Протосинђел Петар (Богдановић): Бог није тај који насилно жели да уђе у наш живот
У животу Светог пророка Илије има један занимљив детаљ када он каже, боравећи у пустињи сам, где га је Господ хранио преко гаврана неколико година, да се догодио ветар силни и олуја силна, и он није у томе осетио Господа. Би земљотрес, бити су велики природни потреси, и он ни у једном од њих није осетио Бога. Међутим, каже, у лакоме поветарцу он осети присуство Божије.
Бог се заиста, из велике љубави своје, и великог смирења свог и попгтовања човечије слободе до крајњих граница, нама никад не намеће. Бог није тај који пред нас наступа са неком хуком и буком и који насилно жели да уђе у наш живот. То је зато што Он нас воли и жели да Га ми слободно прихватимо. И зато поштује нашу слободу до краја. И зато се Бог, као што би рекао пророк Илија, јавља кроз лаки поветарац, а из наше Новозаветне Јеванђељске перспективе, Бог се јавио у обличју слуге - у виду једног униженог човека, кога су протерали, покушавали да убију. На крају су Га распели и убили. Њега, који је свима био слуга и свима био све.
И дан данас, две хиљаде година постојања Цркве, Бог се не намеће нама. Када служимо Свету Лигургију која подразумева присуство Божије међу нама, не севају муње ни громови, нити земљотреси, нити било пгга, нити ми виђамо некакву Ситу Божију, енергију, али Бог је ту присутан. Не намеће нам се зато пгто поштује нашу слободу, и само зато пгто се јавља кроз тихи поветарац и тако ненаметно, ненасилно, не значи да Он није присутан међу нама, већ управо значи да од нас завнси колико ће Он бити присутан у нашем животу. Да је наша слобода и наша љубав према Њему, тако да кажем, на искушењу или на проби.
Ми смо ти који можемо Богу да кажемо „не". Он толико поштује напгу слободу. И проживећемо овај живот борећи се да се изборимо. Запгто (или за шта) да се изборимо да бисмо нешто стекли, или да бисмо опстали, или да бисмо... све је то у сушгини борба за живот, борба против смрти. Смрт је наш непријатељ коначни, којег ни један човек није победио. У тој борби ако исцрпимо наше целокупно биће, борећи се да у овом животу опстанемо, проћи ће тај живот и нипгта нећемо урадити. Питаћемо где је био Бог; чекаћемо неки земљотрес, чекаћемо неку олују, чекаћемо да нам се јави са Неба, да чујемо глас, да сањамо светитеље, да нам се не знам шта деси... и, ништа се неће десити а ми ћемо питати: ,Ј1а где си Ти Боже био'? Поставља се питање А где су била наша срца? да ли смо се, у тим тренуцима ми сетити Бога, да ли нам је био потребан?
То вам говорим зато што је на нашој слободи велика одговорност, ми можемо да учинимо Бога присутним у нашим животима. И то не тек тако присутним, него истински присутним. Можемо да остваримо заједницу са Њим ако хоћемо, ако волимо. Ми, када долазимо на Свету Литургију са вером, када се причешћујемо Светим Тајнама, ми примамо Бога у себе и улазимо у заједницу са Њим. Ми можемо да видимо Бога и у сваком човеку ако хоћемо, ако наше срце жели Бога, ако има љубави оно ће Га препознати у сваком човеку.
Бог иако се тако, у смирењу, нама открива, Он је нама ближи од самог ваздуха. Он је наш највећи пријатељ и Он само чека да му се искрено и слооодно обратимо. Он је ту дошао да сваку сузу и сваку муку, сваки бол склони и уклони од нас. То што искушења морају да дођу, морају и да прођу. Прошао је и сам Господ и страдања и крст, морамо и ми да прођемо. Али морамо да имамо поверење у Бога, да је Он заиста наш пријатељ, да Он нама спрема блага каква не можемо ни да замислимо. Спрема нам пуноћу, спрема нам истину, спрема нам испуњење живота. Тако да, немојмо да заборавимо Бога него обраћајмо му се, користимо нашу слоооду, да би на раскршћима својих живота увек одабрали онај правац који је за Бога, да се уздигнемо мало изнад свакодневних потреба и свакодневних проблема, и да се сетимо Господа и да Га тражимо у животу. Да Га препознајемо у другима, да се кајемо за наше грехе, да стичемо љубав према Богу јер Га на други начин задобити нећемо. Нећемо Га задобити ни испуњавањем заповести, па ма колико да смо ревносни у свему томе, ако не будемо имали љубави према Њему, а она подразумева и љубав према другом човеку, која је највернија Икона Божија. Подразумева и нашу слободу.
Света Литургија јесте израз свега овог што говорим, присуство Божије међу нама и икона будућег Царства Божијег када ће смрт бити укинута, када ћемо заједно са Господом бити, када ћемо коначно испунити циљ за који смо створени - да живимо у Вечности у заједници са Богом. Литургија представља Икону таквог једног стања, и ми овде својом слободом долазимо призивајући Духа Светога да сиђе међу нас, да нас све сједини у заједницу тела Христовог. И то је сада тај тихи поветарац, али на Другом, страшном доласку Христовом, све ће проћи, али ова Литургија ће остати.
Управо ово што смо се ми сабрали и што смо искористили нашу слободу да долазимо Господу у Цркву, да се причешћујемо, то ће победити читав свет. Тако ћемо победити и смрт, и то је оно што ће опстати. Ова заједница верних људи који се сабирају са вером у Господа и све што прође кроз Литургију, а прође читав свет, добија спасење кроз ово заједничарење, кроз овај тихи поветарац.
Зато искористимо нашу слободу, немој да чекамо некакве велике догађаје у свом животу, већ препознајмо тихи поветарац где је Господ, да Га можемо призивати и оприсутнити у нашим животима. Сваког момента се можемо сетити Њега и помолити Му се и призвати Име Његово.
