Свакоме ко се бави такозваном теоријом завере, или, боље речено, завереничком праксом, позната је књига и код нас одавно издата под насловим „Протоколи сионских мудраца“.
Ови протоколи (записници) са некада давно одржаних састанака појединих масонских ложа у Француској крајем 19. века, и данас су за многе савршен доказ о постојању светске завере којом једна (или више) моћних олигархија вођених древним и стално усавршаваним учењима, настоји да преузме контролу над природним богатствима читавог света.
Читајући „Протоколе…“ јасно се уочава како су идеје о владању људима данас практично остварене и ми све више уочавамо да иза онога што се назива „демократија“, „слобода медија“, „слобода тржишта“ и уопште људских слобода постоји нека невидљива, али веома утицајна сила која свим овим управља. Наравно, на нашу штету. Иако смо ми ти који формално имамо право да одлучујемо о својој судбини, неко то чини уместо нас опсенарски нас убеђујући да смо за све лоше што нам се у нашим државама догађа криви ми сами. Сами себе лажемо, сами се пљачкамо, сами бирамо да нам државу и привреду воде најглупљи и најнеспособнији. Лаковерни људи, на жалост, у ово и верују. Сви ми заглупљени смо у Протоколима зато названи – гоји (на наводном древном хебрејском језику обична раја).
Али, ми смо у неколико текстова већ писали колику моћ имају олигархијски повезане аристократске породице и како су контролу над светском трговином стратешким добара као и финансијама преузели банкари. Њихово најмоћније оружје је контрола новца и контрола нашег ума, нашег резона и нашег знања. А владарска техника којом се ова контрола спроводи, најмање у последњих 100 година, изложена је управо у овим протоколима (записницима) који су стицајем околности постали доступни и обичној раји. (Наравно онима који су их прочитали, а то је ипак мали број људи). Сам излазак у јавност ових тајних владарских записника био је тежак ударац за властелу и њихову масонску машинерију, па су искоришћена сва средства да се они прикажу као измишљотина и фалисфикована подметачина Јеврејима.
Једна од прича о томе како су записници са тајних масонских састанака доспели у јавност каже да је Јустина Глинка, ћерка руског генерала који је живео у Паризу 1884, намамила извесног Јозефа Хорста, члана француске масонске ложе Мизраим, да јој достави неке информације из масонерије, јер су се у антисемитским круговима у Француској појавиле сумње да Јевреји нешто спремају у Русији. За суму од 2.500 франака, Хорст јој је дао „Записнике Старешина Сиона“. Јозеф Хорст је након тога био праћен и убијен је у Египту.
Царска влада у Русији је ове записнике пресрела тек када је влада била и те како инфилтрирана изнутра бољшевичким „отпорашима“. Циљ је био изгледа да се ови Протоколи униште.
Глинка их је зато дотурила неком пријатељу (не зна се име) који их је проследио професору Сергеју Нилусу који је имао швајцарско порекло и објављивао политичке текстове у Русији. Он је „Протоколе…“ превео са француског на руски и први пут их објавио 1901. као једно поглавље у својој књизи политичке филозофије „Велико у малом и антихрист“. Тек 1905. објављен је само тај део као посебно издање и назван је „Протоколи мудрих старешина Сиона“.
Уроборос и јудаизам
У уводу Протокола Нилус (који је веровао да су Јевреји заиста народ најстарији и Соломонови потомци) напоменуо је да се протокол III односи и на јудејски симбол змије (серпента) која опкољава читав свет… Серпент је било наводно име једног древног израелског племена (иако данас неки етиопски историчари тврде да је читава јеврејска митологија узета из Етиопије, као и хебрејски језик).
Али филозофија змије Уробороса која обавија свет и који поново увек почиње на свом крају и обрнуто, и те како је разрађена у масонској филозофији. Тако је за њих крај увек нови почетак па масонерија заправио ради на томе да време враћа унатраг. Идеја је очито да се овом филозофијом оправдају разорни ратови и убијања (циљ оправдава средство) и све се представи као пут у нови почетак. Нилус је зато веровао да је завера скована још у време краља Соломона.
Јеврејска заједница је била шокирана оваквим оптужбама (да кују заверу против света) па су изашли са тврдњом да су „Протоколи…“ чиста подметачина цариста, и који у ствари представљају само део фикције коју је написао француски писац Морис Жоли у свом познатом делу „Дијалог у паклу између Макијавелија и Монтескијеа“ још 1864. Али зашто је ова подметачина стављана баш на терет Јеврејима? Нису ли они заиста били иза преврата током Октобарске револуције? Сада знамо да јесу.
Али, ни о што је и Жоли, коме је право име Јозеф Леви, и сам био Јеврејин и члан масонске ложе Мизраим где су настали ови „Протоколи“, њима није било доказ да су Јевреји иза светске завере. И то што је Жоли био ученик Адолфа Кремијеа (Isaac Moise Cremieux 1796-1880) руководиоца ложе и министра у француској влади (коју су тада подржавали међународни банкари) и на чијем челу је био Лион Гамбета, син трговца из Ђенове, опет ништа није доказивало.
Али занимљив је још један детаљ: пошто је завера описивана и у масонским круговима као вековима стара, онда је и Жоли имао прилику, као масон, да за њу сазна управо од својих учитеља. И могао је лако позајмити неке делове ових веома старих идеја за свој промотивни текст „Дијалог…“ који је заправо имао за циљ да компромитује ауторитарну владавину Наполеона III кога су банкари хтели да збаце са трона и завладају Француском.
Тако је Жоли величао либерализам, а осуђивао Наполеонов ауторитарни режим. Жоли је иначе већ био оптужен да је плагирао дело „Макијавели, Монтескије, Русо“ (1850), аутора Јакоба Венедија. Дакле, „Протоколи…“ су ипак могли бити старији од „Дијалога…“. Сам Жоли се убио 1879.
Након бољшевичке револуцуије и Нилус је ухапшен у Кијеву 1924. Председник суда му је рекао на суђењу да је нанео непроцењиву штету Јеврејима објављујући ове „Протоколе“. Једна верзија „Протокола…“ куцана на машини у форми скрипта нађена је и међу папирима који су били заоставштина америчког пуковника и дипломате Едварда Мендела Хауса (1858-1938) који је био агент Куће Ротшилда, и саветник Вудро Вилсону и Франклину Делано Рузвелту. Управо је Хаус навео Рузвелта да САД уведе у Велики рат у Европи, иако САД за то нису имале никаквог интереса. Али јесу банкари, Ротшилди и њихов нафтни бизнис који су преко ционизма и стварања Израела (Циона) осигурали на Северу Африке и у Арабији.
А наслов ове његове копије био је: “Protocols of the Meeting of the Zionist Men of Wisdom” (“Протоколи са састанка мудрих циониста”). Необично је овде коришћење речи циониста, иако је ово дело са руског на енглески 1924. превео енглески новинар и дописник „Морнинг поста“ из Русије, Виктор Мерсден и назвао га: „Протоколи са састанка учених старешина Сиона (Циона)“ . Да ли су онда ционизам и комунизам и либерализам изашли из исте идеолошке кухиње? Има логике да јесу. Али, ко је главни „кувар“? Читав јеврејски народ или НЕКО ко је далеко изнад обичног, па макар и „изабраног народа“?
Ционисти и сионски приорат
Већ смо раније писали о томе како је енглеска рећ „џу“ означавала исто што и трговац, посебно венецијански трговац новцем. Преношењем венецијансог злата и инвестиција прикривеном миграцијом преко Немачке у Енглеску, реч „џу“ (што значи онај ко се бави усуријом) почиње да се све више користи као назив за читав јеврејски народ.
Велики број књига и историјских фалсификата са тим циљем приредили су језуити , стварајући фалсификовану историју јеврејског народа, али и многих других народа. С обзиром да се најмоћнији банкари сви називају и даље џуз, настало је опште уверење да су сви они Јевреји, потомци Краља Давида и Соломона из древне Палестине. Опипљивих доказа за постојање ових краљевина нема, али постоји веома јака илузија, митологија и веома убедљива идеологија названа јудаизам која се приказује и као религија. И она је банкарима веома важна јер преко повезаности Јевреја имају свој „изабрани народ“ који се за њихов рачун бави разним пословима. Дакле, они су изабрани од стране банкарских богова.
Да ли су иза идеја изнетих у Протоколима ипак били веома образовани и потковани језуитски мозгови, који су створени као братство управо за то да би били учени и модификовали (фалсификовали) оно знање које је обичним људима остајало недоступно? Јер и фалсификовање историје је један од планова који се помињу у Протоколима. И ово je много логичније. Нису ли управо језуити, према Вебстеру Тарплију, братство које је преузело опсенарске свештеничке смицалице од римокатоличког братства када је дошло до поделе властелина у 17. веку и када су се богати Венецијанци одвојили од римокатоличког Фонда (стварајући протестанте и реформисте).
С обзиром да је лихварска тајна јако стара и да се преноси вековима још из древних вавилонских династичких кругова (миграцијом свештеника који су се појављивали у Европи као чаробњаци, Христови апостоли или путујући монаси) , ови „сионски мудраци“ су вероватније покупили учење из једног старијег тајног братства, а то је Сионски приорат. Ционизам је дошао тек са нафтом крајем 19. века. Народ је владајућу лихварски династију Вавилона називао „Вавилонска курва“, како је забележено и у Библији у Јовановом Откривењу.
Тако се у истраживању Барбаре Ејхо, која је проучавала тајну вековну миграцију вавилонског свештенства и тајних друштава које су они оснивали (али не улазећи у њихове транге-франге послове са златом и новцем) налази да се 1070-те године (двадесет шест година пре Првог крсташког рата) група монаха из Калабрије, у јужном делу Италије, пребацила на територију Француске на посед чији је власник био Годфроа од Буљона, из племићке Куће Вере, што је старија грана Куће Анжуја. Ан-Жуј је вероватно француски назив за оне који се баве усуријом као енглески џу (у преводу каснијем на српски – Јеврејин).
Ан-жуји (који су били водећа трговачка породица у Напуљу), по Сесилу Роту су у 13. веку били присиљени да са другим Јеврејима (тј. трговцима) пређу у католицизам.
То значи да су приморани да раде и убацују новац у ватикански Фондо. Већ смо писали да је овај Фондо велика ризница у коју су све владарске породице убацивале своје богатсво стварајући огроман фонд којим су куповали и кредитирали све и свакога кога су хтели да ставе под своју лихварску омчу.
Ова група монаха је предвођена монахом са именом Урсус, а то име се у документима овог реда повезивало са династијом Меровинга. И није случајно што су они свој манастир основали баш у близини места где је Дагоберт Меровинг убијен, пет стотина година раније.
Дакле, врло је могуће да су у питању обични сејачи илузија који су се представили као потомци ове лозе. Монашки ред се тако назвао Ордре де Сион (Сионски ред) и њима је дат земљишни део чији је власник био Свети Бернар од Клервоа. Он је по некима био и оснивач и финансијер католичког Цистерцитског реда и аутор „Правилника Витевоза темплара“ (чувара ризнице) и сам је био наводно од наследне лозе Меровинга, линије из Шампања која је финансирала Цистерците.
Сионски ред је 1131. постао Сионски Приорат (манастирско старешинство). Подаци о њима се повремено губе, да би 1188 као подназив друштва узели необично име Ормус.
По масонском учењу Ормус је било име египатског мудраца и мистика, гностика и масјстора из Александрије из 46. године п.н.е. Он и његових 6 следбеника су се, наводно, преобратили у неки облик хришћанства уз помоћ једног од Исусових ученика.
Из овог преобраћања рођен је нови ред, који је спојио начела хришћанства са другим учењима другим, чак и са учењима старих мистичних школа… Тако је хришћанско учење улазило у Европу веома модификовано…
Дакле, свештеници су одавно били мајстори за свакојака учења и менталну обраду свакога кога је требало у нешто убедити. Идеологија је најстарија ментална техника и ово знање и „мудрост“ и вештина обмањивања преношени су вековима по тајним братствима. И толико је стара и завера. У ствари од њихових учења, ми данас ми данас више живимо у илузијама него у реалности, а да тога уопште нисмо свесни. И то откривају Протоколи.
Ормус је тако узео нови симбол црвени или розе крст обавијен ружом. Тако у Ормусу неки виде порекло такозваних Розенкројцера (Rose-Croix) као новог реда упућеника у „велику тајну“. Сионски приорат су тако усмеравали и финансирали појединци из лозе породице Сен – Клер „света светлост“ (Shekinah).
Ова лоза је, пише Ејхо, вероватно повезана и са шкотском граном Синклер породице у којој су сједињене породице Норман, Сен-Клер и Гисорси. Нормани су били познати као лихвари који су имали своје робове – јудеје који су за њих скупљали таксу и продавали новац и узимали некретнине као залог.
Наводно је главни циљ Сионског приората да наследници из лозе Меровинга буду водећа краљевска породица у Европи. А Меровинзи су наводно Јевреји пореклом из Јудеје (која нам се представља као територија данашње Палестине. У ствари, сва ова тајна друштва и свештенички редови одржавају континуитет Фонда односно велике владарске ризнице која опстаје и наком смрти владара.
Ротшилди постају стожер Сионског приората
Главни стожер Сионског приората тако 1777-ме постаје Мајер Амшел Ротшилд, иако никада и нигде није вођен као Велики Мајстор Сионског приората. Биће да је и овде била кључна подела која се догодила када је венецијански породични клан одвојио свој Фондо од римокатоличког. И масонерија је подељена.
Тако је Џеробом Ротшилд представљао француску на Париској мировној конференцији 1919. под обичним гојским именом М. (Георгес) Мандел. У Паризу је и било седиште Сионског приората па је то и био разлог зашто је мировна конференција одржана тамо. По Ротшилдовим инструкцијама радио је тада и британски премијер Дејвид Лојд Џорџ.
Да би се контунуитет ове тајне власти сакрио, извесни Пјер Плантард, наводно потомак лозе Сен Клер лансирао је причу како је заправо он оснивач друштва Сионскии прироат и то је само једно „мало друштво пријатеља “ основано тек 1956.
Његово презиме Плантард је у ствари узето од Сигеберта ИВ из династије Меровинга који је био познат и као „Плант-Ард“.
Али, свако ко је прочитао Протоколе може видети план и modus operandi за освајање света, а свет се не осваја за педесет или сто година већ је потребна вишевековна инсталација невидљиве и обучене војске свештеника опсенара, масона и лихвара и вештих и пребогатих банкара. И учених језуита фалсификатора свега и свачега.
„Наша је вештина управљати масама и појединцима помоћу вешто подешене теорије и фразеологије, правилима заједница и сваким другим мајсторијама, у које се Гоји ништа не разумеју…“ пише у „Протоколима“.
Извори медијског насиља у Србији
Само летимичан поглед на изводе из Првог и Другог Протокола многима и у Србији може дати одговор зашто се данас преко медија шири неморал и разврат, зашто су нам мозгови свакодневно засути сликама насиља , наркоманије, алкохолизма… Они су постали образац понашања. Зашто нам се као идоли намећу привредно и интелектуално безвредни ликови: лоше певљаке, осредњи и лоши глумци, интелектуално необдарени људи попут спортиста, богати мафијаши и политички неписмени државни лидери (тзв. политичари). А као врхунска интелектуална елита нам се представљају псеудо интелектуалци из строго контролисаних тзв. удбашких кругова без икаквог фундаменталног знања. Невероватно, али све је то управо тако и планирано у „фалсификованим“ и „подметнутим“ и „измишљеним“ Жолијевим „маштаријама“.
Одабрано из „Протокола…“
Подела људи
„Треба напоменути, да су људи са рђавим инстиктима многобројнији од добрих, па према томе најбољи резултати у управљању њима постижу се насиљем и застрашивањем, а не академским резоновањем…“
Избор политичара
„Сваки човек тежи ка власти, сваки би хтео да буде диктатор, кад би само могао… није редак онај који не би био готов да жртвује свеопште добро зарад свога личног блага“.
Стварање идеологија
„Политичка слобода је идеја, а не чињеница. Ову идеју треба знати примјењивати, кад је то потребно, да се идејним мамцем привуку народне снаге у своју партију, ако је она замислиа да сломи другу партију која се налази на власти. Овај задатак
постаје лакши ако се противник и сам зарази идејом слободе, такозваним либерализмом, те због идеје попусти у својој моћи….“
Покретање отпорашке масе
„У свим крајевима света речи „слобода, једнакост, братство“ уврстиле су у наше редове, преко наших слепих агената, читаве легионе, који су одушевљено носили наше заставе. Међутим те су речи биле црвићи који су подгризли благостање гоја, уништавајући свуда мир, спокојство, солидарност, рушећи основе њихових држава“.
Страначке поделе
„Идеја слободе је неостварљива, јер нико не уме да се користи њоме умерено. Треба само за извесно време препустити народу самоуправу и она се убрзо претвара у разузданост. Од тог момента почињу међусобне расправе, које ускоро прелазе у друштвене сукобе у којима државе горе и њихов значај претвара се у пепео.“
Манипулисање већинским мишљењем
„… људи у гомили и људи гомиле подлежу партијском цепању… Свака одлука гомиле зависи од случајне или подметнуте већине, која, због незнања политичких тајни, доноси апсурдну одлуку која уноси клицу анархије у управу.“… „Треба схватити да је моћ гомиле слепа, неразумна, да она не расуђује, да само ослушкује на десно и лево“.
Избор неспособних политичара
„Слепац не може водити слепе а да их не доведе до пропасти – чланови гомиле, букачи из народа, ма и генијално паметни али без разумевања у политику не могу се појављивати у својству руководиоца гомиле а да не упропасте целу нацију“… „Само оно лице које је из детињства припремано за аутократију може знати и читати речи састављене из политичких услова.“
Ко управља „демократки изабраним“ лидерима
„Администратори, које ми врбујемо из публике у зависности од њихових ропских способности, неће бити лица припремљена за управљање, и стога ће они лако постати пиони у нашој игри, у рукама наших учених и генијалних саветника, специјалиста васпитаних још из раног детињства за управљане пословима целог света“.
Политика је увек превара
„Политика нема ничега заједничког са моралом…Владалац који се руководи моралом није политичар, те стога није ни чврст на своме престолу. Ко хоће да управља (народом) мора прибегавати и лукавству и лицемерству…. Велике народне особине – отвореност и поштење – пороци су у политици, јер они обарају са престола боље и сигурније него најјачи непријатељ…..
Војска је изнад сваког права
„Наше право је у сили. Реч „право“ је апстрактна и ничим недоказана мисао. Та реч не значи више него: дајте ми оно што хоћу, да бих тиме прибавио доказ да сам јачи од вас.“
Прави владари су скривени
„Док се све савремене власти колебају и љуљају, наша ће власт бити необорива и јача од других, јер она ће бити невидљива све дотле, док се толико не учврсти да је већ никакво лукавство не може поткопати“.
Сејање разврата и општег лудила…
„Погледајте на пијане животиње, онесвешћене вином, на чију је неограничену употребу дато право заједно са слободом. Нећемо ваљда допусти да и наши дођу дотле…Народи гојски занети су алкохолним напитцима, а омладина њихова ошашавила је од класицизма и раног разврата, на који их је подбадала и нагонила наша агентура – гувернери, лакеји, гувернанте – у богатим кућама, помоћници, келнери, и наше женскиње – у местима гдје се гоји веселе и забављају. У ове посљедње ја убрајам и такозване даме из света, њихове добровољне следбенице у раскоши и разврату.“
Корупција је важна
„…Ми не смемо презати од подмићивања, преваре и издајства кад они треба да послуже постигнућу наших циљева. У политици треба умети без колебања узимати туђу својину ако се помоћу ње можемо дочепати покорности и власти…“
Квазиинтелектуалци и псеудо наука
„Интелектуалци гојски поносиће се својим знањима и, не провјеравајући их логички, спроводећи у дело сва она научена из наших књига , сазнања која су наши агенти вешто искобиновали у циљу васпитања и образовања умова потребних за наш циљ. Немојте мислити да су наша тврђења празна и неоснована: обратите пажњу на успехе дарвинизма, марксизма, ничеизма, који су тако згодно са наше стране удешени. Разорни и погубни значај ових праваца за гојске умове мора бити очигледан.“
Ивона Живковић
Извор: Tabloid, бр. 307
http://istokpravoslavni.org/rs/?p=5877#more-5877
Светите маченици Акиндин, Пигасиј, Анемподист, Автониј, Елпидифор и другите со нив; Преподобен Маркијан Кирски; Светиот свештеномаченик Викторин, епископ Патавски;
