Драги пријатељу!
Одговорити на питање, које ми ти постављаш с тако неумољивом строгошћу, уопште није лако и једноставно. Јер то је једно од најтананијих и најдубљих питања која се тичу људског бића. Ту се ради о најинтимнијој сфери унутарњег света, где је много тога у тој мери „ваздушасто“ и неухватљиво, безгласно и измиче речима, где се оно најмиришљавије не да изразити и описати, тако да се понекад чини да је апсолутно немогуће приближити се истраживаном предмету, да и не говоримо о његовим логичким дефиницијама и о њиховој исцрпној тачности. Даље, између вере и неверовања, између религиозности и нерелигиозности постоји мноштво специфичних прелазних стања када се човек колеба, када је неодлучан, несигуран, сумњичав и непостојан, при чему постоје путеви који из ових стања уздижу до истинске вере, и други путеви који воде у слепо огорчење. Понекад испод коре теоретског неверовања у тајности живи права и дубока религиозност; и, обрнуто, често се иза јарко изражене црквене побожности скрива апсолутно недуховна душа са њеним потпуно безосећајним и бесрчаним психичким механизмима, познатим у науци под именом „наметљиви“ или „панични“… Погледај: у свету постоји мноштво вероисповедно-опредељених, али неверујућих људи – „хришћана“ који уопште не верују у Бога и који нису у стању да својој деци кажу нешто веродостојно о Христу. И ко зна да ли ће се, и када, у овим људима пробудити живо религиозно осећање…
Стога, у овој области не треба инсистирати на брзоплетим и претенциозним логичким дефиницијама! И ако неко нуди такву дефиницију, имамо пуно основа да се према њему односимо с неповерењем.
Али ја ћу покушати да ти дам неколико суштинских упутстава, на основу којих је могуће препознати религиозног човека.
Најважније је то да религиозност није нешто парцијално, већ целовито. Она има задивљујућу способност да човека обједини изнутра, да му прида духовну целовитост или „тоталност“. Та целокупност инстинкта, душе и духа, појединачних нагона и главног, основног животног тока постиже се различито у различитим религијама. Али, она је присутна свуда где религија чува своје духовно достојанство. Религиозан човек је сличан „монолиту“. И, строго говорећи, човека само онда треба називати религиозним, ако и уколико му успева да постане духовно јединство. Дешава се да човек постане такав јединствени дух само у најтежим тренуцима свога живота; али, у том случају, управо у овим тренуцима он и јесте заиста религиозан. Може, међутим, испасти и тако да се човек тек у последњим тренуцима свог баналног или чак преступничког живота уздигне до унутарње, душевно-духовне тоталности, слично оним „трговцима децом“, о којима приповеда Виктор Иго („L’homme qui rit“ [„Човек који се смеје“]): њих на отвореном океану затиче бура; они доживљавају бродолом, по први пут у животу изговарају молитву Господњу и тону, клечећи на коленима. Ако је човек духовно слаб, расцепљен или сметен, то онда значи да се његова религиозност тек јавља или се, напротив, разлаже и умире. У том случају, он не може да се моли; а онај, пак, ко је у таквом стању покушао да се моли, тај добро зна да је то био покушај прибирања у једно, духовног усредсређивања и узношења ка целовитости, покушај да, макар и на тренутак, постане духовно-тотално биће…
Стога би се могло рећи: религиозан је онај ко је у стању да се моли. Али молити се не значи заузети молитвену позу и изговарати одређене речи. Молитва није ни молба. Постоји молитва немог сазрцања, тихе захвалности, потпуног самопредавања небеској благости. Могуће је молити се у форми питања; могуће је молити се вољном одлуком; позивајући у помоћ; слушајући нову, благодатно-молитвену музику; једноставним поступцима; неуморним истраживањем. И такво молитвено извршење увек чува свој религиозни карактер: то је уздизање људског огња ка Божјем Огњишту и озаривање људског сумрака божанственом Светлошћу.
Суштина религије састоји се, заправо, у томе да човеку успева и да човеком овладава Откровење. Постоји највише озарење, дефинитивно и истинско опажање – очигледност. Али то није оно „озарење“ које се дотиче само вида, које једва дотиче хладни поглед и бесплодно склизава с њега. Откровење не успева радозналом оку уобразиље; оно се не дотиче мртве душевне површине већ дубоко задире у унутарњи свет како би захватило најскровитији центар осећања. Оно није налик тангенти већ сечици. Оно продире до самог дна срца, до источника воље и, слично муњи, осветљава сумрачне просторе инстинкта. Његов зрак продире у душу све до њене инстинктивне духовности. Слично јарком зраку, оно буди око инстинктивно-скривеног духа, како би га усрећило и како би засјало назад из његове дубине. Оно као пламен потпаљује огањ воље и воља почиње да жели духовни живот како би се од његовог јачања и облагодаћености та воља сјединила с Божјим пламеном. Управо је то оно што је Макарије Египатски, тај живи светилник Божији, називао „срастањем“ (χράδις – конкретност). И религиозност је живот због ове слободне и искрено прихваћене, тајанствене и блажене сраслости.
Сликовито говорећи, то би се могло описати на следећи начин. С неба сева муња – и храст захвата јака ватра; што је дрво више, то му је муња ближа, то даље сија пламен који га је захватио. Или: муња удара у уснули вулкан, и вулкан одговара ерупцијом, којој више нема краја. После примања откровења отпочиње нови живот: и тај нови живот је религиозни живот. Прожет зраком Благодати, човек постаје јединствен и целовит. И молитва није ништа друго него тежња ка овом сусрету, или – отварање духовног ока у сусрет зраку, или – позив упућен божанственом пламену.
Стога, религиозност није тек некаква људска „тачка гледишта“, или „светоназор“, или „догматски-послушно мишљење и спознаја“. Не, религиозност је живот, целовит живот, и то стваралачки живот. Она је нова реалност која постоји у људском свету ради тога да би се стваралачки уложила у остали свет. Она је додир света са Богом и то у овој новој, лично-човечанској тачки. И не само то: она је ново ступање Божје „енергије“ у људски свет, ново „облачење“ божанствене Светлости, божанствене Благости и Силе у ново људско срце. Заправо, она је догађај светске историје у процесу појављивања и учвршћивања Царства Божијег.
Људи који том догађају приступају споља, знају мало о тој реалности и говоре о промени „субјективне тачке гледишта“, о „личном преобраћењу“ датог човека. Али обновљени човек доживљава нешто друго. Он опажа у себи нову реалност; она влада њиме, обједињује његову личност и на нов начин га укључује у нови свет. Он осећа у себи, слично Иљи Муромецу, нову снагу која му се чини безграничном. Та снага јесте донекле „он сам“ – отуда његова повишена одговорност, али је истовремено и далеко већа и моћнија од њега – отуда његова искрена кроткост. И заиста, у њему живе нова Снага и Власт који га чине далеко снажнијим него што је он био сам по себи и него што се икада смео надати. И сада је његова највећа брига да се покаже достојним ове Снаге и Власти и да сачува своју чистоту…
То поновно унутарње сједињавање које он доживљава, састоји се у томе да се у његовим властитим границама појављује нови, ауторитативни центар. Овај центар обасјава његов унутарњи живот час као тихи сјај ужареног угља, а час као победнички и радосни пламен. Ово светлоносно сијање слично је молитви која се, кад једном почне, више не прекида. Религиозни човек може да врши своја животна дела, може, по свој прилици, да се потпуно преда својим истраживањима, перцепцијама и заносима и да не размишља о свом светлоносном источнику – али светлост не ишчезава, она остаје и траје, она сија, светли и води. Понекад се чини да он само дарује светлост, али непрекидно, тихо, благо и одлучно. Но понекад се чини да он призива – или шапатом, или „дајући знаке“ и упозоравајући као код Сократа, или захтевајући и подстичући на одлуке и дела, као код хришћанских праведника; или у виду љубави која побеђује, као код Исака Сиријанина и код Серафима Саровског, или отварајући унутарње око и дарујући сазрцатељну очигледност, као код великих философа и истраживача природе. А када се човек из својих световних подухвата и земаљских послова враћа себи, својој лично-духовној дубини, он се уверава да га његово пребивање „ван центра“, у земаљској шуми, куда је одлазио од свог храма, није раздвајало од његовог светог центра и да се огањ његовог божанственог олтара није гасио. То се доживљава као велика радост и ободрење. Повратак у већ формирани и постојани центар придаје његовом пламену прочишћујућу снагу; и сваки пут кад се то понови, човекова духовна центрираност постаје све моћнија и одређенија. Тако човек добија могућност да у својој душевно-духовној дубини стално осећа некакву непрекидну скривену молитву без речи која тихо сија попут кандила – и да не излази из централног зрака чак ни у таквим животним ситуацијама које су, по свему судећи, „индиферентне“ или „периферне“…
Тако се формира карактер религиозног човека. Постепено његов духовни центар – где он проналази у себи Божију Енергију, или где „губи“ себе у Његовим зрацима – постаје у њему свеприсутан. То се не манифестује тако што он непрестано показује своју побожност, досађује свима који га окружују својом празном светошћу, држи се уштогљено и улагивачки или стално води богословске и моралне разговоре. Не, његова центрираност остаје интимна и лична, и при том савршено аутентична у својој интимности, и савршено тиха, неугледна при свој њеној аутентичности. Али све у њему светли и сија. Светлост избија из свих његових душевних стања, планова, напора и подухвата. Светле његове очи, зрачи његов поглед. Његов осмех је светао. Његов глас пева; његов ход је хармоничан и природан. Он сам постаје јасна и прозрачна „средина“ за свој центар, послушан и верни „орган“ свог зрачећег срца. И сва атмосфера његове душе постаје слична јутарњем ваздуху, испраном бурним ноћним пљуском. За такве људе понекад ти дође да кажеш: „он је чист као стакалце Божије“…
Другим речима: духовни центар таквог човека непрекидно шаље своје „таласе“ и „зраке“. Ти зраци осветљавају његов унутарњи простор у његовој самоћи; они светле напоље, исходећи из његових дела; они продиру из њега у спољни свет. А свет треба да буде срећан и поносан што у свом склопу има таквог слободно-искреног и духовно-прозрачног човека.
Ето зашто религиозни човек није склон лажима. Одвратност према неискрености је чудесни и верни знак религиозности. Када постоје озбиљни духовни мотиви такав човек, наравно, може да примора себе да прећути о извесним догађајима и да сакрије извесна душевна стања. Живот је сложен и многообразан; и гола истина није увек у животу духовно умесна и благотворна. Али религиозни човек никада не лаже пред лицем својег Центра, никада и ни у чему, исто као што не лаже ни о свом Центру и из њега. Он не може да изговори лаж или почини издају пред лицем Божијим, већ и само због тога што не излази из свог централног зрака и сам му служи као верна и прозрачна средина. Али управо због тога је сваки бестидни лажов нерелигиозан и отуђен од Бога; и црква, која допушта и практикује лаж, губи свој свети смисао и постаје оруђе противбожанствене силе.
Све ово би се могло изразити на следећи начин. Религиозног човека није тешко препознати по зрацима светлости који из њега исходе у свет. Један светли добротом; други – својом уметношћу; трећи – својом очигледношћу или умирујућим спокојем, или дивним певањем, или једноставним, али благородним делима. Управо се на то мисли у Јеванђељу кад се каже: „по њиховим плодовима препознаћете их“ (Мт 7, 16). Ову светлост живе религиозности тешко је сакрити или не приметити, пошто она продире кроз сва дела и „светли свету“ (Мт 5, 14); и само сасвим огорчени и у срцу слепи људи могу проћи мимо ње а да ништа не примете. Унутарњи живот религиозног човека мора се испољавати и стремити да изађе у спољни свет. Са изворског врела је природно и исправно пити воду. Пролећни ваздух дат је људима како би га они удисали; и светлост Божија мора да светли људима (Мт 5,16). А жива религиозност је дух Божјег пролећа, који струји у разбуђеном срцу; и постоји вода из Божјег извора, који је тајанствено избио у облагорођеној души; и постоји светлост Божија, која је позвана да се слободно и неометано лучи у свет.
Према овим својствима, склоностима и манифестацијама препознаје се религиозни човек. У њему постоји струјање духа; у њему се чује песма душе; из њега зрачи светлост. И он је увек више, него он сам; и он је изнутра увек толико богат да ни сам, ни издалека, не зна увек меру свога богатства. Јер оно што он у себи носи и што зрачи, јесте Царство Божије, чији је он тајни учесник.
Извор: Иван А. Иљин, Поглед у даљину: Књига промишљања и надања, Стари Бановци: Бернар, 2010, 312–318.
Превод: Радослав Божић
Светите маченици Акиндин, Пигасиј, Анемподист, Автониј, Елпидифор и другите со нив; Преподобен Маркијан Кирски; Светиот свештеномаченик Викторин, епископ Патавски;
