Самосажаљење је знак малодушности
Ништа толико не уништава човека као самосажаљење. Сви смо на овај или онај начин искусили овај осећај. Оно оставља мучни утисак, кочи развој, затвара човека у себе, блокира Небо.
Последице таквог лажног сажаљења су незадовољство према другима, неопраштање, злопамћење, мрзовоља, лењост итд. Самосажаљење је укорењено у гордости и уображености.
Самосажаљење је знак малодушности, слабости, оно jе зло у свом најчишћем облику. Снажна духом особа намерно искорењује такво злонамерно сажаљење из свог срца. Јаки увек служи добру и никада не подржава зло.
Један од примера јаке особе у свим погледима може бити наш савременик, познати тешкоатлетичар, публициста, светски познати олимпијац Јуриј Петрович Власов. Био је идол неколико генерација, не само у Совјетском Савезу, већ и у иностранству. Холивудска звезда Арнолд Шварценегер, на пример, од малих ногу је сањао да упозна Власова.
Јурија Власова одликовала је невероватна честитост, искреност, савесност и пристојност. Није личио на просечног спортисту, био је паметан, ерудит, иза себе је оставио неколико десетина књига. Дању је Јури тренирао, а ноћу је писао књиге. И изазивао је дивљење, шта год да је радио.
Јуриј Власов, са свим својим херојским изгледом, био је изузетно деликатан и стидљив, плашио се да не увреди било кога, према сваком се понашао као према кристалноj вази. Шездесетих година сматран је најјачим човеком на планети.
Вишеструки светски шампион рекао је да снага треба да афирмише величину духа и лепоту победе, а томе је управо њена велика правда.
Власов је прошао кроз искушења: издају, завист колега, неправду, напуштање спорта, озбиљне повреде, тешке операције, заборав, губитак вољених. Све ово је успео да превазиђе, успео је да прође кроз несносан бол, непокретност и изађе на светлост. Спортиста у овоме није успео одмах, требало је неколико година да схвати, шта га не пушта, шта га држи у ланцима. Његово тело се практично распадало пред очима. Осећај самосажаљења, нагризајући душу и тело, узимајући сву снагу, то је била његова сопствена дијагноза.
Видевши свог главног непријатеља, Власов му је објавио рат и победио. Живот се почео побољшавати. И убрзо је поново пронашао сјајну форму, снагу и вратио се великом спорту као тренер. Јуриј Власов био је један од оних који у свакодневном животу нису изгубили вечно – напротив, стекли су га. Током тренинга, непроспаваних ноћи, размишљања, читања, непрестано је анализирао везу између духа и тела и долазио до закључка да дух контролише тело, а не обрнуто. Јуриј се остварио као првак, човек са великим словом, захваљујући снази духа, животу по савести, личној вољи за добротом и правдом. И није искористио своју славу за зло своје душе.
Власов је био узор снаге и духа — упоран, непопустљив. Али снага му није била потребна.
Сећао се: «Све ми се догађало на различите начине у различитим годинама. Немогуће је рећи да је моје здравље увек било бриљантно, претрпео сам три страшне операције: тумор на руци због удараца теговима и две операције кичме, када је моја породица већ била упозорена да вероватно нећу преживети. После операције нисам умро само захваљујући спорту, био сам веома јак духом, спорт је одгојио вољу… Али спорт никада није био циљ и једино значење. Увек је био помоћ која ме је водила ка решењу других, по мом мишљењу, важнијих проблема».
А ови задаци су били да не издајш себе, да се не компромитујеш са духом времена, да се не делујеш против савести, да штитеш слаби … Учио је да не одустајемо пред потешкоћама, ма колико оне изгледале огромне.
Власов је милионима остао у сећању као витез духа и снаге.
Самосажаљење је ђаволски трик који спречава човека да манифестује пуни потенцијал који је Бог у њега положио. Самосажаљење кује страх. Власов је својим примером показао какве невероватне висине човек може да достигне, из каквих тешких услова може да изађе, ако се не плаши, не сажаљева себе.
Не можемо ни да замислимо који потенцијал нам је Господ доделио. Многи га нису отворили ни за десетину. Страхови и самосажаљење нас држе у уским оквирима људске логике, која не дозвољава Божанском да продре у наш живот, иако искључиво ово даје човеку неопходан импулс за максимално откривање, развој и спасење.
Ако само у мислима допустимо да смо потцењени, увређени, заслужујемо боље, онда ћемо одмах изгубити и поново се спустити у подножје планине чији је успон наш живот.
Митр. Антониjе (Паканич)
Превела редакција Чудо
pravlife.org
