Откривене већ друге нетрулежне мошти учесника сабора против екуменизма

 Откривене већ друге нетрулежне мошти учесника сабора против екуменизма

1. децембра 2014. годне у Свето-Тихоновском манастиру у Џорданвилу, у Њујорку, поново су сахрањени земни остаци преосвећеног Епископа Константина Есенског, викарног епископа Источноамричке епархије Руске заграничне православне цркве који су по упокојењу 31. Маја 1996. године били најпре сахрањени у манастиру „Христос на брду“ код града Бланко у савезној америчкој држави Тексас.

Ексхумација и пренос тела епископа Константина као и организација сахране истих обављена је под покровитељством старешине манастира архимандрита Луке (Мурјанка) и братства.

„После отварања ковчега сабрани су могли да виде нетрулежно тело светитеља, што је посебно задивљујуће јер је место упокојења Константина неколико година било под водом, због чега су ковчег и одежде потпуно уништени.“ (Епархија источно-америчка РЗПЦ) Ово је, после митрополита Филарета (Вознесенског), други случај проналажења нетљених моштију учесника Сабора против екуменизма из 1983. године.

Епископ Константин је рођен 1907. године као Емануил Есенски у Санкт Петерсбургу. Већ прве године револуције, породица Есенски одлази у Ригу у Литванију. Емануил је као једанаестогодишњак остао без родитеља –отац је као царски чиновник страдао од бољшевика, а мајка је недугsinodKonstantinо потом доживела срчани удар. По окончању школовања, Емануил је радио у апотеци, а истовремено је учио иконописање код старообредског мајстора иконописања Пимена Софронова. Године 1928. уз благослов новомученика архиепископа Јована Рижског, Емануил уписује богословске студије, а након две године одлази у Париз где даље стиче докторску титулу на Институту Св. Сергија Радоњешког. Године 1933. бива рукоположен у чин свештеника, а 1938. Године прелази из Паришке митрополије под јурисдикцију Руске заграничне православне цркве. Године 1949. Коначно одлази у емиграцију у Сједињене Америчке Државе и постаје старешина Покровског храма у Глен-Кову у држави Њујорк, а кратко је службовао и у Вашингтону и у Трентону, у савезној држави Њу Џерзи. Упамћен је по томе што је волео лепоту дома Божјег и у том правцу није штедео своје дарове иконописања. Такође, био је посвећен богослужењима. Његове службе су биле сsinod1983вечане и нарочито молитвене. Године 1967. отац Емануил прима монашки постриг од стране Архиепископа Аверкија у манастиру Св. Тројице и добија име Константин, а два месеца касније, на празник Курске иконе Пресвете Богородице „Знамење“ постаје Епископ бризбејнски. Године 1978. Епископ Константин постаје Епископ бостонски и викар Источно-америчке епархије, а након три године стиче паству и у Великој Британији. Године 1983. Епископ Констатин учествује на Сабору Руске заграничне цркве на којем је анатемисана јерес екуменизма.

Епископ Константин се одликовао строгим аскетским начину живота – храну и одмор током ноћи је свео на најмању меру, а монаси памте да је светло у његовој келији горело и после поноћи када је он читао молитвено правила након чега би негде око 2 сата после поноћи пролазио поsinod1981ред келија и благосиљао монахе који су тада спавали. Аскетски живот Епископа Константина је био награђен и даром покајања. Наиме, последњих година, Епископ је пред причешће Светим Тајнама често искрено плакао.

Услед погоршања здравственог стања, године 1985. Епископ Константин се повлачи са места активне епископске службе и остатак живота проводи у манастир „Христос на брду“ у Тексасу.

Као и давне 1996. године када је био Епископ менхетенски, тако је и ове године опело, овог пута над нетрулежним моштима Епископа Константина Есенског, служио Митрополит Иларион који се најпре обратио присутнима беседом о животном путу Епископа Константина, а потом се и захвалио архимандриту Луки за труд на отварању гробнице и пренос остатака светитеља у Свето-Тројицку обитељ.

Након опела, нетрулежне мошти Епископа Константина су касније сахрањене у братској гробници поред олтара Свето-Тројицког саборног храма, где почивају многи други архијереји Руске заграничне цркве као и братија манастира. Поводом овог питања постоје контроверзе, тј. поставља се питање оправданости поновног сахрањивања, уколико су то нетрулежне мошти.

Анатема против екуменизма

Првојерарх РПЗЦ, Филарет Вознесенски је први од учесника сабора против екуменизма коме су раније пронађене нетрулежне мошти.

На свом архијерејском сабору Руска Загранична Црква донела је „АНАТЕМУ ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА“ која гласи:

„Онима који Цркву Христову нападају мудровањем да је она подељена на такозване гране које се разликују учењем и начином живота, и онима који тврде да Црква не постоји на видљив начин, него ће настати у будућности кад се све гране или секте или чак религије уједине у једно тело, и онима који не разликују истинско свештенство и тајне Цркве од јеретичких, него веле да су крштење и причешће јеретика довољни за њихово спасење, и онима који опште са горепоменутим јеретицима, или помажу или бране њихову нову јерес екуменизма под изговором братске љубави или као пут сједињења одељених Хришћана: АНАТЕМА!!“ (Orthodox Life, 1983.г.)

Вредно је прочитати и тумачење донешене анатеме архиепископа женевског Антонија, који између осталог поручује верницима:

„Чувајте их се (екумениста). Припадали су нама али су нас за неког времена оставили, они више уопште нису део нас. Црква стуб и тврђава истине их предаје према сведочењу апостоловом највишем суду – суду Божјем…. Хришћани морају живети у узајамној љубави, али не смеју из тога разлога жртвовати истину.“ (женева, мај 1984.г.)

Каснији архиепископ РЗЦ г. Виталије у свом чланку у вези ове анатеме написао је:

„Доношењем ове анатеме заштитили смо своју паству од овог апокалиптичког искушења и тиме смо нехотице истовремено поставили озбиљно питање савести свих помесних Цркава које морају пре или касније, овако или онако да дају одговор. Њихова духовна будућност у универзалној Православној Цркви зависиће од одговора на то питање. Мада је по црквеном праву ова анатема коју смо донели чисто локалног карактера и ствар Руске, тј Православне Цркве у Дијаспори, ипак је она de facto од огромног историјског значаја, за цели свет, историју и Цркву јер је сам екуменизам јерес светских размера… За нас је ово велики крст који нам је Господ дао, али нисмо више могли да ћутимо јер је „ЋУТАЊЕ ИСТО ШТО И ИЗДАЈА ИСТИНЕ , од које да нас Господ све сачува.“ (Orthodox Life 1984, No 4., Christian Witness, sept. 1984, Преузето из књиге „Екуменизам и време апостасије“)

Извор: