Šta je duša i pouke o duši piše i govori Sveti Maksim Ispovednik
Sveti Maksim Ispovednik (581—662) je bio hrišćanski monah i vizantijski teolog, tvorac širokog teološkog sistema koji obuhvata hrišćansku misao od Origena do Pseudo-Dionisija Areopagita, uključujući i helenske neoplatoniste, poput Plotina i Prokla.
Maksim je najverovatnije rođen u Carigradu, iako su neki njegovi protivnici tvrdili da je rođen u Palestini. Bio je plemićkog porekla, pa je još kao mlad postao visoki dvorjanin (prvi sekretar ili savetnik carskog senata) na dvoru vizantijskog cara Heraklija.
Oko 615. godine je napustio javne funkcije i postao monah u manastiru Filipik u Hrisopolju, gradiću u blizini Konstantinopolja sa azijske strane (danas Üsküdar u Turskoj). Tokom godina provedenih u Hrisopolju, Maksim je postao ava (odnosno starešina) manastira.
Kada je Persijsko carstvo osvojilo Anatoliju, Maksim je bio primoran da prebegne u manastir blizu Kartagine. Tu je pod starateljstvom svetog Sofronija počeo da izučava neoplatonizam i hristološke spise (Grigorija Niskog i Dionisija Areopagita). U Kartagini je Maksim postao istaknuti teološki pisac i veoma uticajna duhovna figura u Severnoj Africi, visoko cenjen od strane egzarha, a u narodu smatran svetim čovekom.
O DUŠI
Pre svega ću postaviti kriterijume kojima duša može biti shvaćena. Zatim, kroz šta se pokazuje njeno postojanje. Posle toga, da li ona ima svoju određenu suštinu, ili je njena suština neodređena. Iza toga sledi, da li je (duša) prosta ili složena. Zatim, da li je smrtna ili besmrtna. I najzad, da li je ona razumna ili nerazumna. Sva ova pitanja, u većini slučajeva, bi se postavila u razgovoru o duši, jer su to najglavnija pitanja koja mogu okarakterisati njeno svojstvo. Kao dokaze za utvrđivanje onoga što istražujemo koristićemo opšte pojmove, kojima će jasno biti potvrđeno ono što imamo u rukama.
A radi kratkoće i radi koristi držaćemo se samo onih rasuđivanja koja su neophodna za predmet istraživanja koji će sada biti dokazan. Da bi shvatanje bilo jasno i lako, uvešćemo i izvesnu spremnost za suočavanje sa suprotnim argumentima. Dakle, započnimo slovo.
Šta je kriterijum za shvatanje duše?
Sve što postoji spoznaje se čulima, ili se poima umom. I ono što potpada pod oblast čula, ima dovoljan dokaz samu čuvstvenost, jer zajedno sa uočavanjem u nama se stvara i predstava o datom predmetu. Ali ono što se poima umom ne spoznaje se samo po sebi, nego na osnovu suprotnoga. Tako i duša, budući nepoznata, ne spoznaje se sama po sebi, nego upravo iz svojih projava.
Postoji li duša?
Telo naše pokrenuto, ili se pokreće spolja ili iznutra. A da se ne pokreće spolja jasno je po tome što se ono ne pokreće na način kao kad ga neko gura ili vuče, kao što se, na primer, pomeraju bezdušni predmeti. Iznutra, opet, pokretano, ne pokreće se na prirodan način, kao, na primer, vatra. Jer vatra ne prestaje da se kreće sve dok ne prestane da bude vatra, kao što telo, postavši mrtvo, ne kreće se, ostajući telom.
Prema tome, ako se telo ne pokreće spolja, kao što se pomeraju bezdušni predmeti, niti prirodno kao, na primer, vatra, onda je očigledno da ga pokreće duša, koja mu i život daje.
Ako se, dakle, pokazuje da duša daje život našem telu, onda je jasno da se sama po sebi duša spoznaje na osnovu onoga što joj je suprotno.
Da li je duša suština?
Da je ona suština pokazuje se iz sledećeg: najpre, prirodno, treba da bude rečeno šta je definicija suštine, budući da je ona suština. Zatim, kakva je ta suština budući da je jedna i ista po broju, ali je sposobna da prima stanja suprotna jedno drugom.
Po svemu je jasno da duša prima suprotna stanja iako ne odstupa od svoje prirode. U njoj se mogu videti pravednost i nepravednost, hrabrost i plašljivost, celomudrenost i neuzdržanost, stanja koja su suprotna jedno drugom. Ako se, dakle, svojstvo suštine izražava u sposobnosti primanja stanja koja su suprotna jedno drugom, onda je jasno da i za dušu važi ista takva definicija. Dakle, duša je suština. Zatim, ako je telo suštastvo, onda je neophodno da je i duša suštastvo. Jer ne može biti da ono što se oživljava ima suštinu, a ono što ga oživljava da nema suštinu. Zar se može reći da će ono što je ništa i nema svoju suštinu biti uzrok onoga što ima svoju suštinu? Ili, opet, ako nešto ima život u drugome, i bez tog drugog ne može postojati, koji će onda bezumnik reći da je ono uzrok tog drugoga od koga ima život?
Da li je duša bestelesna?
Gore je pokazano da se duša nalazi u telu. Treba, dakle, videti kako se ona nalazi u telu? Ako je dodata telu kao što kamičak stoji uz kamičak, onda je i duša telo. Onda se ne može govoriti da je čitavo telo prožeto dušom, jer je (u tom slučaju) duša dodata samo jednom njegovom delu. A ako se ona pomešala i stopila sa njim, onda za dušu treba reći da je složena iz mnogo delova, a ne da je prosta, što se odbacuje samim pojmom duše. Jer ono što je sastavljeno iz više delova može biti i deljivo. Ono što može biti deljivo, to je i rastavljivo. Ono što može biti rastavljeno, to se sastoji iz delova.
Ono što se sastoji iz delova, to ima tri dimenzije. Ono što ima tri dimenzije, to je telo. Kad se telo doda telu, to stvara gomilu. A duša koja se nalazi u telu ne stvara gomilu, nego ga oživljava. Nije, dakle, duša telo, nego je bestelesna.
Još: ako je duša telo, da li se ona pokreće iznutra ili spolja? Niti se pokreće spolja, zato što se ne gura i ne vuče kao bezdušni predmeti; niti se pokreće iznutra, kao što se pokreću bića sa dušom, jer bi bilo neumesno govoriti „o duši duše“. Ona, svakako, nije telo: dakle, bestelesna je.
I opet: ako je duša telo, ima li (ona) čulna svojstva i hrani li se? Ne, ona se ne hrani. I ako se hrani, ne hrani se telesno, kao (što se hrani) telo, nego bestelesno, jer se hrani rečju i mišlju.
Stoga, ona nema čulna svojstva, jer (očima) se ne može videti ni pravednost, ni hrabrost, niti išta od takvih pojava, jer su one svojstva duše. Ona, zaista, nije telo. Dakle, ona je bestelesna.
Da li je duša prosta?
Da je duša prosta pokazuje se, uglavnom, onim čime je dokazano da je bestelesna. Ako ona nije telo, jer je svako telo sastavljeno, a ono što je sastavljeno složeno je iz delova, a ona (duša) nije mnogodelna. Budući bestelesna ona je prosta, jer nije sastavljena iz delova.
Da li je duša besmrtna?
Ja mislim da onome što je prosto (po svojoj prirodi) sleduje besmrtnost. A na koji način dolazimo do takvog zaključka? Slušaj. Nijedno od postojećih bića nije propadljivo samo od sebe, budući da u početku toga nije bilo. Jer ono što je propadljivo propada delovanjem nečega suprotnog njemu. Zbog toga sve što je propadljivo, to je rastavljivo. A rastavljivo je složeno. A složeno je mnogodelno. Ono što je iz delova sastavljeno, jasno je da se sastoji iz različitih delova. A ono što je različito, to nije istovetno.
Prema tome, budući da je duša prosta i nije sastavljena iz različitih delova, te budući da je nesložena i nerastavljiva, ona je zbog toga nepropadljiva i besmrtna.
I opet, ono što se pokreće od nečeg drugog, nema u samom sebi životno načelo, nego ga dobija od pokretača, i postoji sve dok je posedovano od te pokretačke sile. A raspada se čim prestane to dejstvujuće načelo. Ono, pak, što se ne pokreće od nečeg drugog, nego ima sposobnost kretanja samo od sebe, kao što je duša samopokretna, nikada ne prestaje da bude, jer onome što je samopokretno sleduje to da je uvek pokretno. Ono što se uvek kreće, neprestano je. Ono što je neprestano, beskrajno je. Beskrajno je nepropadljivo. A nepropadljivo je besmrtno. Prema tome, ako je duša samopokretna, kao što je gore pokazano, onda je ona nepropadljiva saglasno priloženom zaključku.
I još: ako sve propadljivo propada zbog sopstvenog zla, onda ono što ne propada sopstvenim zlom, nepropadljivo je. Zlo je ono što se protivi dobru, stoga ga ono i razrušava. Jer telo nema drugog zla osim stradanja, bolesti i smrti, kao što su i njegove vrline – lepota, život, zdravlje i snaga. A zla duše su strašljivost, raskalašnost, zavist i tome slično. Pa ipak, sve to ne lišava nju života i kretanja. Dakle, ona je besmrtna.
Da li je duša razumna?
Da je naša duša razumna, svako će pokazati na osnovu mnogo čega, a pre svega po tome što je sama i pronašla (razne) veštine6 koje su korisne u životu. Jer nisu se veštine pojavile tek tako, ili slučajno, jer niko ne može reći ni dokazati da su one nedelotvorne i beskorisne za život. Dakle, ako veštine doprinose onome što je korisno u životu, onda to što je korisno zaslužuje da bude pohvaljeno. A ono što je za pohvalu stvoreno je razumom. Veštine su otkrića duše. Dakle, naša duša je razumna. Zatim, pošto naša čula sama po sebi nisu7 dovoljna za poimanje stvari, pokazuje se da je naša duša razumna. Jer, za razumevanje bića mi se ne zadovoljavamo samo čulnim doživljajima, jer ne želimo da budemo obmanuti u pogledu njih.
Evo, na primer: stvari koje su različite po prirodi, – da li su jednake po obliku i slične jedna drugoj po boji? – čulno osećanje je nemoćno da rasudi. Budući nerazumna, čulna osećanja mogu da nam pruže samo lažnu predstavu o stvarima, dok ih mi postižemo razumom. A da je zaista sve tako, vidimo po tome što one pojave čije postojanje, oblik, boju i td. organi čula prenose umu (čime se i ograničava njihova uloga) duša zatim ume da upotrebi na korist, da napravi izbor i pretvori ih u ono što nama odgovara. Prema tome, ako postojećim stvarima organi čula, budući nerazumni, mogu dati lažnu predstavu, postoji um koji o svemu rasuđuje, i sve istinski spoznaje kao što jeste. Um je razumni deo duše. Dakle, duša je razumna.
Još: mi ništa ne sprovodimo u delo od onoga što najpre nismo sebi predstavili. To nije ništa drugo do vrednost duše. Jer um joj nije pridodat spolja, kao i spoznaja postojećih stvari, nego kao da ona sama misaonim silama, iz same sebe, uređuje stvari. Zbog toga se u njoj najpre pravi prednacrt neke stvari, a zatim se sprovodi u delo. Vrednost duše nije ništa drugo do da sve čini sa razumom. Jer je već pokazano da ona pravi razliku između spoznaja koje joj pružaju organi čula. Dakle, duša je razumna.
Šta je duša?
Suština bestelesna, razumna, koja obitava u telu, sauzrok života.
Šta je um (νους)?
Deo duše najčistiji i razuman za sozercavanje stvari i onoga što je ranije doživljeno (preko organa čula).
Šta su razmišljanja (φρενες)?
To su sile duše prema nečemu što se tiče stvari, koje se putem razuma donose (neka vrsta usaglašenih pojmova).
Šta je to način (običaj) (τροπος)?
To je ono stanje duše, što je proizašlo iz navike.
Šta je to osećanje?
Organ duše, sila čula koja je u stanju da prima utiske od spoljnih stvari.
Šta je to duh (πνευμα)?
Suština bez forme, koja prethodi svakom pokretu.
Извор: http://beograd.in/sta-je-dusa-o-dusi-sveti-maksim-ispovednik/
