ПОУКИ (1)

Када човека нарочито узнемиравају помисли против његове воље, то је знак да је на том човеку милост Божја. Нечисти духови завиде таквом човеку и настоје да га смуте. Такве помисли не треба претресати нити обраћати на њих посебну пажњу, јер се тиме повећава сметеност. Неће се наћи сређеност код оних код којих је све у нереду. На сваку смућеност треба одговорити укратко речима: „Ја сам поверио себе вољи Божјој“.
Такође и у молитви свакодневно треба молити Бога да Он испуни на нама Своју свету вољу а затим се утврђивати вером у Бога, без чије воље нам се ништа не може десити.
(свети Игњатије Брјананинов)


Данас људи често говоре о чуду као о виђењима и откровењима покушавајући да на тај начин утврде своју веру, а заборављају да су то можда, а најчешће и јесу просто демонска прелест и непријатељске замке за човека који се дрзнуо да се супротстави духу времена. А то, што савремени човек, који је одрастао и васпитан без Бога долази у Цркву, где га Господ дочекује речима: “...данас Ми ваља бити у кући твојој... данас је спасеније кући овој...” – ево ово није привидно, већ право чудо (Лк. 19, 5, 9). И колико ће нам још таквих чуда Божијих која сачињавају наше религиозно искуство, наш живот у Богу, открити Господ. Треба да се учимо да видимо и чувамо сваки додир Бога који можемо да осетимо, и само то ће нам дати чврстину у вери.
(архимандрит Јован Крестјанкин)

Хришћанство нас учи да ценимо човека; не његове особине и квалитете, већ његову суштину - његову душу. Хришћанство је прво прогласило апсолутну вредност и јединственост сваке људске душе.  Хришћанство је, такође, успело да очисти људску душу од свега што је небитно и грешно, откривајући на тај начин њену бескрајну лепоту и божанску суштину. Сва богатства света нису ништа у поређењу са том врхунском вредношћу душе: „Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди?“ (Мат. 16,26) Отуд сва убедљива снага Христових речи, када нас упозорава на неки порок који уништава душу. Ако је човек тако узвишено биће, онда свако непромишљено деловање према себи или другима представља злочин и дозволити себи да починимо тако нешто, значи уништавање тог у човеку. Сваки грех је дубоки ожиљак на предивној слици, ружна бора на анђеоском лицу. Чувајте се греха – тј. заштитите себе од изопачења, уништења, од смрти душе.
(јереј Александар Јељчанинов)

Господо, загледајте у људско око … Какав је то радознали немирко који неуморно лети од ствари до ствари, од боје до боје? А мисао? Још већи немирко и од нашег ока; стално у покрету, у вихору, У лету, у полету ка…? Мисао – какво изненађење! Мислити? О! то је таква уметност; сигурно: уметност над уметностима. А осећање? Ту је тек чудотворна радионица, најчудотворнија у свим световима … Обратите пажњу на мисао: како настаје у вама, како се рађа, како наилази? откуда то она долази: из неке непрозирне пратмине или из неке светле дубине? Мисао, то је најтајанственији незнанко у теби. А осећање? – други незнанко поред првога, не мање тајанствен од њега. А инстинкт? – То је нека тама у мени која бежи од сваке светлости; а хвата те, вуче у неке дубине, у неке несагледне тмине. Где је човек највише присутан, где га има највише: у мислима, у осећањима или у инстинктима? По свему, човека има најмање у телу, више у мислима, највише у осећањима.
(преподобни Јустин Ћелијски)


Онај ко, мислећи о човеку који га је увредио, или му причинио штету, или га оклеветао или му учинио неко друго зло, почне да испреда помисли против њега у ствари злоумишља против самог себе, слично демонима. Јер, то му је довољно злоумишљање против себе. И зашто говорим: „Ако испреда помисли“? Он ће се према њему неправедно понети уколико га се не буде сећао као свога лекара. Јер, он чисти оно од чега он страда. Стога је дужан да га се сећа као лекара кога му је послао Христос – Христа ради треба да поднесеш све и да га сматраш доброчинитељем.
(ава Зосима Палестински)