Сваком вернику је познато оно стање напетости када нас лично или наше рођаке задеси нека невоља или болест. Одмах се молимо Господу да све те тегобе отклони и да би Господ што пре испунио нашу прозбу ми Му се заветујемо на велика лишавања и на жртве захвалности… Ако се та наша молитва убрзо испуни, ми смо веома радосни и благодарни Богу. У противном случају, када нам је остала неуслишена молитва, када није донела очекивани плод – очајавамо.
Многи су доживели оно тешко осећање напуштености и самоће, када се чинило да је Господ „морао“ притећи у помоћ, а Он „није притекао“, иако је молитва била искрена и топла… Онда се неки у својој савести буне и ропћу у себи, па кажу: Сам Господ је обећао да ће испунити мољења наша, рекавши: „Иштите, и добићете… куцајте и отвориће вам се“ (Матеј 7, 7). Зар Господ може да не одржи своје обећање? Но, то никако! Тако не сме да мисли православни хришћанин.
Бог, као наш Небески Отац, воли свакога од нас више него што земаљски отац воли свога сина. И управо у тој Његовој љубави налази се кључ за разумевање тајне зашто је једна молитва испуњена, а друга није.
Често мала деца са сузама и виком траже неки поклон од својих родитеља. Али родитељи, управо зато што воле своју децу, нежно иh убеђују у неостваривост или штетност онога што траже. Но деца, не схвативши разлоге старијих, упорно траже да им родитељи испуне жељу. И ми, одрасли, често личимо пред Богом на такву размажену децу… По свом незнању, као деца, тражимо од Бога оно што нам није неопходно и корисно. Није случајно св. Јаков написао: „Иштете и не добијете, јер зло иштете“ (Јаков 4, 3).
Услов да би Бог испунио нашу молитву је овај: човекова воља мора да се поклопи са вољом Божјом. А шта је воља Божја у односу на нас? Господ жели „да се сви људи спасу и дођу у познање истине“ (1 Тим 2, 4). Али пут ка спасењу, по речима Доброг Пастира Христа, води управо кроз те болести и тегобе, које ми желимо да избегнемо. Међутим, све те недаће су потребне за преображај и каљење наших душа, јер у духовној борби страдања узводе душу на виши степен достојанства.
Значи, главни разлог да наше молитве „није чуо Бог“ јесте несклад између наше воље и воље Божје.
Али постоји и други разлог: често нисмо морално достојни ни да се приближимо Богу са било каквом прозбом. Чак и ако је та прозба у складу са вољом Божјом!
неуслишена молитва
Св. Јован Златоусти објашњава да се морамо подићи на високи степен моралне чистоте да бисмо добили оно што тражимо у молитви. И заиста је наиван и недорастао сваки онај који, немајући моралну базу, захтева од Бога да му одмах испуни све жеље.
Тачно је да је Господ увек спреман да испуни свачију молитву, али ми, нажалост, нисмо увек спремни ни достојни да Његов дар примимо. Зато је у Светом писму речено о грешницима: „Тада ће викати ка Господу, али их неће услишити, него ће сакрити лице Своје од њих“ (Михеј 3, 4).
Зато, када се молимо Богу и било шта да иштемо од Њега, треба смирено да додамо на крају молитве: „Ако је све ово, Господе, по Твојој светој вољи!“ И одмах покајнички додајмо: „Опрости ми, Господе, сва сагрешења моја и помози ми да очистим душу моју помоћу Твоје благодати!“
Зато је велики руски духовник, епископ Игњатије Брјанчанинов, говорио: „Истинска молитва је глас истинског покајања“. А епископ Теофан Затворник је дао свима који се моле овакав савет: „Када у молитви иштемо од Господа било какво земаљско добро, треба одмах уз то да додамо: Ти видиш, Господе, ако је то корисно за моје спасење, онда ми то дај“.
Таква обазрива и мудра молитва не само да ће бити испуњена, него ће нам она бити од помоћи у моралном очишћењу и у постепеном остварењу хришћанског идеала — сјединења са Богом.
