В.Димитријевић:О јереси која се намеће СПЦ

В.Димитријевић: О јереси која се намеће СПЦ – размишљање у Недељу Православља     Штампај     Е-пошта
Sunday, 09 March 2014

УМЕСТО УВОДА

У„Књижевним новинама“ (1-31. мај 2004 ), чији је уредник био велики србски хришћански ерудита Предраг Р. Драгић Кијук појавио се текст „Колективни Гаша Гнежевић против Богословског факултета“, у ствари, апел који су студенти овог  факултета СПЦ упутили јавности. У њему је писало:

“Ми, студенти   православног Богословског факултета Српске Православне Цркве, молимо „Књижевне новине" да овај наш апел објаве, јер немамо где да га објавимо. Покушавали смо на неколико адреса, али нико неће ни да чује. На самом факултету влада такав страх од групице реформатора, који су колективни Гашо Кнежевић СПЦ, да нас нико јавно не подржава. Кога све нисмо питали и молили да се огласи - али, како би Андрић рекао, „у ћутању је сигурност". Ни познати публицисти попут господе Велибора Џомића, Владимира Димитријевића, Матеја Арсенијевића, Родољуба Лазића, итд, нису били спремни да подметну своја плећа да би истина угледала светлост дана. Запањени и збуњени, и ми се не усуђујемо да се потпишемо, јер се плашимо тешких последица које бисмо могли имати ако би се открило ко је ово писао. Своја имена и податке достављамо у прилогу, али молимо редакцију да се не објављују.

Позивамо све којима је стало до Српске Православне Цркве да се обрате Његовој Светости Патријарху Павлу и Светом Архијерејском Сабору да би се стало на пут самовољи и безакоњу на Богословском факултету у Београду. У супротном последице по СПЦ могу бити кобне.

+ + +

У минулих шест деценија комунистичког и мондијалистичког робовања школство је представљало идеалан полигон за спровођење националне, верске, етичке и интелектуалне стерилизације српске деце и омладине. Од пролетерске „нове школе", преко „шуварица", до данашњих реформисаних транзиционих „школигрица" читаве генерације претрпеле су, и још трпе, сурови експеримент агресивног расрбљавања, раздуховљавања и - распамећивања. И то није случајно: креатори сваког новог тоталитарног и деструктивног поретка добро знају да се одани јаничари, спремни да им се у сваком моменту ставе у безрезервну службу, стварају једино организованом акцијом, која најбоље резултате даје уколико се предузме од детињства. Отуда толика силина замаха савремених „ПЕПСИ" реформатора, о чијим је захватима на страницама овога листа већ било речи („Погледи" бр. 259, октобар 2003).

Али небулозни екперименти у државним школама никога више не могу зачудити. Свако ко је иоле свестан анационалног карактера владајућих структура доживљава и ситуацију у просвети као једну од бројних манифестација исте опаке болести. Оно што, међутим, може да запрепасти, заболи, саблазни јесте неочекивани податак да од реформи није остала имуна ни црквенопросветна средина. Најновија дешавања на Богословском факултету СПЦ у Београду по много чему се уклапају у жалосну слику деградације српске просвете. Факултет на коме се школују будући свештенослужитељи, вероучитељи, монаси, православни интелектуалци -цвет, свест и савест српскога народа, све више постаје полигон за уношење и неговање секуларизма, релативизма, скептицизма, етичког индиферентизма, сувог рационализма, индивидуализма и лажног елитизма међу српском богословском омладином. „А ако со обљутави", са кристалном јасноћом опомиње Јеванђеље Христово, „она већ неће бити ни за што, осим да се проспе напоље и да је људи погазе" (Мт. 5,13).

Реформа која је отпочела ове године - када је изведена тек трећа генерација школована по наставном плану и програму донетом на иницијативу Светог Архијерејског Сабора и одобреном 1998. - рођена је на самом факултету. Њу нису инспирисале стварне потребе Цркве, нити конкретни недостаци важећих програма; она није потекла од црквене јерархије, него из саме факултетске средине, у великој мери отуђене и од више јерархије, и од свештенства и монаштва, и од „обичних" верника. Реч је о самодовољној средини, у којој се најгласније инсистира на „аутономности" у односу на јерархију и у којој се под маском те аутономности пласира много тога што се ни издалека не би могло назвати теологијом Цркве него индивидуалним теолошким мишљењима - теологуменама. Наравно, да је реч само о интелектуалном сукобу, колико год он у сфери теологије био осетљиво питање, читалац би можда могао закључити да је посреди неразумевање некаквих сувише „трезвених" црквених структура за занесене научењаке, романтичаре, ентузијасте који из љубави према својим проучавањима жуде да поделе мишљења са студентима, да запале у њима искру радозналости. Али авај! Ходници факултета у свако доба пуни су студената који губе наставу или скапавају чекајући своје добрано задоцнеле професоре који од силних хонорарних обавеза немају времена за ону основну, за коју примају плату. Та слика, одлично позната јерархији (сетимо се само напора блаженопочившег владике шумадијског, академика Саве Вуковића, да на Факултету успостави какав-такав поредак и дисциплину), за тили час срушиће наивну представу о малопре поменутом научном фанатизму овдашњих посленика теологије. Биће да су посреди неки дубљи токови, који већ увелико нагризају живот Цркве, и који не могу да се не рефлектују и на теолошко образовање.

Уђимо најпре у храм Богословског факултета. Ово је место на коме се будући пастири стада Христовог и вероучитељи српске деце духовно обликују, узрастају у побожности, духовности и чистоти, где се душе њихове напајају прелепим звуцима нашег црквеног појања, где им се у ум утискују химне и молитве на језику Светих Ћирила и Методија, где се уче литургијској пракси... Али гле чуда! У храмове си одлазио годинама - овде ти је све некако необично. Мноштво причесника - а сви неисповеђени, никоме није прочитана ни разрешна молитва. Мелодија византијска, поје искључиво хор (не хор Богословског факултста, онај који побира признања на свим значајним фестивалима духовне музике, онај који је на својим турнејама пожртвовано скупљао средства за изградњу нове зграде ове установе - њему је одавно забрањено да наступа на самом факултету, чак је и просторија за хор зазидана, него „елитни" византијски „Мојсије Петровић"). Свештеници и ђакони, сви од реда школовани у Грчкој, цео текст службе изговарају на српском и грчком (упућени кажу да је разлог томе њихово елементарно непознавање чак и читања црквенослоиснског језика - ова једноставна вештина научи сс на првих неколико часова током прве године). Служи се на начин који се ни у једном другом београдском храму (а вероватно ни у целој Србији) не практикује. Студената је на служби, посебно јутарњој и вечерњој, знатно мање него оних који станују у интернату, смештеном у истој згради. Кажу, није обавезно. А можда је у питању и неко интуитивно дистанцирање? А у амфитеатрима и слушаоницама? Сазнаћеш, драги читаоче, да је душа твоја смртна, јер си створено биће. Зашто онда да верујеш, зашто да се трудиш да живиш у побожности, зашто да се клониш греха ако данас јеси, а сутра ниси? Оно, можда ти у ушима још  бруји тропар сваком Преподобном или Преподобној који се славе јер су се, како црквени песник каже, „старали за душу бесмртну", можда си неком приликом читао и Дамаскинове посмртне стихире - ништа зато, у питању су обичне песничке произвољности, јер ти убоги химнографи нису досегли до таквих дубина теологије као данашњи њени кабинетски представници. Сазнаћеш да је прича о митарствима након изласка душе из тела средњовековна мрачна фантазија, као што су и житија Светих плод уметничке фикције. На листи литературе неће ти препоручити дела Светог Јустина Ћелијског - његова „Догматика" је, побогу, застарела, а они који то тврде нису се потрудили да напишу сопствени уџбеник (или им Господ то није дао)... Зауставићемо се, јер је саблазан велика. Многи младићи и девојке признају да су одболовали и отплакали нека предавања на којима су им „научним методима" срушене „илузије" које су у њима распаљивали којекакви заостали старци по забаченим манастирима, и није мало оних који су ради чувања душе, напустили студије теологије. Богу хвала, из редова таквих пуне се српски манастири искушеницима и искушеницама.

Имају ли ови млади људи, њих седам стотина, духовника? Немају. Да ли се ико брине о васпитном раду међу њима? Нуди ли им факултет планске активности у слободно време? На сва ова питања одговор је негативан. Препуштсни су сами себи, остављени као овце без пастира, и само их побожност са којом су дошли на факултет и велика благодат Божија чувају и штите.

У таквим околностима и професори су пометени и дубоко подељени. Многи виде шта се дешава, али немају снаге и смелости да било шта предузму. Наравно, таквим ставом они пружају легитимитет струји „иноватора" - незадовољника и авантуриста који преко леђа (читај: душа) студената желе да се обрачунају са ауторитетом јерархије. Таквима није било довољно постојеће стање, него су зажелели да начине целокупни систем студирања ,,по своме образу и подобију". А то, даље, значи да се и теолошке студије покушавају ставити у службу „глобалних дсмократских вредности", „толеранције" и „европског образовања за XXI век".

Област у којој се врше реформе о којима ћемо говорити Свети Дијадох, епископ Фотички из V века, назива једним од највећих дарова Божијих. ,,Сви благодатни дарови Бога нашег врло су добри и пружају нам сваку доброту. Али ниједан од њих не разгорева тако срце наше и не покреће га на љубав према Његовој доброти као богословље", пише овај Светитељ, набрајајући и дарове Божије који се човеку дарују преко теологије: то су одбацивање везаности за свет, обасјање ума пламеном промене и преображаја, заједничарење са Анђелима, слобода од брига овога света, духовна лепота, духовио прозрење, храњење ума речима Божијим кроз неизрециву светлост, и најзад - сједињење и нераздељива заједница душе са Богом Логосом. А Свети Григорије Богослов, говорећи у истом духу, опомиње да „не може свако да философствује о Богу, него само припремљени и опробани, који су очистили душу и тело своје, или се бар очишћавају. Треба најпре себе очистити, па онда друге учити чистоти; најпре себе учинити мудрим, па онда друге умудривати; најпре сам постати светлост, па онда друге просвећивати; најпре се сам приближити Богу, па оида друге приводити Њему".

Овако уче Свети Оци. А шта се дешава када о судбини студија теологије почну да одлучују кабинетски и естрадни „теолози", успешни бизнисмени поштовани у екуменистичким круговима, није тешко погодити: те студије изгубе своју физиономију, обезличе се, разводне, одвоје од реалног живота Цркве и претворе у своју супротност. Читалац ће вероватно са неверицом прочитати податак да се по реформисаном плану и програму, који је ступио на снагу ове школске године за студенте уписане на прву годину, Свето Писмо Новог Завета, најозбиљнији и водећи предмет по значају и рангу, уместо досадашњих осам предаје само четири семестра. Смањен је и број семестара за Свето Писмо Старог Завета, Пастирску психологију, Историју Српске Цркве, Црквенословенски језик, Црквено појање - овај последњи предмст је са три године смањен на само два семестра слушања, укинут је Старословенски и Јеврејски језик, али је зато уведена, рецимо, Методологија науке, предмет који се слуша на Катедри за философију и на постдипломским студијама неких факултста и који нема никаквих теоријских ни практичних додира са пастирским и вероучитељским радом. Пострадали су, као што видимо, сви предмети са националним предзнаком: студенти који  не познају црквенословенски језик и српско црквено појање, којима је туђа историја своје Цркве, неће у богослужењу, проповедању и ширењу вере моћи да одмакну далеко од својих „узора" који су донели овакав наставни план Богословског факултета. Али ни то није све: уведени су и посебни смерови са специјалним изборним предметима, међу којима су се нашли - погодићете -Историја западног хришћанства, Основи римокатоличке теологије, Савремена теолошка мисао Запада... Зар вас ово чуди? Шта очекивати од факултета чији је продскан, Радован Биговић, иначе однедавно специјални саветник (не духовник, него саветник!) председника Маровића, отворено изјавио: „Највећи број најумнијих и најодговорнијих људи у СПЦ жели да дође до папине посете..."?

Баук ПЕПСИ реформе шири се и на местима где га нико ко има образа и части не би очекивао, и одакле се такве авети лако изгоне животом по Јеванђељу, искреном молитвом, смелошћу у исповедању вере и чувањем православног достојанства. „Гнусоба опустошења на месту светоме..." Ако се овакво стање, не дај Боже, задржи, већ за неколико година добићемо „коректне", „толерантне", „едуковане" и „транспарентне" свештенике и вероучитеље, лојалне новом светском поретку и глобалној религији. Има ли краја нашем понижењу? О, Господе, Ти си преко Апостола Свога Павла поучавао младог Тимотеја да „ратује добар рат, имајући вјеру и добру савјест, коју неки одбацивши претрпјеше бродолом вјере" (1. Тим. 1, 18-19): разгори у синовима и кћерима Твојим који заволеше дубине богословља православног огањ ревности и живе побожности, сачувај умове и душе њихове у оданости чистоти всре, а професорима њиховим подари преумљење и покајање, да у своме богословствовању следе Тебе, Који си једини Пут и Истина и Живот (Јн. 14,6).“

НОВА ДОГМАТИКА КАО СМРТОБОЖЈЕ?

Овај глас вапијућих у пустињи нико није желео да чује, па су се проблеми и невоље наставили. Чули су се различити гласови, пре свега на Интернету. Потписник ових редова је, невољно, улазећи у полемике око литургијске реформе схватио да је један од кључних извора за измену богословског предања Цркве збрка у области догматике; јер, православна литургика је богослужбена догматика, као што је и православна етика догматика у пракси. Извор великих смутњи, испоставило се, јесте катедра догматике Богословског факултета СПЦ, са које је одавно избачен свети учитељ православних догмата, ава Јустин Ћелијски, и на којој се обрео ученик титуларног митрополита пергамског Јована Злизлуса, др Игнатије (Мидић), епископ браничевски. На електронској глобалној Мрежи појавио се резиме његовог уводног предавања из догматике, одржаног 23. октобра 2007. године, који гласи:

„Главни проблем човечанства и читаве творевине је смрт.

Смрт није последица греха,  као што се у хришћанству погрешно мислило. Смрт је у природи свега створеног и она не зависи од добра и зла. Зато је погрешно истицати грех као главни проблем човечанства,  искупљење од греха,  крст,  страдање,  покајање,  моралну чистоту,  испуњавање заповести Божјих са циљем да нам Бог опрости грехе. Уопште,  погрешно је мислити да су људи  нешто згрешили Богу и да се Син Божји због тога оваплотио. Напротив, етичке норме се стално мењају и зато посматрање хришћанства из етичке перспективе,  тј. из перспективе испуњавања заповести Божјих је теологија која не пије воду, и која не само да је погрешна, него наноси огромну штету Цркви, катастрофално је погубна по Цркву, разара Цркву и има трагичне последице по живот и постојање. Испуњавање заповести Божјих није циљ хришћанства,  оно  не може решити проблеме, него нас само још више заглибљује у њих и ствара око нас врзино коло: То је погрешна вера прошлих векова,  која је бацила хришћанство на маргине цивилизације и историје,  и због које је хришћанство изгубило важну улогу у друштву. Не треба усмеравати веру ка таквој прошлости у којој се помињу грех,  страдање, крст, искупљење, опроштај, морална чистота и испуњавање заповести Божјих, него ка будућности (есхатону) у којој ће се помињати само благодарност (евхаристија). И у Православној Цркви има епископа чија је вера окренута ка прошлости, и то је негативна димензија. Али срећом,  има и оних који су окренути ка будућности и то је позитивна димензија. Студенти теолошког факултета требало би да буду на страни позитивне, есхатолошке димензије, да стражаре над њом и да је потенцирају као исправну. Јер, ако она нестане, и студенти ће за то сносити одговорност. А да би се што боље припремили за тај задатак, не треба  понављати оно што је рекла Црква,  тј. што су рекли Господ Исус Христос и Свети Оци него треба тумачити њихове речи, тачније: читати тумачења у савременој теолошкој литератури,  нарочито у књигама митрополита Зизјуласа“.

УЧЕЊЕ О ИЗНАЧАЛНОЈ СМРТНОСТИ ТВОРЕВИНЕ

Такво излагање професора догматике потписника ових редова навело да се дубоко замисли. И пре тога, а нарочито после писма студенета Богословског факултета СПЦ, видео је штету коју су у Србији нанели уџбеници веронауке чији је аутор био др Игнатије, епископ браничевски,и о којима је Невенка Вукадинов објавила два одлична текста. Сада је, међутим, било јасно да је враг коначно однео шалу: на Богословском факултету младим људима је нуђено нешто што се никако не би могло назвати православним богословљем. Учење о смртности творевине које је, скупа са митрополитом Зизјуласом, проповедао епископ Игњатије било је у непосредној супротности са Светим Предањем Цркве од Истока. Његове последице по хришћанску етику су застрашујуће: ако је човек грешан зато што је смртан, онда је Бог „крив“ за таквог човека; и онда важи неониколаитска „етика“ сведопуштености  (оно Тозовчево „Узми све што ти живот пружа“ важи под условом да се причешћујеш на свакој Литургији; по Зизјуласу и његовим следбеницима, свети си самим тим што учествујеш на евархистијском сабрању.) Али, наравно, човек није грешан зато што је смртним створен, нити је смрти било у изначалној творевини. Одговарајући на питање „да ли је Адам пре одбијања заједнице са Богом имао појам смрти”, богословски учитељ епископа Игњатија, Јован (Зизјулас) каже: „Рекао бих да Адам није имао осећање смрти, пошто је она била ту. Смрт је повезана са творевином; чим је нешто створено, оно је смртно. Пошто су човек и свет створени ни из чега, смрт је била природна творевини. Међутим, оно што је први човек, као и сваки, хтео, јесте да се смрт не оствари”  („Саборност 1-4/2003, стр. 117-118). Епископ Игњатије у свом интервјуу „Саборности“ (1-4,2008) каже: “Свети оци говоре и о томе да је смрт у природи последица греха. Ово учење на први поглед, да збуни и произведе закључак код људи да је природа створена бесмртна, али да је постала смртна онда кад је човек сагрешио. Међутим, ако се дубље анализира њихово учење о греху, онда ће се доћи до закључка да је створена природа смртна зато што је одвојена од нестворене природе, тј од Бога/.../ Грех за св. Максима и за друге источне оце није преступ Божје заповести као принципа, за који следи Божја казна у виду смрти, већ одбијања човека да слободно прихвати заједницу с Богом како би и он и целокупна творевина превазишли смрт и постојали, како би живели вечно. Без заједнице с Богом у Христу тварна бића не могу да постоје. Зато је грех, као одбијање заједнице с Богом, једнак смрти, једнак ништавилу”.

Учење о томе да твар не може да постоји аутономно, без Творца, свима православним хришћанима је јасно - јер је плод Божјег Откривења. Када би твар  била божаствена по природи, онда би она била нестворена - а то је пантеизам, који лежи у основи сваког паганизма. Али, када се суочимо са ставовима митрополита Јована Зизјуласа и епископа Игњатија Мидића, питамо се: „Шта они подразумевају под смртношћу, чак и првоздане, „рајске” творевине? Да ли је то била само могућност која се није морала остварити? Да ли је првобитна творевина била трулежна? Како је Адам познавао смрт - тако што ју је видео у природном окружењу, или некако другачије? Њихове формулације су нејасне ако се не разјасне до краја.

Светоотачко учење о уласку смрти у свет је јасно. У “Животу после смрти” (стр. 29-33), митрополит Јеротеј (Влахос) га излаже:

>>Свето писмо више пута понавља да Бог није створио смрт, него да је смрт кроз Адамов грех ушла у свет. Волео бих да поменем два цитата из Светог писма.

Први потиче из Старог завета и у њему се каже: Бог није створио смрт и не радује се  пропасти живих бића; јер Он је све створио да би живело и све је у свету спасоносно, у њему нема погубног отрова, и ад не царује над земљом, јер је праведност бесмртна (Прем. Сол. 1; 13 -15). Није могуће да зло потиче од Бога, будући да је Бог добар; када је створио човека, Он га није створио зато да би (човек) умро. Разуме се да га Он, како се може видети из светоотачког предања, није створио ни као смртног ни као бесмртног, него са могућношћу да постане или смртан или бесмртан.

Други цитат је из Посланице апостола Павла Римљанима: Зато као што кроз једнога човека уђе у свет грех и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе... Али смрт царова од Адама до Мојсеја (Рим. 5; 12 -14). У овом одломку, смрт се посматра као уљез, као паразит на људској природи, изданак и плод Адамовог греха. Ту је дакле реч о смрти која улази у људску природу и на тај начин улази и у читаву творевину.

Грех из кога се родила смрт је Адамов грехопад у Еденском врту. Када је Бог забранио човеку да једе забрањено воће, Он му је у исто време саопштио да ће у који дан окуси од њега, умрети (Пост. 2; 17). Након тог греха, смрт је ушла у људску природу - и то најпре духовна смрт, која је човеково разлучење од Бога, а затим и смрт телесна, која је разлучење душе од тела у одређено време. Оног дана када је сагрешио, Адам је духовно умро, а затим је, нешто спорије, умро и физички./.../

По светоотачком учењу, смрт, као што смо рекли, није Божија казна него плод и исход Адамовог греха. Термин „смрт” користи се за означавање човековог отпадања и разлучења од Бога у којем је истински живот. На тај начин свако ко отпадне од живота, од Бога, слаби и  умире. У том смислу је, као што наглашава св. Григорије Палама, „први који је поднео то слабљење био Сатана, кога је Бог праведно напустио због његове непослушности”. „Ослабљени ђаво је и на човека пренео слабост јер је човек послушао његов савет, постао непослушан Богу и изгубио Његову благодат” (Григорије Палама, 16. омилија - на грчком).

Св. Максим Исповедник би рекао да, када говоримо о смрти, ми углавном мислимо на разлучење од Бога. То разлучење се дешава кроз грех, тако да је грех средиште смрти. Како човек није послушао Божију заповест и како је отпао од Бога, „нужно је уследила и телесна смрт” (Добротољубље, 2. том).

Св. Јован Дамаскин ствари такође посматра у том светлу када наглашава да човек у целини потиче од Бога, али да исквареност и њена последица, а то је смрт, долазе од нашег сопственог зла. „Управо је кроз човека, односно кроз Адамов преступ, смрт дошла заједно са другим казнама”. Стварање човека је дело стваралачке силе Божије, док је наше трајање дело Његове кохезивне силе и енергије. Смрт је резултат „нашег сопственог избора и зла, а не казна и дело Божије” (Јован Дамаскин, „Православна вера”).

Смрт је, према св. Јовану Дамаскину, у свет дошла „као нека дивља и сурова звер да разори човеков живот”  („Православна вера”). То је врло лепа слика, која живо изражава целокупну стварност. Смрт је уистину као дивља, неукроћена звер која пустоши и уништава људске животе. Сви ми уистину окушамо ту дивљину смрти у онима који су нам драги.

Св. Григорије Палама, чије смо централно гледиште на нашу тему већ размотрили, изражава се веома описно и са чудесном прецизношћу. Када је Ева чула савет лукавог ђавола, „видела је, патила, јела, умрла, привукла човека и добила друга и у окушању и у паду” (40. омилија).

Разуме се да, када кажемо да је Адам умро, не мислимо да је људска природа била у потпуности уништена. Како је, међутим, најпре искусио духовну смрт, искусио је и смрт телесну, иако није завршио у непостојању. Човек је разлучен од Бога, потресен је тим последицама, али није у потпуности уништен. Св. Макарије Египатски нам то саопштава на карактеристичан начин: „Ми ипак не кажемо да је он био у потпуности изгубљен, да је био удаљен из живота и умро. Он је умро у погледу свог односа према Богу, иако по својој природи он још увек живи” (12. омилија).

Након Адамовог греха, Бог је, услед Своје велике љубави и сажаљења, обукао човека у „хаљине од коже”. Из учења светих Отаца видимо да те „хаљине од коже” заправо означавају пропадљивост и смртност које су ступиле у човеково тело после његовог греха. Пропадљивост се састоји у болестима, слабостима и недаћама људског живота, од начина на који се човек зачиње, бива ношен у утроби, од начина на који се рађа и најзад креће  према смрти (Панајотис Нелас, Обожење у Христу). Читав човеков живот је, у ствари, низ узастопних смрти, „он је продужена смрт” (Георгиос Манцаридис, Паламика, стр. 49 - на грчком, и Г. Манцаридис, Обожење човека, стр. 22) .

Из онога што смо до сада рекли може се видети да узрок смрти није Бог него грех који су Првостворени по свом слободном избору починили у рају. Из светоотачких учења је, међутим, очигледно да је Бог из љубави и човекољубља допустио да смрт ступи у људску природу.

Ми превасходно можемо рећи да је непосредно након Адамовог греха могло умрети и тело, али му је Бог допустио да живи чак и после греха, „припремајући пут покајања” и могућност да се задобије духовни живот (Григорије Палама, Монахињи Ксенији, Добротољубље, 4. том, стр. 299). Тако су чак и све оне патње које су повезане са пропадљивошћу и смртношћу постале прилика да се чезне за узвишенијим животом и задобијањем заједнице са Богом.

Према св. Василију Великом, Бог је допустио смрт  стога да човек не би заувек остао у живој смрти (Омилија: О томе да Бог није узрочник зла). То становиште Црква је формулисала у молитви за опроштај коју епископ изговара на опелу. У њој се између осталог каже да је Бог у Својој љубави према људском роду, а да зло  не би постало бесмртно и вечно, дозволио да нераскидива спона између душе и тела Његовом вољом буде разрешена, односно, допустио је да се догоди смрт./.../

Христово оваплоћење догодило се зато да би грех и смрт могли бити уништени и да би ђаво могао бити поражен. Христос је у ствари прихватио смртно и рањиво  тело да би поразио смрт. Својим распећем и васкрсењем Он је надвладао смрт и човеку дао могућност да је, након што се сједини са Њим, и сам надвлада у свом личном животу. Тај циљ се достиже кроз свете тајне Цркве. Оне не ослобађају човека од онога што се назива психолошком кривицом нити умилостивљују Бога због Адамовог греха, али оне побеђују смрт. Кроз крштење постајемо удови васкрслог Тела Христовог а кроз причешћивање Телом и Крвљу Христовом примамо лекове за бесмртност. Не само да је душа сједињена са Богом, него и тело  осећа ту унутарњу промену и преображај душе. То се јасно види у моштима светитеља Цркве.

Разуме се да је од великог значаја чињеница да након крштења и светог причешћа смрт још увек постоји, јер се оно што се дешава у Христовом животу дешава и овде, како објашњава св. Максим Исповедник. У безгрешном рождеству Христовом, Његово тело је намерно остало пропадљиво због Његових спасоносих страдања јер је на тај начин могла бити побеђена смрт. Тако чак и у крштеној личности природа остаје пропадљива и након крштења, али не као осуда за њену грешну природу, него као начин да се осуди и уништи грех (јером. Артемије Радосављевић, Тајинство спасења према св. Максиму Исповеднику, Атина, 1975, стр. 109 - на грчком). Човеку је кроз крштење омогућено да се, по свом слободном избору, бори са грехом који је нераскидиво повезан са пропадљивошћу и смртношћу тела. У том смислу је човеково спасење Божије дело, али је неопходна и човекова сарадња.<< Тако нас учи Црква устима митрополита Јеротеја.

Кретање у области теме смртности природе ван заједнице с Богом је често кретање по оштрици жилета. Јер, 123. правило Картагинског сабора јасно тврди: “Ако неко каже, да је Адам, први човек, створен смртним, и да би, сагрешио или не сагрешио, умро телом, то јест изашао из тела не по казни за грех, него по неопходности природе, да буде АНАТЕМА.” Зато ту све мора бити прецизно формулисано.

А Свети Григорије Синаит каже: „Човек је створен НЕТРУЛЕЖНИМ, каквим ће и васкрснути, но не и непроменљивим, нити пак променљивим, него као онај који има моћ да се мења или да се не мења... Трулежност је  - плод палости”. И додаје: “Садашња променљива твар није првобитно саздана ТРУЛЕЖНОМ, него је после потпала под трулежност/.../ Онај Који је обновио и освештао Адама, обновио је и твар, али их још није избавио од трулежности.”

Свети Григорије Палама додаје: “Откуда је и сама смрт? - То је последица нешег, оног с почетка, непослушања Богу; последица гажења заповести коју нам је Бог дао; последица нашег прародитељског греха, који се збио у рају Божјем. На тај начин, и болести и немоћи и многолики терет искушења порекло води од греха; зато што смо се, због последица истог, оденули у хаљине од коже - у ово болесно и смртно и многим мукама подвргнуто тело, и прешли у овај свет подвлашћен времену и смрти, осуђени да живимо животом препуним страсти и невоља... Бог не само да није створио смрт, него је и задржавао њено појављивање (подвлачење В. Д.) А пошто је човека створио као живо биће које има власт над самим собом, Он не би могао да јој се (смрти, нап. В.Д.) супротставља тако што би нам одузео слободу власти над самим собом, коју нам је Он дао, да тако не би нарушио Своје дело. Али, по својој доброти и премудрости Он је нашао начин: како да упозори човека на смрт и у исти мах да сачува слободу његове воље. Како је то учинио? Чим га је саздао и оживотворио, Он му је дао и савет који је у себи садржао бесмрће, дао му је (том савету, нап. В.Д.) облик заповести, и јасно предсказао да ће, ако ова животворна заповест буде нарушена, уследити смрт, и то не смрт тела, него - смрт душе, говорећи пару наших прародитеља: “У онај дан у који окусите од дрвета познања добра и зла, смрћу ћете умрети” (Пост. 2, 16-17). Обратите пажњу: не каже у форми заповести: оног дана кад окусите, умрите, јер је заповест Његова почетак постојања свега (онога што Његова заповест установљава) и, као је речено: “Он заповеди, и постаде” (Пс. 32, 9); смрти он није заповедио да постане (подвукао В. Д.), него је предсказао да ће је бити због преступа, рекавши: “Да не једете с дрвета; у који дан будете јели, умрећете” (Пост. 2, 17) да очувавши савет и бежећи од преступа, не будемо подвлашћени смрти”. Ове речи из 31. омилије Св. Григорија Паламе јасно показују да нико од православних богослова није схватао прародитељски грех као, како владика Игњатије каже, „преступање Божје заповести као принципа”, него као гажење животворне заповести Божје. Јер, заповести Божје дају ЖИВОТ: православна етика има теоцентрично, а не антропоцентрично порекло.

У творевини пре греха није било никакве смрти. Св. авва Доротеј, у VII веку, каже: “Бог је створио човека по свом лику, то јест као БЕСМРТНОГ, САМОВЛАСНОГ И УКРАШЕНОГ СВАКОМ ВРЛИНОМ. Али када је он преступио заповест, окусивши плод од дрвета, онда је био изгнан из раја (Пост. 3), отпао је од природног стања и пао у противприродно, већ пребивајући у греху, славољубљу, љубави према сластима овога света, и био је савладан од њих, јер је и сам постао њихов роб кроз преступ. Тако је, мало по мало, почело да узраста зло и зацарила се смрт”.

Свети Симеон Нови Богослов, у првом Етичком слову, јасно каже:

>>Бог није, како неки мисле, првозданима на самоме почетку дао само рај, нити је само њега створио нетрулежним, него је много пре њега сву ову земљу коју ми сада насељавамо и све што је на њој, али и небо и оно што је на њему, привео у постојање у пет дана. У шести дан саздао је Адама и поставио га за господара и цара целокупне видљиве творевине. Тада не беху створени ни Ева ни рај, него је Бог овај свет саздао као какав рај нетрулежни, додуше, али ипак вештаствени и чулни, те је њега, како је речено, даровао Адаму и његовим потомцима на уживање. Али да ти се то не би чинило чудно, причекај и у даљој беседи то ће ти се јасно показати из самога Божанственог Писма. Јер записано је: У почетку створи Бог небо и земљу; а земља беше невидљива и неустројена (Пост. 1, 12). Приповедајући затим подробно о свим осталим делима Божијега стварања, пошто каза: И би вече, и би јутро, дан пети (Пост. 1, 23), Писмо додаје: И рече Бог: Начинимо човека по слици и подобију нашем; и нека владају рибама морским и птицама небеским, и стоком, и свом земљом и свим гмизавцима који гмижу по земљи. И створи Бог човека, по слици Божијој створи га, мушко и женско створи их (Пост. 1, 26-27). Тамо се о мушком и женском говори не као да је Ева већ ту, него као да постоји у ребру Адамовом и сапостоји Адаму. То ћете доцније јасно видети: И благослови их Бог говорећи: Растите и множите се, и напуните земљу и загосподарите њом; и владајте рибама морским и птицама небеским, и свом стоком, и свом земљом и свим гмизавцима који гмижу по земљи. (Пост. 1, 28)

2. Видиш ли како је Бог на почетку цео овај свет као какав рај дао човеку? Јер о којој то друго земљи говори, ако не  овој коју ми, како рекосмо, и сада настањујемо, и ни о једној другој? Зато и додаје, те каже: И рече Бог: Гле, дадох вам сваку траву семену која сеје семе, које је поврх  целе земље; и свако дрво које има у себи плод семена семеног што ће вам бити за храну; и свим зверима земаљским и свим птицама небеским и сваком гмизавцу који гмиже по земљи (Пост. 1, 28). Видиш ли како је Он Адаму и нама, његовим потомцима, на уживање дао све што се види на земљи и у мору, и да га није само рајем даровао? Јер и све што је Адаму рекао као, да је и свима нама говорио, како је касније и Апостолима Сам  кроз Живо Слово Своје рекао: А што говорим вама, свима казах (Мк. 13, 27) знајући да је род наш на земљи имао да се умножи без мере и броја. И ако смо се ми људи толико размножили, пошто преступисмо заповест Његову и бејасмо осуђени да живимо и умиремо, замисли само колико је требало да буде оних који су рођени од стварања света да нису умирали, и какав би живот и живљење имали у нетрулежном свету нетрулежни и бесмртни остајући, живећи безгрешно и без јада, бриге и муке, при чему је, у мери у којој би напредовали у чувању заповести Божијих и стицању добрих помисли, требало да временом буду узведени ка правој слави и да се измене, приближе Богу и струјним зрацима Божанства, те да се свачија душа озари, а да се чулно и вештаствено тело претвори и преврати у невештаствено и духовно које надилази све чулно. А и колику је радост и весеље требало да нам уз то причињава заједничко живљење заиста је неизрециво и разуму недоступно.<<

Дакле, творевина Божја саздана је НЕТРУЛЕЖНА. Смрт у творевину улази кроз Адамов грех. Смрти не би било да Адам није сагрешио. Она би остала неостварена могућност. Зато настојавање на томе да је „свет смртан зато што је створен” јесте, из перспективе формалне логике, исправно (у смислу да  твар нема живота у себи, него је Творац одржава у постојању), али она, без јасног тумачења, може да одведе до богохулног закључка да је Творац саздао смрт. А није! Бог је и човека и свет створио НЕТРУЛЕЖНИМ. Исти проблем имамо и са учењем о души. Кад православни хришћанин каже да је душа бесмртна, то не значи да она има божаствену природу (како су учили Платон и пагани), нити значи да је човек потпун без тела. Али, то значи да је, по речи Господњој, душа претежнија од тела; то значи да тело, кад умре, трули у земљи, а душа постоји без тела; то значи да је душа, и без тела, делатна и потпуно свесна, чекајући у привременој наслади раја или мукама ада, Царство Небеско или пакао; то значи да се душа, молитвом Цркве и милостињом, из ада може избавити; то значи да душа има почетак, а нема крај. Смрт душе је њена одвојеност од Бога, као што је смрт тела одвајање тела од душе. Прецизно говорећи, душа је бесмртна ако је с Богом, а пребива у вечном умирању ако није са Богом. Цепидлачећи, можемо рећи да је душа  НЕУНИШТИВА- или као спасена у Христу или као осуђена на вечне муке.

Али, ово јасно учење у делима митрополита Зизјуласа и епископа Игњатија као да је замагљено. Они као да га „процеде кроз зубе” кад су, неким питањем, „притерани уза зид“. То све изгледа као невољно признавање чињеница Светог Предања (као кад митрополит Зизјулас, на скупу „Онтологија и етика”, одржаном у Пожаревцу  у јесен 2003, а објављеном  у часопису „Саборност” 1-4/2003, стр. 121-123, каже да „душа, рецимо, преживљава”, па одмах додаје да то није много битно јер је човек и душа и тело.)

Зашто он тако саопштава истину о души после смрти? Нико, рекосмо, не пориче да душа без тела није потпун човек, али душа је, по речи Господњој, ПРЕТЕЖНИЈА ОД ТЕЛА онолико колико је ЈЕЛО ПРЕТЕЖНИЈЕ ОД ОДЕЛА.

Све ове нејасноће доводе људе до збуњености, узнемирености и, што је најстрашније, до погрешних схватања (рецимо, о томе да душа НЕ МОЖЕ ДА ПОСТОЈИ ОДВОЈЕНО ОД ТЕЛА - А МОЖЕ!). То се нарочито примећује код неких студената Богословског факултета СПЦ, који после бивају оптужени да НЕ РАЗУМЕЈУ своје професоре и причају свашта о њиховим ставовима. Али, они их често не разумеју не зато што су студенти злонамерни, нити зато што су глупи, него зато што професори предају НЕРАЗУМЉИВО,  а Свето Предање је јасно као сунце.

Да Догматика оца Јустина није избачена с Богословског факултета, не би било тако много погрешних тумачења и неразумевања.

Зато, помолимо се Господу да ова ЗЛАТНА КЊИГА Цркве од Истока поново постане уџбеник наших теолога; онда би нам и Творац и творевина били јаснији, али и спасење ближе. Јер, Свети Јустин Ћелијски је знао да православна етика (пут ка спасењу) извире из православне онтологије (богословља као откривене истине о Богу, човеку и свету.)

Наставиће се...
Последњи пут ажурирано ( Sunday, 09 March 2014 ) 

 Извор:

 http://borbazaveru.info/content/view/6598/1/