МОНАСИ МИРЈАНИ

МОНАСИ МИРЈАНИ
Објављено април 29, 2014   

(Више Православних духовних Отаца – Св. Антоније Велики, Отац Стратоник са Кавказа и др. -говорило је и писало да ће у последњим временима бити монаха, који ће живети у свету…).

Редки су, чак веома ретки, такви људи. Али, ако их сретнете лако ћете их препознати.  Имају светло и отворено лице са нарочитим сјајем, тако да га дуже времена није лако гледати. Очи су им благе, прозирне, дубоке и увек насмешене, а на дечји начин зачуђене и љубопитљиве.

Целога живота уче, читајући и посматрајући сво чудновато Стварство, тежећи спознаји скривене истине и дубље логике у појавама и односима. Зато су стално запитани. И оно што знају увек проверавају и продубљују, ширећи тако, како кажу, границе свога незнања.

Понашање им је крајње ненаметљиво. Кроз живот пролазе неприметно, свесно избегавајући све јавне послове или било какве улоге, где су сила и власт, слава и утицај међу људима.

Раде као учитељи и професори, научници и стручњаци, књижевници, бибљотекари, радници су или сељаци, занатлије старих заната, архивари и антиквари, рибари или морнари… Али, ста год радили њихов Предпостављени налази се на Небу, а њихово главно занимање је суживот са Њим и молитва Њему. Споредно занимање постоји због начела – ко не ради не треба да једе.

Њихова воља је Воља Његова, а њихов ум – ум Његов.
Неустрашиви су војници Армије Његове. У армије човекове нерадо одлазе, а ако морају, жртвоваће живот али убијати неће.

Вољу Његову лако препознају и добијене задатке доследно извршавају – не обазирући се на било какве опасности или страдања, јер они, убеђени су у то, у животу земаљском и од руку земљана пострадати не могу. Једини страх њихов је да не почине грех, а врлину од греха савршено разликују.

Теже самоћи али никада нису сами, јер је Предпостављени увек са њима. Ретко и нерадо много говоре, али својим понашањем, а нарочито личним примером, кажу и учине више него ли хиљаде и хиљаде па и милиони људи.

Свесни су непроценљивог значаја своје улоге на Земљи, али то нико из речи њихових или понашања, неће моћи да сазна или закључи. За све што ураде добро захваљују Њему, јер су они најмањи од свих бића и незналице највеће. А људи ће их, по земаљским мерилима, неретко, сматрати покретним енциклопедијама.

За све што се лоше догоди окривљују себе, никада другога, а по начелу – окриви себе и другоме нећеш судити!

Понашају се као пси: ако их ударите и отерате – добро је; ако их помилујете и нахраните опет је добро.

Обучени су скромно, али чисто и уредно. Вредно раде и свој земаљски посао, али све што добију, смешећи се, одмах поклањају онима поред себе. Стога од блага земаљских нити шта имају, нити их желе. Да се у нешто обуку, да понешто једу и скроман кров над главом – то је све. Да је душа слободна и чиста, а све остало што им треба, чврсто верују, додаће им Он, који је савршено веран и никада их не оставља на цедилу.

У њиховом речнику не постоји нећу и не могу. Све што их неко замоли, и у њиховој је моћи да учине, без поговора ће учинити. Што сами увиде да могу да учине, одмах ће се понудити.

Људи на путу према злу заобилазе их, збуњени и одбијени јасном и чудесном добротом којом зраче. Они зли ће их напасти али ће доживети пораз, јер ће сво зло бити упијено душама њиховим, а одмах затим, неком надумном, тешко разумљивом силом и разграђено.Никада их нећете видети гневне и нервозне, нерасположене и незадовољне. И најмање ситнице, као што је врабац који на улици нађе мрвицу хлеба и весело одлепрша, довољан су повод за осмех душе и њихову срећу.
Никада их нећете видети раздрагане или да се смеју, али ни без благог осмеха у запитаним очима, као сталног њиховог украса.Живеће поред вас као неприметни пријатељ из суседства, а душа ваша тежиће стално дружењу са његовом. У његовом присуству, и без разговора, појавиће се осећај да се преображавате у нешто друго. Све док од старог не постанете нови човек, биће вам нејасно шта се са вама догодило.
Онај ко га сретне никада га не заборавља.

Непријатеља нема, јер и њих воли као најближе своје. Непријатељство је снажно осећање, страст!  Једино осећање које они имају је савршена љубав, једнака према свим људима, а највећа према Предпостављеном.

Не тако редко су и ожењени свиме задовљним женама, сличним њима. Мужеви су само једне жене и живе у дуготрајним и срећним браковима, из којих се рађају деца брижно васпитана да воле и склона љубави. Њихове потомке, коленима даље, красе осећања љубави и самилости према људима.

И деценијама живећи са њима, пратиће вас осећај да их не познајете, јер је безграничан и слободан дух неухватљив, али ћете их сигурно заволети. Ваша љубав биће трајна, јер се они воле тихо и смирено, само непропадљивом духовном љубављу. Друга врста љубави према њима није могућа.

Живе са нама на Земљи, али нису од овога света. Живе у Духу Светом, а изван духа овога света.

То су Господови монаси мирјани ( световњаци ) – људи са величанственим и једним од најтежих задатака, који у земаљском животу човека постоје. Препуштајући се пуном свешћу и слободном вољом својом Плану Небеском, од Предпостављеног добијају задатке: да својим душама безгрешним буду чисти проводници животодавних енергија Љубави што са Неба стално притичу – стога су сарадници Његови у управљању и одржању све Васељене; да стварају нове безгрешне људе – чисте душе, које ће даље преузимати Његове величанствене задатке; да присуством међу људима поправљају и лече посрнуле и болесне душе, јединим савршеним леком – Истином Његовом.

Izvor:  http://istokpravoslavni.org/rs/?p=7278#more-7278