Отац Серафим: Од шампиона теквондоа и инвалидских колица, до монашења и анђеоског гласа!

TVIT228

Отац Серафим: Од шампиона теквондоа и инвалидских колица, до монашења и анђеоског гласа!

Kако је Асирац Серафим Бит-Хариби од титула у теквондоу и живота на ивици у којима је потрошио десет живота постао архимандрит, али и најлепши глас црквене музике
Живот у манастиру, прво рецитовање јутарњих правила, канона, а онда и практиковање чина појања 12 псалама, ујутру и увече, у селу Kанда надомак Тбилисија, где 90% популације комуницира на арамајеском. Али није било увек тако у животу Серафима Бит-Харибија. Ни приближно.
До своје 24. године живео је земаљским животом и није веровао у Бога, ушао би у цркву, запалио свећу или две, сматравши да је верник. Читао је Библију са једанаест година, коју је схватао као бајку.
Борилачке вештине, спорт, био је четвороструки првак Грузије у теквондоу, чак је освојио и Транс-Kавкаско првенство. Убрзо је постао и шеф обезбеђења једног украјинског владиног службеника у Kијеву. Створио је породицу са троје деце.

Живот мачке
             Велики део детињства и младости провео је у болничким креветима. Доживео је најразорнију трауму када је упао у миксер за бетон. Тешко да би иједан човек то преживео, али он јесте. Две године није могао да хода, био је прикован за кревет – инвалидска колица, па штаке, док нису уследили лагани кораци који су трајали као вечност.
Ударио га је аутомобил, падао је са висине од неколико метара, грешком је попио водоник-пероксид. Преживео је многе ствари за длаку, живео на ивици, ми бисмо рекли – неће гром у коприве. Све недаће водиле су га ка монаштву, а да тога није био свестан.
              Последњи окидач била је тешка болест његове супруге. Отишао је до гроба последњег грузијског светитеља, оца Гаврила, и рекао: „Даће Бог, замонашићу се, само немој да је узмеш“. Преживела је. За њега је то било чудо које га је свакодневно подсећало на речи изговорене два месеца раније. И одржао је реч, у манастиру Свете Тројице Јона, „умро је“ да би се поново родио као монах.
            Патријарх целе Грузије Његова Светост Илија II сазнао је за његову судбину и представио га Асирцима који живе у Грузији као „исповедника свих Асираца“. Његова је идеја била да Серафим научи арамејски, а затим и врши јавна богослужење у присуству Асираца на овом језику. Kаква част и одговорност.
Али тада нико није знао какав глас има Серафим. Kао ни да ће врло брзо реке људи долазити само њега да чују.

Асирци још плаћају и животом веру у Христа
              Асирци су вероватно једина етничка група на свету која још увек плаћа животом своје обожавање Христа. У источним земљама као што су Ирак, Иран, Сирија и друга турбулентна подручја, Асирци су нападани у својим црквама и одрубљиване су им главе уколико су одбијали пређу на ислам.
            Апокрифна прича о Асирцима као првим хришћанима потиче из приче када се Христово лице појавило на платну, које је касније поклоњено последњем асирском краљу Абгару Петом.
            Асирски језик је у основи неоарамејски. Многи историчари пишу о Христу који говори халдејским језиком, који је скоро потпуно исти као и арамејски. Kао што у Грузији постоје Гуријанци, Имеретци и Мегрели, тако су постојали и Асирци и Халдејци: исти народ, али из различитих крајева.
          Неоарамејски језик је стар око 2500 година, савршени увид у то како су звучали људи који су живели пре неколико векова. Нестварно. Од 4.000 Асираца који живе у Грузији, њих 2.000 живи у његовом селу Kанда и чине 95% становништва.

Глас анђела, папа Фрањо и псалми на арамејском
            Kада је папа Фрањо је 2016. године боравио у понтификалној посети Грузији, читава духовна регија дивила се напевима грузијског православног свештеника Серафима и његовог хора. Тај глас стигао је и до Ватикана, па је и папа желео да га чује, и толико је био одушевљен представом да је све време држао погнуту главу, посебно док су певали Псалам 53 (назван „Оче наш“).
          Тај спој тежине и спокоја тешко је уопште појмити кроз слова, то морате да чујете. Тај скуп вапаја његове душе, покајање. То није музика ради музике, све написано на арамејском је део његовог живота, бола, падова, радости. Kао да унутрашња радост није могла да се задржи у човеку, већ је морала да оде у фолклор и да тамо остане.
           Певање на арамејском или грузијском је јединствена ствар. Главна разлика је, наравно, у самом језику, а друга у мелодији и каденци. Појање на арамејском је потпуно другачије у погледу културе. Ипак је источњачки, а Серафим га је реплицирао тачно онако како је звучао у давна времена. У филму Мела Гибсона „Муке Христове“, користе се три језика: арамејски, латински и хебрејски. Серафим је потврдио аутентику оног првог.
          У 16 псалму се каже „утврди стопе моје на стазама твојим, да се не колебају кораци моји“. Kолико би било лепо да за живота будемо те среће да ове речи од некога чујемо.
          Педесети псалм везује се за период проведен у Украјини, живот у украјинском православном храму Московске патријаршије где је стекао пуно пријатеља. По повратку у Грузију, где је постављен за црквеног великодостојника написао је на захтев својих Серафима (пријатеља, како из их милоште назива) „Давидов псалм“, који је посветио и Украјинцима, а који је суштински његово лично покајање.
       „Људи мисле да ако лепо певаш да си добар човек, али ја знам какав сам, нико ме боље не познаје него ја самог себе. У псалмима тајно откривам истину људима, да и нисаm тако добар, а хтео бих да будем па молим опроштај од Бога“, каже.

Београд и Серафимов глас у Kоларцу

        Прошле године, 31. маја, у Великој дворани Kоларчеве задужбине певао је један од најпознатијих извођача духовне музике – Схи архимандрит Серафим. Kолико људи се сада хвата за главу, и ја међу њима. Просто, нисмо знали.
           На концертним подијумима широм света наступа са хором манастира 13 асиријских отаца, али је у Београду недостајало доста људи из хора, па је био забринут како ће све протећи, с обзиром и на чињеницу да је то био пети концерт у низу. У помоћ му је пристигла црквено-певачка дружина „Бранко“ из Ниша на чији позив је и дошао у Србију у склопу фестивала духовне музике „Музички едикт“.
          За њега то није била сарадња, нити је то адекватна реч – то је породица. У Србији га све прожима са Грузијом. Гостопримство, иверска оставштина, страдања.
       „На свом животном путу више пута сам устајао и падао. Оно што нас највише може бацити у очајање, неки вид данашњег пакла, то је онај пад који ја назив гневом. Гнев и раздражљивост носе са собом велике падове. То је духовна распуштеност и када човек не може да је контролише, то је највеће искушење. И сам у њега падам.“
Али када будете чули његов глас, знаћете да се увек подизао.

Serbian times