ГДЕ ЈЕ НАМА ХРИСТОС?

Млади одлазе из Цркве јер тамо не налазе Христа

Игуман Петар Мешћеринов

Иако већ више од 20 година Руска православна црква ради слободна од комунистичке стеге, све мање младих људи долази у њене храмове. Чак и деца из православних породица све више напуштају Цркву. Одлазак младих је само показатељ кризе у којој се налази православље у Русији, а паралеле се могу повући са свим православним црквама.

Главни узрок одласка младих из Цркве је то што у њој не налазе Христа, образлаже суштину кризе православља игуман Петар (Мешћеринов), старешина Даниловског манастира у Подмосковљу и заменик руководица Патријаршијског центра за духовни развој деце и омладине.

Многи свештеници говоре да више од 75% тинејџера из православних породица престају да посећују храмове. Добија се да 8 тинејџера од 10 напуштају Цркву. Заиста, тужно искуство сведочи да више од 2/3 деце, васпитаване у православљу од малена, при наступу прелазног периода одбацују оцрковљеност као терет. За то постоји неколико узрока.

Црквеност лишена истинског хришћанског садржаја

Први је то, што црквеност у садашњим постсовјетским породицама повремено бива лишена истинског хришћанског садржаја, представљајући чудну мешавину идеологија, окултизма и „совјетских“ комплекса, прилагођених православној употреби (неодговорност – под маском „послушања“, неуважавање себе и других људи – под маском „смирења“, нејединство и злоба – под маском „борбе за чистоту православља“ итд.). Деца једноставно не добијају право хришћанско духовно и морално васпитање, не долази до њиховог сусрета с Христом. Зато, када достигну узраст формирања личности, у коме се сви ауторитети подвргавају сумњи, – „црква без Христа“ тај тест не пролази.

Јер ако је дошло до живог сусрета с Христом, од Њега се не може отићи. Куда бих отишао од Духа Твог и од лица Твога куда бих побегао? (Псалми 139:7) Црква само због тога и постоји, да би дошло до тог сусрета, да би контакт с Христом јачао и развијао се. Ако баш такве црквености у породици нема, тада деца постају момци и девојке и због посебно јаке осетљивости прелазног периода к истини или њеном одсуству, к лажи и лицемерју, одбацују псеудо-црквеност.

Омладина у Цркви није нашла Христа, већ лицемерје

Други узрок је тај што због те појачане осетљивости у препознавању истине и лажи, тинејџери почињу да осећају недостојно стање многих страна савременог православног живота. Омладина одлази, не из православне цркве, већ из данашње руске варијанте црквености. У њој нема многих атрибута истинске Цркве: заједништва, љубави, солидарности, слободе, истине и храбрости да се говори истина, скромности, мудрости, неподлегања стихијама савременог света. Њихово место заузима хипертрофирана богослужно-дисциплинарна страна, на коју су их принуђивали родитељи целог живота, стварајући у њима убеђење да је Христова Црква само посећивање црквених служби. Тако је све то постало циљ само себи, „мораш“ и „не смеш“, пост, забране, обавеза стајања на служби и кућно читање једног те истог досадног правила, и омладина то одбацује зато што тамо нису нашли Христа и Његову Цркву.

То пусто место непостојеће истинске црквености, код нас заузимају у суштини нецрквене ствари. Управо од тога и бежи омладина. Од гунђања на савременост, политикантства, комерцијализације, од тога што се говори једно, а ради се сасвим друго. Од патетичности и лицемерја одраслих, од демонстративног формализма, свођења хришћанства само на црквену лексику и уску поткултуру. Од тога, што се моралност, искреност, поштење у савременом друштву, а као последица тога и у савременој црквености, подвргава деформацији. Од тога, што на све то нема никакве реакције од стране свештеника. Од тежње да површно православље угуши сваку духовност и емоционалност, које играју велику улогу код омладине у прелазном периоду. Од идеологије „ко свиња лежим у блату“. Од изолационизма и злобе према целом свету, што посебно тешко пада оним младим људима, студентима, који су боравили у Европи…

У потпуности одбијају од себе наша црквена „страшила“, апокалиптика, „младостарци“, кукајућа ходочашћа и остало. Од тога и беже. И не треба говорити да одлазе с неком агресијом – пре с умором и жељом да збаце са себе тај терет. Од Христа умор не постоји, живот Њиме и с Њим сваке секунде је узбудљив. И ако у најосетљивијој доби омладина оставља Цркву, то значи да Христа они у нашем црквеном животу нису ни нашли.

Гомила правила, а нема живота у Христу

Трећи узрок – и то је заиста једина оправдана примедба, коју можемо да дамо савременој омладини – то су предбрачне везе. Такозвана сексуална револуција, која се догодила средином XX века, имала је за последицу и то што су у сфери општеприхваћеног морала предбрачне везе престале да се поричу и постале су морално прихватљиве. Довољно је упоредити однос брачних превара и предбрачног интимног живота: прво се овако или онако ипак не одобрава и осуђује, док је друго постало у постхришћанском свету прихваћена норма понашања.

Треба рећи да је данас то најозбиљнији пастирско-мисионарски проблем: за мноштво младих људи, који осете такав „нови морал“, постаје веома тешко да остану у Цркви с њеним веома негативним односом ка предбрачним везама. Али управо ту ми и видимо „ескалацију“ тих фактора, о којима сам говорио. Да, у Цркви постоје правила, норме и услови, на којима ће она бити заснована до краја века – истинитост вере и моралност. Ту спада и целомудрије (полна чистота чедност, невиност). Уколико би наш црквени живот у потпуности одсликавао Христову Цркву и својом лепотом привлачио људе, онда би такве моралне услове многи млади људи највероватније прихватили, зато што би у замену добили стварни живот у Христу и свестрану реализацију достојног људског и хришћанског живота. Овако се добија: у име Цркве – Не! Не ради то! Добро, одговориће омладина; а шта добијамо у замену? Ништа… Пост и правила, одлазак у цркву, трговину и кукање. За младог човека је то неприхватљиво. Због Христа он је спреман да пође на целомудрије. Али, због обреда, ура-патриотизма итд. – никако.

Неки свештеници, да би заинтересовали тинејџере, при храмовима организују секције, војно-патриотске клубове, позоришне студије, спортске секције итд. Али, пре свега, треба разумети да је овде немогуће стварање некаквих „изолованих места“, у којима се живот одвија другачије од целокупног црквеног живота. Одлазак омладине из Цркве је директна последица општег стања у нашим парохијама и православним породицама. Дакле, треба почети одатле.

Можемо да формирамо сто секција при храму; али ако омладина данас у Цркви не види Христа, не види то да Његова благодат, Његова светлост и љубав преображавају њихове родитеље, сав тај труд ће бити узалудан. Црква, на крају крајева, није пионирски дом. Зато треба тежити свим силама да преображавамо наше парохије у праве хришћанске општине, у којима би се природно нашло места и за омладину. Тада би и остали људи, гледајући на своје вршњаке, који имају у својим заједницама пуноћу и радост живота, почели да уважавају Цркву и прилазе јој, у крајњој мери, с интересовањем. Међутим, када таквог уважавања и интереса к црквеном животу нема, нема смисла ни рачунати на то да ће неке одвојене мере бити успешне.

Ако тинејџерима предложимо да се окупљају на чај, да би изучавали и тумачили Свето писмо са свештеником, да ли ће им то бити интересантно зависи пре свега од свештеника. Као прво, свештеник је обавезан не само да зна и воли Свето писмо, већ и да уме да га прилагоди савременом животу у свим његовим облицима. Као друго, свештеник мора бити апсолутно поштен и искрен пред омладином. Ако та два услова буду испуњена, онда ће тинејџерима то сигурно бити интересантно.

Али и овде морамо да се осврнемо на већ речено. Љубав к Светом писму у хијерархији вредности у нашем парохијском животу није на првом месту, чак не ни на десетом, већ негде на крају списка. Поштење је, уопште узев, такав квалитет, који већини наших православаца није својствен. А да свештеник буде искрен и поштен – то је велики подвиг, у којем га ометају многи фактори, почев од корпоративне етике, односа с архијерејом и старешином, закључно с материјалном страном живота, када основно обезбеђење велике свештеничке породице иде за обреде, ритуале и свакодневни окултизам, а не за јеванђеоску проповед.

Као закључак, могу да кажем: тинејџери и млади људи, који напуштају Цркву, индикатор су положаја нашег црквеног живота. И тај положај је неповољан. Овде за то не треба кривити омладину, која се наводно поводи за „западним утицајем“, за „пропагандом непријатеља“ и осталим, већ саме себе: како смо за 20 година црквене слободе довели до тога да омладина одлази из Цркве. Разумети тај изазов и променити стање ствари – то је најважнији задатак, како пастира наше Цркве, тако и свих православних хришћана.

Извор: http://www.srbel.net