Како можемо разликовати једног архијереја (владику), свештеника, старца, православног теолога од неког екуменисте?
Екумениста уместо да вернима и невернима покаже (јавно и тајно) да су све вере, духовности, култови, конфесије, религије и „цркве“ ван Цркве лажне, неисправне, подмукле, перфидне и обмањујуће, он напротив узима учешће на скуповима, конференцијама и социо-културним програмима, склапа уговоре и споразуме, гледа да задобије симпатије и похвале ласкаваца из редова јеретика, деформишући тако учења светих Отаца и Христову истину.
Православни екуменисти верују и говоре (јавно или тајно) да су истина, љубав и правда Господа и Бога нашег Исуса Христа присутне не само у апостолској Цркви, већ у свим верама, у свим „црквама“ или у свим религијама овог света.
Уопште, православни екуменисти имају омиљен одговор, реч је о „непојмљивој љубави“ у којој Бог воли све људе, онаквим какви су. Велика обмана и прелест, да не може бити већа, зато што је Сам Господ Христос показао да воли човека, али мрзи грех људски, воли јеретика, али мрзи јерес, воли паганина, али не воли паганизам.
Христова љубав није раздвојена од Христове истине. Господ Христос не воли супротно истини и не твори истину насупрот љубави. Христос Цркве нам показује љубав према истини и истину љубави, а не некакву слепу и глобалну љубав, некакву љубав која прима у загрљај целокупну гужву и хаос у коме су уједињени лаж, хула, грех и отпадништво.
Православни екуменисти су лицемери, желећи да истовремено служе и мамону и Христу: поштују иконе, али се ипак моле заједно са онима који хуле на иконе, моле се Мајци Божијој, а са друге стране се грле са хулитељима Пресвете Богородице и светитеља, око врата носе Часни Крст, али одобравају учења хулитеља Часног Крста.
Румунски екуменисти су по правилу припремани и слати на „специјализирање“ у протестантске и католичке верске институције. Тако је дошло до тога да православни теолози, будући свештеници или епископи више не узрастају у недрима Цркве, већ се буде и освешћавају као стипендисти у сред западњачких универзитетских кампова, препуних задаха и смрада рационализма и духовног пропадања, без икакве моћи да окусе духовни живот у Христу, Који је једини извор истинске теологије. И тако су се у Цркви као дим уздигли „теолози нове школе“, са умовима препуним протестантске философије и испражњеним срцима од тајне Православља, достигавши до тога да виде догматска учења виде као једноставне ритуалне формулације, које нису усмерене ка вечном животу и спасењу.
Сваки онај клирик и лаик који жели да се назива православним, а да при томе не следи живо Предање светих Отаца, јесте наметљив, унајмљен и убачен пастир у стаду Христовом.
Како говори и како изгледа епископ, свештеник, духовник, професор, теолог екумениста? Који су омиљени изрази у њиховом свакодневном речнику?
Говор екумениста је мек, осећајан, брижан и дотеран, лицемеран, прожет са претераном топлином и видљивом извештаченошћу, по некада напротив – канцеларијски речник, хитар и чиновнички, хладан и експедитиван. У беседама су често пацифисти и пуни сентименталности и суза, умољиви и ганутљиви, претерано сервилни и услужни или горди. Запрепашћујуће личе на некакве политичаре оденуте у одежде.
Изгледају као успешни, добро храњени, често ошишани, обријани или са уметничким брадама. Убеђени хуманисти и помало филантропи, представљају велике ктиторе болница, разних прихватилишта и културних институција (са новцем Светског савета цркава). Присуствују у првим редовима на скуповима, конференцијама и симпозијумима на којима се ништа не спомиње о Господу Христу, о страдањима, о мучеништвима и правој вери. Брижљиво избегавају теме као што су: јереси, отпадништво, паганизам, материјализам, синкретизам, лаицизам, глобализам, либерализам, жигосање, ционизам, јудаизам, комунизам, њу ејџ, масонерија.
Стално се на мучан начин препоручује или се не избегава да се подсети да су апсолвенти два – три факултета, да су на мастеру или доктори неког од универзитета, разуме се западних (из Француске, Немачке, Велике Британије, Италије Швајцарске итд.).
Православни екуменисти су неутрални, говоре двосмислено и неодређено, на један уопштени начин, користећи многобројне и лепе речи од којих не можеш ништа конкретно да разумеш. Екуменисти виде мирну и тиху будућност Цркве (биће добро, овако је добро, будимо добри), али их одаје празноверно потчињавање званичницима (политичким и религиозним), дубоко поштују све оно што означава величину, моћ, заповест и устројство, иако се тиме могу нанети и штете Христовој Цркви.
Православни екуменисти су либералисти и склони некаквом духовном прогресу, не прихватају и не подстичу телесне подвиге (пост, молитве, метаније, читање светих Отаца) на један озбиљан начин, већ то поимају символично, са лакоћом дају разрешења на причешћима, разрешују постове, скраћују службе, подстичу куповину много свећа и чињењу многобројних донација цркви. Лабилни су или „спретни“, „промућурни“, корумпирани, брижљиви су за прохтеве и каприце „моћника“ и залажу се за сиромахе. Живе у луксузу и угодностима проповедајући сиромаштво и милостињу.
Православни екуменисти се уопште не узбуђују и нису забринути око проблема кроз које пролази Црква, не дају нити један одлучан одговор, нити имају одлучан став када је у питању инвазија сатаниста, масона, бестидности и разузданости, отпадништва Европе и офанзиве против Хришћанства и хришћана.
Насупрот томе, већина православних екумениста су масони, чланови Лионс клуба или Ротари клуба, или су пак теозофи, јогини, практикују радиестезију, реики, биоенергију и остале алтернативне терапије ( у позадини „енергија“ и „сила“ виде Христа а не самога ђавола) или „истражују“ и „пасионирани“ су оријенталном и паганском праксом.
Цркву и Православље виде као личну својину, тако да са тимо могу да раде шта им је воља. Финансијски искоришћавају сујеверност и покорност наивних православних хришћана или прете клетвама и великим невољама свима онима који говоре истину или им се супростављају.
Ревносни су у добијању нарочитог „хришћанског“ прагматизма, налик католичком и протестантском, оног прагматизма да би зидали што више, да би подигли на већу висину, да би створили Царство небеско овде на земљи. Тако ови бивају савладани духом предузимаштва, мешајући маркетинг и менаџерску умешност са хришћанским врлинама.
Више немају црквени и светоотачки речник, већ једну превише „теолошку“ терминологију, са преувеличавањем, модернистичку, политикантску, безбрижну, помешану, европеизирану, са извештајима и моделима порука овог света (уметности, моде, филма итд.) или „светитељима“ и личностима других вера и религија. Стиде се да иду у мантијама и са брадом.
Ако их дубље погледаш у очи, видећеш стид, неодлучност и колебљивост, притајеност, видећеш унутрашњу грижу савести која долази због издаје вере у Христа. Оно што екуменисти сматрају да је љубав према човеку, није ништа друго, до у суштини, љубав према свету.
Пазите, када говоре о Цркви или хришћанству уопште не користе прецизно изразе као Православна Црква и Православно хришћанство! Стално говоре двосмислено, а закључак се може интерпретирати и имати хиљаду значења.
Како се понаша и влада један епископ, свештеник и духовник екумениста?
Упорно избегавају било какве скупове где би могли бити упитани или би требали да дају јавна објашњења о екуменистичкој јереси, о пуноважности и ваљаности православних догмата данас, о актуелности, практиковању и примењивости канона Цркве, о новинама и променама у Православљу, о јеретичким иновацијама у теолошком учењу, о богословијама и факултетима, где би били упитани о новом унутрашњем законодавству Цркве.
Веома су либерални, организују или иницирају планове и програме о „братимљењу“ са различитим култовима (јересима) или религијама, билатералне или трилатералне посете, кампове и логоре за „реедукацију“ у социолошким и религиозним установама на Западу (Асизи, Фатима, Међугорје, Тезе, Бос итд.), ступају у веома чврсте пријатељске везе и односе са организацијама, братствима и фондацијама са неодређеним и опскурним називима, у којима се ништа не спомиње о Господу Христу и о правој вери, већ само о миру, о помирењу, о „саживоту“, „једнакости“, „братству“ и људским идеалима у којима се не тражи спасење итд.
Као од огња, чувају се од јасних и одважних одговора везаних за одбрану Православља, који би могли да наљуте јеретике и ободре православне. Не верују у непогрешивост Цркве, нити у светост светитеља, називајући их „екстремистима“, „богомољцима“, „фанатицима“, „превазиђенима“, „обузети мистичним одушевљењем“.
У дискусијама, теолози екуменисти почињу да збуњују, да намећу мишљења, да креирају „ауторитативност“ бројним факултетским звањима, мастерс и одбрањеним докторатима, знањем бројних страних језика, бројним написаним књигама, многим дипломама и медаљама добијеним из области „културе и науке“.
Сетимо се овде православних теолога који су умешани у екуменистичке покушаје везане за еклисиолошка признавања, јер им папирна диплома или лимена медаља не додељују непогрешивост у животу или имунитет од јереси. Управо су ти зналци цитата и дефиниција, први који су савладани неумољивим духом рационализма, напротив, сетимо се само великих падова јересо-јерараха, свих јерараха, архимандрита, свештеника који су били изузетно учени и велики зналци књига, који су због превеликог знања високе теологије отпали од Православља и смирења.
Православни екуменисти промовишу новине у Цркви, лаицизирају, односно секуларизују, скраћују, хуманизују, чине практичније, конфорније, комотније: службе, беседе, посланице, црквено сликарство, монашке одежде и говор. Имају посебну склоност ка модернизовању манастира, увођењем интернета и телевизије, технике и индустрије, њиховом трансформисању у агро, зоо или шумске експлоататорске центре, носиоце немарности и расипништва, или ленствовања и конфора, боље рећи, на тај начин у потпуности убијају монашки живот.
Како можеш да препознаш да имаш духовника екуменисту?
Као прво, духовник екумениста не сматра екуменизам за јерес. Као друго, он не верује да данас уопште постоје јереси и јеретици, већ само „другачији“ хришћани и „различита“ хришћанства.
Духовник екумениста никада или веома ретко и нејасно говори о светим Оцима Цркве, неподстичући верне на подражавање њиховог светог живота, не говоре о спасењу кроз покајање, одважност, страдање, патњу, мучеништво, крст и смрт за православну веру.
Ништа не помиње о: отпадницима, јеретицима, атеистима, паганима, хулитељима и отпалима од Цркве, о анатемама, о клетвама и проклињањима изреченим од светих Отаца свим конфесијама, култовима, верама и црквама заједно са свим њиховим утемељивачима убицама светих мученика, који су данас збратимљени са архијерејима названим православнима.
Духовник екумениста ти не указује на то шта је права вера и како да браниш праву веру; не говори ти о непријатељима Цркве, већ напротив, савладан лагодним начином живота и дугим животом, говори да је све „добро и лепо“, док Црква има само „сестре“ и „пријатеље“.
Такав духовник верује и изјављује (јавно или тајно) да има много „цркава“, именујући их деловима једне целине, огранцима истине, духовним сродницима, сестрама Православља. По мишљењу таквих људи Православље није ништа друго до само један делић „велике универзалне цркве“ која још не постоји, али полако расте, развија се, „еволуира“ у времену и остварује се у будућности.
Духовници екуменисти склапају пријатељства са служитељима и верницима других „култова“, дивећи се њиховим „ритуалима“, „припремама“, „култури“, „озбиљности“, „учености“, „живљењу“, „коректношћу“, „марљивошћу“, „еманципованошћу“ итд., људским врлинама, које су православним хришћанима потпуно непотребне за спасење, већ само јеретицима и паганима.
Духовник екумениста никада на исповести не дискутује о екуменизму, или га сматра дозвољеним, тврдећи да екуменизам ни у ком случају не представља истинску опасност за Цркву, већ напротив некада са одушевљењем и без икаквог устезања узносе хвалу пацифистичким „доброчинствима“.
.
Јеромонах Нил Аркашу и јеромонах Варвар Моројану
Преузето из поглавља: „О православном екуменизму“ књиге: „Екуменизам“
http://vizionarski.wordpress.com/2012/04/28/%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%B8-%D0%B4%D1%83%D1%85%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B5%D0%BA%D1%83%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%81%D1%82/
Св. свештеномаченик Акепсим, епископ Наесонски ; +Св. великомаченик Георгиј – Ѓурѓиц; Преподобен Илија Египетски; 
