Митрополит Антоније Блум: Ко је Христос? Никад чуо…
За време немачке окупације Немци су депортовали децу од једанаест година у Француску да раде утврђења на обали. Мноштво њих је умрло, али међу њима је био и један дечак, дечак који је задивио мог пријатеља, пароха ове групе страдалника, тако што никада није осудио било кога, никада је рекао ишта што није из Јеванђеља.
Митрополит Ентони Блум: „Људи који нас сусрећу не треба да имају потребу да читају Јеванђеље, већ да га читају у нама.“; „Смемо ли да се зовемо хришћанима“, Единбург, 1991
За време немачке окупације Немци су депортовали децу од једанаест година у Француску да раде утврђења на обали.
Мноштво њих је умрло, али међу њима је био и један дечак, дечак који је задивио мог пријатеља, пароха ове групе страдалника, тако што никада није осудио било кога, никада је рекао ишта што није из Јеванђеља.
Нису то били цитати, он је мислио онако како би га Јеванђеље навело да мисли.
И тако му је овај мој пријатељ рекао: „Како то да тако млад и рођен и одрастао у Совјетској Русији тако добро познајеш Јеванђеље?“
А дечак рече: „Јеванђеље? Никада нисам чуо ту реч. Шта је то?“
„О, али то је књига у којој можемо читати живот и учење Господа Исуса Христа.“
„И…Шта је то? Никад чуо за тог човека!“
А онда се открило да су његови родитељи знали да не могу да га отворено уче вери, јер је једна од ствари коју је учитељица радила у школи била да пита децу: „Ко зна шта је Бог? Ко зна шта је Христос? Ко зна шта је Јеванђеље?“ А ако би дете рекло: „Знам“, онда су његови родитељи хапшени као верници.
Тако су његови родитељи донели правило да никада не изговарају реч Бог, Јеванђеље, Христос, никада ништа не именују; али су такође донели правило да никада не говоре на начин који не би могао бити од Јеванђеља, да никада не говоре на начин или ствари које Христос није могао прихватити или изговорити.
А ово дете је већ са 11 година било прожето оним што је Јеванђеље, било је Јеванђеље и не знајући да таква књига постоји и било је наставак Христовог живота усред друге деце и одраслих без знања ко је био Христос.
Ово би требало да будемо.
Људи би требало да нас упознају и да их зароби визија, а не необичност.
Не мислим да треба да се понашамо на начин који нас издваја, чини чудним и необичним.
Не…
Заблистај!
Не толико по облику активности, колико по нашем бићу изнутра из којег теку све активности колико из бунара тече чиста вода…
Да ли је наш живот нешто слично томе или смо ми једноставно људи који прихватају одређени облик морала и који избегавају већину „најгорих“ ствари у Јеванђељу говорећи: „Бог нас воли, Бог прашта. Довољно ми је да се покајем, односно да кажем Богу „извини“, да ми буде опроштено док се не вратимо истом греху и вратимо се Богу са истим извињењем.“
Не, то није живљење по Јеванђељу!
Требало би да постанемо инкарнација Јеванђеља.
Људима који нас сусрећу не треба да читају Јеванђеље – треба да га читају у нама.
Превод редакција Чудо
2023
