, упркос својим погрешкама, остао је у Истинској Цркви све до своје смрти, и заслужује спомен међу истинским исповедницима. Аутор овог чланка је заиста уверен да би се отац Серафим, да је доживео да буде сведок Анатеме РПЦЗ против екуменизма 1983. и крајње паганских екуменистичких фестивала у Ванкуверу 1983, Асизију 1986. и Канбери 1991, а да не говоримо о унијама православних екумениста са монофиситима у Шамбезију 1990. и римо-католицима у Баламанду 1994. – вратио на своје раније, зилотскије позиције, и на општа схватања Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве о том питању. Јер постоји само Једна Црква, баш као што постоји и само једно истинито исповедање Вере; а сви они који поричу ту чињеницу, попут данашње Московске и Васељенске патријарјшије, немају, сходно канонима и догматима, удела у тој Вери и тој Цркви.
Препознавати тај незнатан и покоран дух, не значи „цепидлачити“ или бити фарисеј, него бити исправан и православан; јер „Православље“ значи „исправна вера“. Такође, то значи истински саосећати, пошто, како каже свети Фотије Велики, „највећи акт љубави према ближњем, јесте рећи истину“. Из тога следи да ако арогантно исмевамо потребу за таквом исправношћу, а при том се делимично својим „Правосављем срца“ – што није чинио нико од светих отаца – онда ризикујемо да будемо осуђени. Јер, као што је рекао Сам Господ:Ако дакле ко укине једну од ових најмањих заповести и научи тако људе, назваће се најмањи у Царству Небескоме… (Мт. 5,19).
Спомен Св. Јована Шангајског
19. јун/ 2. јул 2004.
(1) Извор: The True Church in the Last Times – fr. Seraphim Rose: A modern St. Augustine by V. Moss.
(2) Др. Владимир Мос, православни публициста енглеског порекла, српским читаоцима познат је пре свега по својим чланцима објављеним у зборницима едиције Образ Светачки: „Духовно очинство“ (1998), „На дверима вечности“ (2004), „Мушкарац и жена пред тајном полности“ (2005) и другим као и по његовом капиталном делу Историја Православне Цркве у ХХ веку – Летопис Велике Битке (Београд 2008). Одлуку да прихвати Православље, Владимир Мос је донео 1973. године. Почетком 1974. примљен је кроз миропомазивање у Московсу патријаршију, кум му је био митрополит Антоније (Блум). У августу 1975. из разлога вере (сергијанство и екуменизам) читава парохија напустила је Московску патријаршију, да би у октобру 1975. била примљена у Руску Заграничну Цркву, под омофор архиепископа Никодима Велико-британског. У априлу 1976, по благослову архиепископа Никодима и митрополита Филарета Њујоршког, В. Мос је са још неколико парохијана примио Свето Крштење.
Владимир Мос
Овај унос је објављен под Идентитет православља, НАСЛОВНА, РАТ ЗА ДУШЕ од стране корисника istok.
Извор:
http://istokpravoslavni.org/rs/?p=5763#more-5763
