Чудо Архангела Михаила са Судан Аирваис-ом
Било је прелепо пролећно јутро у далекој суданској земљи. Било је необичних активности на међународном аеродрому главног града Судана. Поред редовних летова који су полетали, било је необично много младих људи који су пунили чекаонице терминала. За тај дан била је предвиђена едукативна екскурзија за младе студенте. Чуле су се школске песме и весели гласови који су разбијали монотону рутину аеродрома где су авиони непрекидно слетали и полетали. Изненада је систем за разглас објавио: „Сви који су део образовне туре и њихови водичи треба да се припреме за укрцавање у авион. Авион треба да полети за пет минута “. Река младих појурила је у подручје укрцавања где их је чекао авион. Авион је био спреман за укрцај за три минута. Пилот, млади атлетски тип, не много старији од студентских путника, био је један од најбољих пилота авио-компаније. Пожелео је добродошлицу младим студентима и обећао им да ће имати диван лет. Сада је све било спремно за полетање.
Пилот је последњи пут проверио инструменте, а затим је контролном торњу објавио да је све спремно за полетање. Контролни торањ дао је пилоту најновију метеоролошку прогнозу за путовање. Све је показало да је време било добро за планирано путовање и торањ је капетану пожелео добар лет. У кратком временском периоду авион је јурио пистом и дизао се на јутарње небо попут огромне птице на путу до одредишта удаљеног 500 миља. Авион је прешао око 100 миља и чинило се да ће имати сјајан лет с плавим небом у свим правцима. Млади путници уживали су у сјајном погледу на тло испод. Топографија испод њих изгледала је попут огромне живе карте са селима, рекама и зеленим равницама. Стјуардеса авиона континуирано је указивала студентима на оно што су видели доле.
Пилот је такође укључио интерфонски систем дајући опис авиона и његове технологије. Било је заиста дивно путовање. Пилот је затим јавио торањ дајући му локацију и временске прилике. Торањ је одговорио да није предвидео никакву промену времена током лета. Капетан је искључио радио, а затим почео да разговара са путницима на интерфону када је изненада у даљини приметио веома црн облак. Искључио је интерфон и зграбио контролни штап и усмерио авион испод облака тако да су путници могли да виде тло испод себе. Пилот је сада однео авион испод облака када је пред собом угледао још један још црњи облак са бљесковима муње и грома. Одлетели су директно у олују.
Видевши овај други облак, пилот је добио висину како би избегао стварање облака. Висиномер је показао да је на висини од 8.000 стопа, а да је олуја и даље била јака. Затим се попео више на небо. Висиномер је показао да се сада налазио на 10.000 стопа, максималној граници авиона. Путницима је постало нелагодно. Видљивост је била нула. Град је попут метака засипао прозоре авиона. Громови и осветљење осветљавали су небо попут непријатељске артиљерије која је покушала да обори авион са неба. Стјуардеса је мирно покушала да увери путнике да ће све бити у реду.
Авион се одбијао попут играчке у застрашујућем наручју олује. Авион је шкрипао, а висиномер је сада био на 12.000 стопа. Пилот је мирно почео спушта авион. Наставио је да се спушта на 8000 стопа, затим на 6,000, па на 5000, 4000, 3000, па на 2000 стопа и услови су били исти. На овој надморској висини пилот се сада плашио да би могао ударити у врх планине, па је почео поново да се пење. Попео се на 8000 стопа, а затим је покушао бежичним радиом да контактира контролни торањ како би известио своју ситуацију, своју локацију и известио временске прилике. Уместо да добије временски извештај, открио је да је бежична мрежа не функционише. Затим је одмах укључио авионски радио и то је такође ућутало. Осетио је како му хладна рука стеже срце. Погледао је мапу и покушао да пронађе његову тачну локацију, али и ово је било бескорисно. У свом покушају да избегне страшну олују, изгубио је осећај за смер. Такође је могао да види да је копилот био у тоталној паници. Видевши панику у очима свог копилота, капетан је поново покушао да бежичним радиом комуницира са торњем.
Сви ови напори били су узалудни. Насилно време уништило је све облике комуникације. Поново је покушао да пронађе своју локацију на мапи и поново је изашао празан. У сличним околностима, храброст и смиреност капетана обично доносе добре резултате. Пилот се поново окренуо копилоту и затекао га непомичног. Замолио га је да буде миран јер је ситуација постала врло критична и морају да спрече путнике да паниче. Путници су били врло близу да их ухвати паника. Стјуардеса, не знајући за критичну ситуацију у којој су се налазили, покушавала је на све могуће начине да смири путнике. Заиста, ситуација је била врло критична. Пилот, без икаквог осећаја за смер, без бежичне везе, без радија или где се налазио у овој бескрајној олуји, више није био у стању да правилно управља авионом. Почео је да лети у круговима, пењући се, а затим се спуштајући покушавајући да маневрише из олује. Авион је сада летео слепо.
Време је пролазило и авион је требало да слети на одредиште за два и по сата. Снабдевање горивом постајало је критично мало. На крају тунела није било помоћи и светла. Путници знајући колико је требало да траје лет почели су да плачу. Чак је и стјуардеса изгубила контролу над својим осећањима и више није могла да нуди помоћ путницима.
Бескорисно је било да пилот преноси осећај смирености путницима. Копилот је сада био случај кошаре и није могао пружити никакву помоћ. Усред ове тескобе, пилот је погледао показивач горива и затим се почео знојити. Преостало им је двадесетак минута горива. У овом тренутку чак је и пилот губио сваку наду. Дошло му је да плаче, али савладао се. Сада је био сигуран да су кренули ка катастрофи. Укључио је аутоматског пилота, положио главу на команде и предао се судбини која их је чекала. Одједном је пилот у глави видео нешто попут филма. Читав његов живот пролазио је кроз критику. Док је у мислима гледао ову представу, запрепастио се и рекао себи: „Зашто, наравно, сада разумем“. На сликама његових мисли појавила се Грчка; тачније острво Митилена.
Био је грчког порекла, а мајка му је пореклом из села Сикамниа, Митилена. Сетио се да је као мали дечак посетио мајчино село Сикамнију како би посетио баку и рођаке. Сетио се чак да му је побожна мајка често говорила о чудотворној икони Архангела Михаила у Мантамадоуу. Сетио се да је Мантамадоуа посетио још као дечак како би поштовао чудотворну икону Архангела. Такође се сетио да је осетио језу како му пролази кроз тело када је први пут угледао одраз Архангела Михаила. Сада је јасно чуо речи старешина који су му рекли за икону: „Арапис [турска реч за„ Арапина “, или тачније неко ко је„ мрачног лица “], дете моје, кад га позовете са вером ће увек бити уз вас, спреман да вам помогне. За време ратова били смо сведоци многих чуда “. Сећајући се овог ходочашћа из младости, пилот је повратио наду и истински поверовао у снагу Архангела Михаила. Подигао је руке и товарним гласом повикао: „Арханђеле мој, Арапи мој, спаси нас, спаси нас, и обећавам да ћу у твоју част упалити свећу високу као што сам и ја, и да ћу вам донети и златну слику нашег авиона. Ово ћу ставити пред вашу икону “.
Док је пилот ову причу преносио са свештеником Цркве у Мантамадоуу, Николасом Хацоглуом, пилот авиона је дрхтаво устао, пожутео и направио знак Крста. Још увек је живео у тим необичним околностима свог живота и с муком ми је наставио да прича остатак приче: „У том тренутку црни облаци отворили су се испод нас и плаво небо се поново појавило. Било је то попут завесе која се отвара за позоришну представу. Тамо испод нас био је аеродром нашег одредишта, окупан сунцем. Срећом преузео сам контролу над авионом и за кратко време слетели смо на аеродром. По слетању сам погледао показивач горива и приметио да нам је остало само пет минута горива. Када ми је прилика први пут постала доступна, напустио сам посао и дошао данас овде, драги мој пречасни оче, да захвалим свом Свецу и свом спаситељу. Захваљујем му се и захваљујем. Такође му носим два предмета која сам му обећао. “
У рукама које су дрхтале држао је златну макету свог авиона. Испуњавао је своје обећање Архангелу. Гледао сам га са ганућем. У његовим уплаканим очима видео сам задовољство које човек осећа испуњењем велике обавезе. Језик ми је постао тежак и нисам могао да говорим. Очи су ме болеле док сам покушавао да задржим сузе. Једино што сам могао рећи било је да шапнем:
„Имајући те као заштитника и помоћ,
чувару моје скромне душе,
Михаило први и велики заповедниче,
у опасним временима спаси и заштити нас“.
фбНебеска правда и манастир Нимник ·
