Свети Григорије Палама: ТАЈНА НЕПРЕСТАНЕ МОЛИТВЕ
Нека нико не мисли, браћо моја, драга моја браћо у Христу, да дужност мољења без престанка и увек припада само онима у чину свештеника и монасима, а не световњацима. Не, не; сви ми Хришћани имамо дужност да будемо увек у стању молитве. Само видите шта Свети Патријарх Константинопољски, Филотеј пише у Житију Светог Григорија Солунског:
Овај Јерарх је имао драгог пријатеља, по имену Јов, простог човека али богатог добрим делима. Једном приликом су разговарали и Епископ је рекао по питању молитве, да сви Хришћани морају да се боре у молитви и морају да се моле стално, као што Апостол Павле подстиче: молите се без престанка (1.Сол. 5:18); и као што Пророк Давид говори о себи (упркос чињенице да је био цар и да је морао да брине о целокупном царству): Свагда пред собом видим Господа (Пс. 16:8), тј. у очима свог ума, увек видим Господа преда мном у својој молитви. И Свети Григорије Богослов учи све Хришћане и говори им, да би требали да се сећају Имена Божијег чешће него што дишу.
Говорећи ово и још много тога свом пријатељу Јову, Јерарх је додао да не само што би, слушајући заповести Светитеља, требали да се молимо увек, већ би и требали да учимо друго да чине исто; сви, без разлике монаси и световњаци, учени и неуки, мушкарци и жене, и деца требали би да теже да се моле без престанка.
Слушајући ово, старац Јов је мислио да је ово нешто ново и почео да се расправља, говорећи Јерарху да је стална молитва дело, само подвижника и монаха, који живе ван света и његових брига, а не световњака, који имају толико много брига и послова. Јерарх је изнео много доказа у подршку ове истине и нове, необориве доказе, али чак и они, нису убедили старца Јова. Тада је Свети Григорије, избегавајући празнословље и неслогу ућутао и сваки је отишао и сопствену келију.
Након тога, када се Јов молио у самоћи, пред њим се појавио Ангел, послан од Бога, Који жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине (1.Тим.2:4) и прекорео га за расправу са Светим Григоријем и за супротстављање таквој очигледној ствари, од које зависи спасење Хришћана.
Он је објавио од Самог Бога, да у будуће треба да пази и да се чува да било коме говори било шта, што је насупрот овом душеспасавајућем питању и да се не опире вољи Божијој, да чак и у сопственом уму нема мисли које су насупрот овом, не дозвољавајући себи да мисли на било који начин насупрот ономе што је рекао Свети Григорије Палама. Тада је једноставни Старац Јов пожурио ка Светом Григорију и падајући пред његове ноге, молио за опроштај за његово супротстављање и открио му оно што му је Ангел Господњи рекао.
Видите сада, браћо моја, како сви Хришћани, од најмањег до највећег, морају увек да се моле у својим срцима: Господе, Исусе Христе, помилуј ме! На такав начин, да ум и срце увек буду у навици изговарања ових светих речи. Будите уверени како је то угодно Богу и колико много добра проистиче из тога, када је у Својој безграничној љубави према човечанству, послао Свог Ангела са Небеса да открије ово нама, да нико не би имао сумње о овоме.
Али шта говоре световњаци? Ми смо преоптерећени стварима које чинимо и световним бригама и како можемо да се молимо без престанка?
Одговорио бих им да нам Бог није заповедио да линимо било шта немогуће, већ само оно што смо у стању. И стога, ово се може вршити од стране сваког, који жарко тражи спасење своје душе. када би ово било немогуће, тада би било немогуће за било кога ко живи у свету и не би било много оних, који се, у сред света, имали непрестану молитву као што су требали.
Међу мноштвом таквих људи, можемо навести пример оца Светог Григорија Солунског, чудесног Константина, који је, упркос свом учествовању у животу двора, будући позван да буде тутор и васпитач Императора Андроникуса и дневно заузет са државним пословима као и пословима код куће имао је велико имање са мноштвом слугу, женом и децом упркос свему овоме, био је тако неодвојив од Бога и тако удубљен у непрестану умну молитву да је често заборављао оно шта су Император и његови претпостављени расправљали са њим у питању послова, тако да је често питао, па чак и понављао једно и исто питање. Други помоћници Цара, не схватајући разлог овога, били су узнемирени и укоревали су га за толику заборавност и досађивање цару својим понављаним питањима.
Али Цар, знајући разлог који је иза свега тога, бранио га је и говорио: Константин има своје мисли, које му понекад не дозвољавају да буде у потпуности присутан у ономе што говоримо.
Постоји безброј примера других који су , живећи у свету, били у потпуности предани непрестаној молитви, ако што може бити посведочено историјским списима. И тако, драга моја браћо у Христу, преклињем вас заједно са Светим Јованом Златоустим ради вашег сопственог спасења, немојте занемаривати молитву. Опонашајте пример оних, о којима сам вам говорио и следите за њима, колико год је могуће.
У почетку може изгледати тешко, али будите уверени, као да је од Свемогућег Бога, да ће вам, само Име Господа нашег Исуса Христа, непрестано призивано, помоћи да превазиђете све тешкоће и временом ћете бити навикнути на то и осетићете како је слатко Име Господње. Тада ћете искуством знати да ова активност није немогућа нити тешка, већ и могућа и лака.
Из тог разлога нас је Свети Павле, знајући много боље од нас, каква велика корист долази од ове молитве, подстицао да се молимо без престанка. Он не би ово захтевао од нас, да је било веома тешко и потпуно немогуће, знајући унапред да, у таквом случају, не би били у стању да испунимо овај задатак и да би неизбежно били непослушни његовој заповести и тако постали преступници, чинећи себе на тај начин достојним осуде и казне. Али то није могла бити намера Апостола.
Са циљем да се молимо на овај начин, морамо носити у уму метод молитве; како је могуће молити се без престанка, тј. молити се умом. Ми то увек можемо чинити, само ако желимо.
Док смо заузети ручним радом, док ходамо, док једемо или пијемо увек се можемо молити умом, произносећи умну молитву угодну Богу, истинску молитву. Нека наше тело ради, а нека се наша душа моли. Нека спољашњи човек извршава све спољашње делатности; али нека се унутрашњи човек потпуно преда служењу Богу и никада не престане ову духовно дело умне молитве као што нам је Исус Богочовек заповедио у Јеванђељу: А ти када се молиш уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу свом, Који је у тајности (Матеј 6:6)
Клет душе је тело; врата су наших пет чула. Душа улази у своју клет. Када ум не лута свуда у потери за стварима света, већ када налази своје место у срцу. Наша чула треба да се затворе и да остану тако, када им не дозволимо да нагињу ка спољашњим чулним стварима, и на овај начин, ум остане слободан од свих светских ствари и помоћу скривене умне молитве сједини себе са Богом Оцем.
И Отац твој који види тајно, платиће теби јавно, додаје Господ. Бог, Који зна све скривено, види умну молитву и награђује је очигледним и великим даровима. Јер то је истинска и савршена молитва која испуњава душу божанском благодаћу и духовним даровима слично миру које, што га више сабијеш у суд, чини суд мириснијим.
Тако је и са молитвом: што је тешње закључаш у срце, она ће више изобиловати благодаћу Божијом. Блажени су они који су постали навикнути на ово небеско дело, јер ће њиме победити сва искушења злих духова, као што је Давид победио гордог голијата. На овај начин молитва гаси непристојне жеље тела, као што су Три Младића угасили пламен пећи вавилонске. Помоћу умне молитве страсти бивају укроћене, као што је Пророк Данило укротио дивље звери. Молитва спушта росу Духа Светог у срце, као што су Илијине молитве спустиле кишу на планину.
Ова умна молитва достиже до самог престола Божијег, где се чува у златним судовима и попут кадионице одаје слатки мирис пред Господом, као што је Свети Јован Богослов видео у свом откровењу; Двадесет и четири старешине падоше пред Јагњетом, имајући сваки гусле, и златне чаше пуне тамјана, које су молитве Светих. (Откр. 5, 8)
Умна молитва је светлост која осветљава човекову душу и загрева срце огњем љубави према Богу. Она је ланац који сједињује Бога са човеком и човека са Богом. О, не постоји ништа што се може поредити са благодаћу умне молитве! Она чини човека сталним сабеседником са Богом. О заиста чудесно и најчудесније дело! У телу сте са људима, али умом разговарате са Богом.
Ангели немају чулне гласове, али умом произносе сталну хвалу Богу. Ово је цело њихово занимање; целокупан њихов живот је посвећен овоме. И ти такође, брате, када уђеш у клет своју и затвориш врата, тј. када ум не лута више, већ улази у унутрашње кутке душе, и твоја чула бивају закључана, тада си сличан Светим Ангелима, и твој Отац, водећи твоју тајну молитву, коју Му произносиш из ризнице свог срца, дароваће на тебе, отворене духовне дарове.
А шта желиш више од овога, када си, као што сам рекао, умом стално у присуству Божијем и разговараш са Њим непрестано ти разговараш са Богом, без Кога ниједан човек не може бити благословен ни овде или у другом животу.
