Не треба памтити зло
Духовна тајна 99-годишњег руског старца Јеремије Атонског
Понекад прођу и године, али старе увреде нас једнако не напуштају, цепајући наша срца... Могло би се помислити да је то природна људска особина, али колико је она природна са хришћанске тачке гледишта? Шта у ствари човек треба да памти, пролазећи кроз тешка искушења и невоље које нам често Бог шаље на нашем животном путу?
Схиархимандрит Јеремија (Аљехин)
Свако од нас се на свом животном путу стално суочава са позитивним и негативним догађајима, поступцима и искуством. При томе, оно што је добро и позитивно ми често олако заборављамо, као нешто што се подразумева или је свакидашње, док негативне тренутке дуго памтимо хранећи се њима у свом бесу и непријатељству према нашим увредиоцима. Понекад прођу и године, али старе увреде нас једнако не напуштају, цепајући наша срца... Могло би се помислити да је то природна људска особина, али колико је она природна са хришћанске тачке гледишта? Шта у ствари човек треба да памти, пролазећи кроз тешка искушења и невоље које нам често Бог шаље на нашем животном путу?
Да се замислим над тим мене је навео недавни разговор 99-годишњег схиархимандрита Јеремије (Аљехина) из руског Свето-Пантелејмоновског манастира на Светој Гори са познатим руским емигрантским ствараоцем, који ми је препричао старчев духовни син монах Јермолај (Чежија).
Мало ко зна да се иза љубвеобилног и веселог осмеха који не силази с лица оца Јеремије заправо скрива горчина страдања и бола које је он преживео у совјетским и немачким логорима и избеглиштву. Имајући столетно животно искуство (рођен је у Луганшчини 1915. године!) био је у прилици да претрпи много тешких искушења и тешкоћа, после којих многи не би били способни да остану у здравој памети, да не постану сурови и у свом срцу сачувају веру и љубав према ближњима.
Његово детињство одвијало се у годинама безбожне револуције и грађанског рата. Као дечак је заједно са целом својом породицом био протеран у Сибир од стране совјетске власти. Услед екстремних услова и будући без крова над главом, тамо су му од глади и хладноће на његове очи страдали родитељи, браћа и сестре. Из некада огромне козачке породице Аљехиних, чудом Божијим, он је једини остао жив. Побегавши из логора, будући старац је неколико година лутао, покушавајући пешице да се докопа своје родне груде, Украјине. Запосливши се 1935. године као обичан радник у металуршкој фабрици у Мариупољу, он није пожелео да се одрекне своје вере и придружи Комунистичкој партији, отворено изјавивши да је православни хришћанин. Због тога је изнова био изложен опасности од прогона и хапшења. Са доласком пак Немаца 1941. године присилно је депортован на тешке послове у Немачку и ту доспева у концентрациони логор. Будући старац је током дуге четири године опет имао прилику да се суочи са понижењима, глађу и нељудским условима живота.
Изненађујуће је да, без обзира на проживљена страдања и тугу, он није постао суров, сачувавши у срцу непоколебљиву веру у Господа. И када су га 1945. године ослободили, на питање совјетског официра – чиме планира да се бави у будућности? – одговорио је да жели да проведе остатак свог живота у служењу Господу. Може се само замислити каква је била реакција совјетског официра... Само је чудом Божијим избегао ново хапшење.
Није му се дало да одмах по повратку у своју домовину постане свештеник. Због тога је био принуђен да се запосли у пекари у Луганску. Током овог периода будући старац се суочио са много нових искушења, па чак и прогона због вере, али га ништа од тога није сломило. Штавише, нови талас атеистичког напада на религију под Хрушчовом покренуо га је да донесе одлуку о коначном напуштању света и потпуном посвећивању свог живота служењу Богу.
Тако је у 42. години (у јануару 1957. г.) Јаков Аљехин у Одеси примио монашки постриг под именом Јеремија, а затим добио и свештенички чин. Ни његов пут на Свету Гору Атонску није био једноставан. Сазнавши да ће 1960. г. из Псково-Печерског манастира неки од монаха бити упућени на службу у руски Атонски Свето-Пантелејмоновски манастир, отац Јеремија, по савету свог духовника – бившег члана те светогорске обитељи преп. Кукше (Величка, + 1964.) Одеског, такође предаје одговарајућу молбу. Али у тим годинама било је крајње сложено доспети на Свету Гору. Целих 14 година о.Јеремија је чекао дозволу. И ипак, упркос свим тешкоћама, 1974. г. Патријарх константинопољски Димитрије од шест монаха из СССР-а изабрао је баш њега и издао му одговарајућу дозволу за насељавање на Светој Гори Атонској. Од тог тренутка о. Јеремија, који није чак ни маштао о таквој благодати Божијој, без прекида се подвизавао на Светој Гори, поставши касније и игуман руске светогорске обитељи.
Оцу Јеремији је данас 99 година. Од тога тачно 35 година је игуман руског Свето-Пантелејмоновског манастира на Светој Гори.
Без обзира на такав статус, баћушка увек остаје једноставан у комуникацији и свакодневном животу, некористољубив, аскета, строг и захтеван према себи, а истовремено и веома добродушан и пун љубави како у односу са братијом, тако и према ходочасницима, независно од њиховог социјалног статуса и положаја. Једном речју – монах. И што је најважније, како се показало, он за све у животу захваљује Богу и стално се моли за све људе, посебно за оне који су му нанели толико патње и бола.
Тако је старца Јеремију (Аљехина) у Свето-Пантелејмоновском манастиру посетио његов дугогодишњи пријатељ – један познати руски емигрантски стваралац (чије име ја свесно не наводим), који је као и баћушка окусио горку чашу страдања у совјетским и немачким концентрационим логорима. Заподенуо се пријатељски разговор и узајамно евоцирање успомена...
Један од присутних монаха почео је да испитује госта о проживљеним мучним данима у совјетским концентрационим логорима. И гост је поделио своје невоље и болове, нагласивши да су људи у логору били гори од паса, невероватно сурови и да су им се исмевали... А онда је у том тренутку додао да отац Јеремија може да исприча исто толико ужаса, јер су тамо сви прошли исто. И обратио се оцу...
Отац Јеремија је, мало поћутавши, некако спокојно и побожно одговорио: „Да, да, сећам се... Сећам се кад су моји родитељи страдали, командант логора ме је позвао, дао ми три рубље за ситне трошкове и посаветовао ме да ноћу побегнем. И ја сам побегао. Три године сам лутао, пешачивши од села до села, и нигде ми људи нису давали да умрем од глади нити су ме остављали без хране, макар и ризиковали због мене. Бог је слао добре људе. Сећам се. Хвала за све Господу!“
Саговорници су осетили извесну нелагоду и да би се некако пребацили на следећу тему присутни монах је упитао госта о немачким концентрационим логорима. Гост је почео да прича како је у нацистичким логорима било још горе и да се он при сусрету с Немцима још увек тешко суздржава... Не може да заборави сва понижења која су морали да поднесу. И додаје да отац Јеремија такође може да исприча какви су тамо нељудски услови били...
Отац се опет, мало заставши, осмехнуо и као да се сетио нечег пријатног, одговори на то: „Да, да, сећам се... Сећам се немачких жена које су сваки дан долазиле и бацале нам кроз бодљикаву жицу хлеб да не бисмо умрли од глади. Њихов хлеб је био тако укусан, да се ја још увек сећам његовог укуса. Хвала за све Господу!“
Замисливши се над изреченим био сам запањен како старац Јеремија преживевши толико бола, страдања и тешкоћа, не само да није постао суров и да није изгубио веру, него још након тих тешких искушења памти само оно што је било добро... Он прича о тим ужасним догађајима у свом животу с осмехом, као о нечем пријатном. И што је најважније, за све захваљује Богу.
У томе, очигледно, и лежи духовна тајна старца Јеремије. Тајна његовог унутрашњег подвига и дугог живота. Овде лежи и одговор на питање шта треба да памтимо након тешких животних искушења и невоља, које нам шаље Бог... То и јесте рецепт духовног оздрављења и помирења нашег друштва.
Састављено по причама духовног чеда оца Јеремије – монаха Јермолаја.
Са руског Наташа Јефтић
Извор: pravoslavie.ru
