Христос се роди!
Ваистину се роди!
У свјетлости Христовог рођења, браћо, сагледавамо себе и свијет око себе: видимо устројство свијета, устројство и поредак људске природе, као и коначни циљ, како човјека и људске заједнице, тако и свега постојећег, и начина на који све што јесте постоји. Заиста је, као што пјевамо на Божић „Рождеством Христа Бога нашега, засијала свијету свјетлост знања и вјечне истине." Знање које стичемо на основу проучавања творевине Божије и себе самих, тј. природно знање, тек у свјетлости Христа Богомладенца, који је једини могао рећи за себе да је Он „свјетлост свијета" - „свјетлост истинита која обасјава сваког човјека који долази на свијет" (Јн. 1, 9), постаје истинско и пуно знање. У њему је не само пуноћа знања, него и пуноћа постојања свијета и човјека. У тој свјетлости познајемо да је „кроз њега све постало" (Јн. 1, 3) и да је све призвано да „познањем Сина Божијега", узраста „у човјека савршена, у (безмјерну) мјеру раста пуноће Христове" (Еф. 4, 13). У тој свјетлости познајемо да је све постојеће плод љубави Божије, „љубави Христове која превазилази разум", створено не да би остало оно што јесте по природи него да би се „испунило сваком пуноћом Божијом" (Еф. 3, 19-20).
Та љубав Божија и са њоме слобода од смрти, ништавила и пролазности уткана је у људску природу самим начином на који је Бог створио човјека, мушко и женско, саздавши га од праха земаљскога и задахнувши дахом живота, створивши га по своме лику и подобију (ср. Пост. 1, 26; 2, 7). То значи: човјек је биће створено слободом Божијом, за слободу, а не за робовање, да на богоподобан начин господари собом, својом природом и природом око себе. И као што прво рођење човјеково није било „од крви, ни од жеље тјелесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога" (Јн. 1, 13), тако је и Рођење Христово, као пуноћа откривења и даривања Љубави Божије, рођење пуног и савршеног човјека, било рођење „од Пресвете Дјеве и Духа Светога." Тиме Он онима који га примају и који вјерују у име Његово „даде власт да буду дјеца Божија" (Јн. 1, 12), Он, Јединородни Син Божији, у коме „бјеше живот и живот бјеше свјетлост људима" (Јн. 1, 4).
За стицање тог и таквог вјечног живота, Бог је дао својим благословом моћ рађања људској природи, али рађања за вјечни живот, а не за смрт; рађања за слободу дјеце Божије, а не за робовање пролазним стихијама овог свијета. Човјек својим стварањем и рађањем, обасјаним силом свјетлости Христовог рођења, не прима „духа ропства" него „Духа усиновљења" Богу, јер „које води Дух Божији", они су синови Божији" (Рм. 8, 14-15). Као такав човјек је биће не само сâмо рађано за слободу и за задобијање слободе, него и биће призвано да сву творевину „ослободи од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије" (Рм. 8, 21). Сагледавајући свјетлошћу Христовог рођења, начина и смисла рађања, сâмо човјеково постојање и рађање, као и законе човјекове природе, њихову циљност и смисаоност, Црква Божија Христова је осмислила и осмишљава све оно што јесте човјек и што је уграђено у људско биће. Тако је Црква и зов узајамне привлачности међу створењима, уграђен у њихову природу, тј. оно што представља „дјетородни нагон" у људској природи, освјетлила и осмислила светошћу божанског призива на усавршавање, на ново рађање и пуноћу постојања у тајни сверодне вјечне божанске Љубави. Тако схваћена природа човјекова и њени закони нијесу мјера и коначни циљ човјековог постојања. Оно што је уграђено у човјекову природу, природу мушког и женског, представља квасац за узајамно усавршавање у љубави Божијој тајном брака и узрастање пуноћом Божијом, за рађање и умножавање рода људског. Са тог разлога за Цркву Божију брак није просто биолошко парење мушког и женског и задовољење бесловесне похоте него светиња остваривања њиховог јединства, подвигом христолике љубави и рађањем нових боголиких бића и тиме „испуњење сваком пуноћом Божијом" (Еф. 3, 19) човјека и свеукупне творевине Божије. Зато у светињи брака и „оставља човјек оца и матер своју и присаједињује се жени својој", да би двоје постало „једно тијело" (=биће), на начин јединства оствареног у тајни односа Христа и Тијела Његовог - Цркве (ср. Еф. 5, 31-32). Као и постанак првог човјека, као и Христово рођење, ни ово рађање у светињи брака, није рађање по тијелу (тијело је само „квасац" за њега) него „по Духу", пошто Дух Божији живи у онима који рађају и који се рађају (ср. Рм. 8, 9). И пошто тијело рађа не својом силом него силом благог слова - благослова Божијег у њега једном за свагда уграђеног. Па као што Христово рођење није било „од крви, ни од жеље тјелесне" (Јн. 1, 13), него од Духа Светога и цјеломудрене Дјеве Богородице, тако се и у Цркви рађа кроз светињу брака (гдје су двоје „помоћници" једно другом на путу за Царство небеско), али и кроз богородичинску дјевственост оних који цјелосно безбрачно приносе себе Христу Богу на дар (=монаси и монахиње).
Свјетлошћу Христовог рођења, којим се „побјеђује поредак природе" поимамо још једну велику истину: Свеукупна природа очекује да буде употребљена на прави начин, а не злоупотробљена од човјека. Отуда, сва људска цивилизација и култура, све што је човјек истински добро урадио и створио, представља управо укроћивање, усавршавање, преобликовање природе, њено ослобађање од нужности и остваривање њених богоданих могућности. Свим тим се сама творевина ослобађа од „робовања пропадљивости". Зато и она „жарким ишчекивањем... очекује да се јаве Синови Божији", помажући и сама остваривање „слободе славе дјеце Божије" (Рм. 8, 19-21).
Ако то важи за природу уопште, утолико више важи за човјека и његову природу. Човјек је, заиста, по природи гладно и жедно биће: потреба за хљебом и жеђ за љубављу - заједницом представљају два егзистенцијална „нагона" у човјеку. Но, потреба за храном и земаљским хљебом тек онда задобија прави смисао када се освешта Хљебом Живота вјечнога. То исто важи и за дјетородни нагон, звани и полни нагон којим се пројављује жеђ за љубављу и заједништвом. Црква од памтивијека, као дубоки зналац људске природе, укроћује, преображава, васпитава оба ова нагона са циљем да им оствари дубљи циљ и смисао, како би се човјек ослободио од робовања било каквој принуди, а изнад свега - од робовања смрти и пролазности. Тако нам пост и уздржање у храни, откривају светињу хљеба и спречавају злоупотребу природе у нама и око нас, ослобађајући нас од робовања законима природе и стицањем слободе дјеце Божије. С друге стране, томе истоме води укроћивање и господарење полним нагоном, његово ослобађање од бесловесности и усмјеравање на плодност и родност, на богодану употребу, којим се задобија не просто пролазна љубав и тјелесно општење с другим бићем, него слобода вјечне божанске Љубави и бесмртног заједништва у њедрима Живога Бога Љубави. Све што постоји, постоји да би постало савршеније и да би донијело плода. Дрво које не доноси плода, сијече се и у огањ баца. Управо због задобијања истинске слободе људског бића и (духовне и тјелесне) плодности човјековог постојања Црква Христова непрекидно позива на укроћење и господарење људским нагонима, на њихову богодану употребу, у право вријеме и за остварење правих циљева њихове утканости у човјекову природу. Зато она постојано призива на уздржање од полних односа, како прије брака, тако и мимо брака, као и на цјеломудреност у самом браку. Утолико прије се Црква свим својим бићем и свједочењем противи противприродном, бесловесном и јаловом распаљивању мушког на мушко и женског на женско. Разлог за то је укратко сажео Апостол Павле у следећим ријечима: „Не варајте се", каже он, „ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије" (1Кор. 6, 9-10). Христов позив на промјену ума (покајање) и на Царство Божије, представља позив на истинску бесмртну слободу људског бића и на подвиг човјековог ослобађања од свега онога што човјека поробљујући лишава вјечног бића и неразориве заједнице богочовјечанске Љубави, што и јесте - Царство Божије.
У свјетлости те духовне слободе која рађа живот и позива на Царство Божије, утемељене Христовим рођењем, савремена тзв. „сексуална револуција" - заиста представља „уништење слободе у име слободе" (Габријела Куби). Данашња „сексуална слобода" води ка поробљавању човјека сексуалним нагонима. Ми живимо у времену револуције и афирмације нагонског тоталитаризма, времену заборава „закона Духа Живота", кроз обоготворење „закона гријеха и смрти" (цр. Рм. 8, 2). Сверелигијско искуство човјечанства, које је коначно открило своју дубину и остварило своју пуноћу у хришћанском подвижничком живљењу „не по тијелу и него по Духу" (Рм. 8, 9), по Духу Божијем „који живи у нама" и који је Дух преображене слободе а не дух ропства и робовања слијепој бесловесној нагоности, која води човјека хаосу, смрти и ништавилу - то искуство се у наше доба све више презире као „мрачњаштво" и свјесно одбацује у име тзв. сексуалних слобода и „родних" права. Ова револуција новог (прастарог) паганског тоталитаризма обесмишљује освештану светињу брака, разара породицу, укида моногамију, у име индивидуалног полног задовољства претвара материну утробу из радионице живота у радионицу смрти, легализује све сексуалне изопачености, од содомије до педерастије. Све се више чак и у образовању форсира рани разврат и сексуалност без обзира на опште људско искуство колико је погубна за човјеково здравље превремена употреба било чега незрелога и непреврелога. Свима је познато колико буђење ране сексуалности штети дјеци и омладини, доводећи до раних трудноћа и абортуса, доприносећи ширењу полно преносивих болести, остављајући дубоке емотивне ожиљке, онеспособљујући младо створење за истинску љубав и везаност, за поштовање своје личности и непоновљивости личности другога. Данас су мејнстрим и уопште савремени ТВ и други медији постали глобални тровачи и играчи у ширењу ове тоталитарне заразе на начин без преседана у историји. Порнографија и све њене настраности од хомосексуализма до педофилије постали су бизнис који се мјери милијардама. Последњих четрдесетак година она се експлозивно проширила и доспјела до најзабаченијег кутка земље. Тврди се да је тридесет пет посто свих преузимања на интернету порнографија, док најбрже расте тржиште са дјечјим порнографским филмовима. Говори се да се ради најмање о око два милиона дјеце која се нуде на интернету или су приказана у сексуалном насиљу. Овај духовни отров његовања разврата и свих полних настраности од малих ногу неупоредиво је заразнији и дугорочно опаснији за цјелосно људско здравље од било какве дроге или затроване хране.
Ова пак „глобална сексуална револуција" утолико је демонскија и опаснија уколико иза ње стоје свјетске организације с огромним финансијским средствима које финансирају те наводно квалитативно нове образовне установе са „научним стручњацима" на челу, уствари добро плаћеним активистима овог новог глобалног тоталитаризма моралне деструкције и примитивизма. Посебно је корисно овдје подсјетити се на књигу „Секс и култура" чувеног енглеског антрополога Ј.Д. Унвина, штампану тридесетих година прошлог вијека. Унвин је наиме проучавањем различитих култура већ тада запазио да високе културе настају и постоје само ондје гдје је постојао и био развијен високи морал. Када једно друштво, цивилизација, напусти здрава морална правила живљења, након само неколико генерација оно пропада и нестаје са свјетске историјске позорнице. Огледнута у огледалу овог антрополошког искуства, потврђеног свом историјом човјечанства, ова данашња „глобална културна револуција" несумњиво је антихришћанска и као таква затрована неизљечивим поривом самоуништења и самоубилаштва.
Тјелесно мудровање рађа смрт а духовна мудрост рађа живот: то је знање које смо задобили „кад је дошла пуноћа времена и Бог послао Сина својега, који се роди од жене... да искупи оне који су под законом" и ослободи „поробљене стихијама свијета" да би „примили усиновљење" (Гал. 4, 3-5). Тако, Христовим рођењем, више нијесмо робови, него синови, а ако смо синови, онда смо и насљедници Божији кроз Христа, пошто Дух Божији живи у нама (Гал. 4, 7; Рм. 8, 9). „А сада познавши Бога, или боље, будући познати од Бога", зар се смијемо враћати, бар ми Хришћани, „на слабе и биједне стихије" и поново постати робови пропадљивости и ништавила?! (ср. Рм. 8, 21; Гал. 4, 9) Зато за разлику од оних који „не знају Бога и зато робују боговима који то по природи нису" (Гал. 4, 8), ми Хришћани, просвећени свјетлошћу знања и истине и „ослобођени од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије" (Рм. 8, 21), сверадосно се поздрављамо:
Мир Божији! Христос се роди!
Благословен вијенац Нове године Господње!
С љубављу у Христу Ваш молитвеник,
Архиепископ цетињски
Митрополит црногорско-приморски
+Амфилохије
Извор: Светигора
Светите маченици Акиндин, Пигасиј, Анемподист, Автониј, Елпидифор и другите со нив; Преподобен Маркијан Кирски; Светиот свештеномаченик Викторин, епископ Патавски;
