У часу смрти Бог је једина нада човекова
У часу смрти, човек ће, налазећи се на самом крају земаљског живота, видети да све земаљско око њега не стаје, да нестаје сам његов живот, његово постојање, све што је саздао и стекао у своме животу. У том часу, сваки ће човек испити најгорчу чашу свога живота, и тада треба да има највећу могућу духовну снагу, да би то издржао. А једино непоколебиво упориште и снага човекова јесу вера и уздање у Бога Живога, Који је рекао: Који у Мене верује, ако и умре живеће (Јн. 11, 25). Свако ко је у своме животу имао упориште у било чему другом и уздао се у било шта друго, земаљско, пролазно, смртно – доживеће у часу смрти најстрашније разочарање, најужаснији страх.
У часу смрти Бог је једина нада човекова, која не ишчезава, већ се само још више оснажује. У часу смрти човеку не могу помоћи ни његово „ја“ са свим знањима и моћима, ни све његово богатство, ни сав његов углед, ни његов друштвени положај, ни његови родитељи, ни његов супружник, ни браћа ни сестре, ни његова деца, ни његов духовник, ни његов патријарх, нико! Можеш да будеш и најбогатији човек на свету, умрећеш и ти као што ће умрети и последњи сиромах, нико ти неће моћи помоћи. Можеш коме хоћеш да понудиш милионе, да те спасу смрти – ништа ти не вреди. Проћи ћеш, као и сваки човек, кроз страшни час смрти, кроз те мрачне
двери, кроз које душа човекова, одвојивши се у смрти од свога тела, нага и потпуно немоћна излази пред Бога. Човеку тада може да помогне једино Бог и нико други. Зато је Бог наша једина непостидна нада која нас никада неће изневерити.
Из књиге – Духовни живот у свету без Христа
https://www.cudo.rs/у-часу-смрти-бог-је-једина-нада-човеков
