Учење Исуса Христа о односу према људима у сектама

Учење Исуса Христа о односу према људима у сектама – Протојереј Олег Стењајев
Објављено мај 1, 2014
15027

У садашње време од стране одређених људи покушава се да се православна терминологија замени секуларном и сама стратегија црквене проповеди међу заблуделима секуларизује. Потискује се, традиционална за Цркву, подела јеретика у три чина, а у први план истичу се социјални, кривични, медицински и правни аспекти у оцени и класификацији једног или другог неправославног вероучења…

Појмови као „тоталитарна секта“, „деструктивни“ култови итд. уопште не одговарају религиозним и вероучитељским оценама лажних учења и пребацују проблем експанзије секти из религиозне у политичку област. Овде се истиче социјална оцена неких учења секти и на тај начин разлива се представа о секти као о групи људи који су обухваћено једном или другом јереси. Већ сада активност спровођења мисионарског рада са неком сектом не условљава се погубношћу њених заблуда (јереси), већ управо социјалним респектом или његовим одсуством. На тај начин, читаве групе инославних (у највећој мери) и људи у сектама налазе се ван поља мисионарске делатности Цркве. Сва пажња се усредсређује на малобројне маргиналне групе које нису толико раширене на територији наше земље, као например, ти исти римокатолици, лутерани, баптисти, адвентисти и пентакосталци.

Слично ново усмерење у руској мисиологији је већ добило назив у духовним школама Руске Православне Цркве као „тоталитарна теорија“.

Без сумње, свако одступање од истине заслужује велику пажњу од стране православног мисионара. Групе пентакосталног и кришнаитског смера, као и раније, наносе непоправљиву штету здрављу нације. Млади људи, увучени у нео-пентакосталне и нео-хиндуистичке секте постају изгубљени за нормалан живот и постаје им неопходна не само помоћ свештеника-мисионара, али и лекара – психијатра. Међутим, не треба заборављати да су мисије свештеника, лекара, тим више тужиоца, различите мисије, које користе различите методе и прилазе у остваривању свог рада. Није дело свештеника да се бави истрагом, и није ствар истраживача да буде духовник.

Међутим, са друге стране подела заблуделих на „деструктивне“ и „недеструктвине“ обезбеђује у вези са једнима активност, а у вези са другима – потпуну лојалност или чак екуменистичку трпељивост, што доводи у противречност са самим духом православног апостолата, који је призван да прући руку сваком заблуделом. Слична трпељивост према неким „нетоталитарним“ религиозним групама граничи се и у суштини представља трпељивост у вези са јереси (једном или другом).

Са тачке гледишта православне сотериологије (науке о спасењу) штета, нанета бесмртној души неупоредиво је опасније од штете која је нанесена људком телу. Оци су учили да је јеретик гори од убице. О трпељивом односу према јеретицима и нетрпељивом односу према њиховим лажним учењима (јересима) Свети Јован Златоусти је учио: „Јеретичка учења, несагласна са учењима која смо примили треба проклињати и разобличавати лажне догмате. Међутим, људе је неопходно штедети на сваки начин и молити се за њихово спасење.“[1] Ове речи су и данас врло актуелне.

Сличан неправославни однос према сектама јавио се као последица снажног утицаја америчких школа и токова које проучавају религију. Избацити тај остатак секуларизација и значи повратак библијском и светоотачком односу према људима у сектама, јеретицима и заблуделима.

Са друге стране, сам мисионарски рад са заблуделима не треба да задобија облике крајње нетрпељивости па чак и непријатељства што ће, без сумње, противречити духу хришћанске љубави и еванђелске отворености. Управо секуларизација различитих облика мисионарског рада са људима у сектама и доноси у свест појединих лажних мисионара дух световне нетрпељивости и агресије у вези са заблуделима. У суштини, сличним духом нетрпељивости према отпалима заражени су неофити (почетници у вери). Ушавши у Цркву, нису се избавили од посткомунистичког метода вођења борбе са „опозицијом“ на најсуровији и дивљи начин. Њихова „мисионарска“ делатност своди се само на сакупљање компромитујућег материјала о заблуделима и њиховим организацијама, њиховим ловљењем по судовима и медијима, са привлачењем служби безбедности и законодавних органа власти.

Свети Јован Златоусти расуђујући о православнима и људима у сектама говори: „И немој ми говорити такве сурове речи: „Што да се бринем? Немам ништа заједничко са њим“. Немамо ништа заједничко само са ђаволом. Са свим људима имамо много тога заједничког. Они имају једни и исту природу са нама, насељавају једну и исту земљу, хране се једном и истом храном, имају једног и истог Господара, добили су једне и исте законе, призивају се једном и истом добру као и ми. Нећемо зато говорити да немамо ништа заједничко са њима, јер је то глас сатански, ђаволска суровост. Нећемо говорити тако нешто. Показаћемо бригу о браћи која су нам слична. А ја вам са свом увереношћу обећавам и јемчим да ако пожелите да поделите међу собом бригу о спасавању људи који живе у граду, и последњи ће се брзо исправити… Поделимо међу собом бригу о спасењу наше браће. Довољан је само један човек, запаљен ревношћу да се исправи цео народ. И када ту није један, два или три, већ постоји такво мноштво људи који могу да узму бригу о лењима, онда ни због чега другог него због наше небриге, и никако не по слабости, многи гину и падају духом. Није ли неразумно у стварности да ако видимо свађу на тргу, трчимо и миримо противнике. Шта говорим – свађу? Ако видимо да је магарац пао, сви журимо да му пружимо руку да би га подигли на ноге. А о браћи која гину не бринемо? Онај који хули свету веру је исти тај магарац који је пао. Приђи, подигни га и речју, и делом, и кротошћу и силом. Нека лек буде разноврстан. Ако тако уредимо своја дела, тражимо спасење и ближњима, ускоро ћемо постати жељни и вољени од самих људи који су се поправили“.[2]

Одлука Архијерејског Сабора РПЦ „О псеудохришћанским сектама, неопаганству и окултизму“ (децембар 1994. године) посебно појашњава: „У исто време Архијерејски Сабор призива сва верна чеда РПЦ да широко проповеда Еванђеље Господа нашега Исуса Христа, ствара школе за катехизацију, разјашњава људима погубност лажних учења, помаже онима који су привремено одступили предавши се пропаганди секташких проповедника. Међутим, супротстављање лажним ставовима не треба да буде праћено нетрпељивим односом према самим носиоцима учења која су несместива са хришћанством… Призивамо све чланове Цркве да се моле за просвећење људи који су ухваћено лажним учењима и да чврсто чувају оно што име је предано…“

Апостол Петар је о свом Божанском Учитељу писао: „Јер сте на то и позвани, јер је и Христос, … примјер да идете његовим стопама“ (1 Петр. 2:21)

Проучавајући однос Сина Божијег према људима у сектама Његовог времена, успећемо да одвојимо религиозну плеву на њиви руског апостолата од добре пшенице Еванђелске православне благовести.

Библијско учење о Самарјанима (са узимањем у обзир горепоменутих проблема) заслужује особиту пажњу. Самарјани су етничко-религиозна група, класична секта унутар Јудаизма. Ова етничка група се појавила као последица мешања Јевреја који су насељавали Северно (Израиљево) Царство, са придошлицама из различитих области асирског царства (4 Цар. 17:24; 1 Езд. 4:9-10) који су населили опустела (након одвођења Јевреја у Вавилон) града Самарије.

У почетку су Самарјани били руковођени јудејским свештеницима (Левитима – 4 Цар 17:27), али су касније створили своје сопствено свештенство, алтернативно јудејском. Постоји код Самарјана и сопствени (алтернативни“ текст Торе (Мојсејевог петокњижја), познато „Самарјанско петокњижје“. Овај текст се разликује од масоретског (јеврејског) текста пет првих књига Библије. Тако например, назив горе „Гевал“ (5 Мојс. 27:4) замењено је изразом „Гаризим“ итд., укупно има око 6 хиљада разлика. Самарјани сваке године празнују на гори Гаризим Пасху и друге религиозне празнике, који су установљени у Трећој књизи Мојсејевој.

Христос је сматрао Самарјане управо за одступнике од истинске вере Израиља. Шаљући ученике на проповед, Он им је говорио: „…На пут незнабожаца не идите, и у град самарјански не улазите“ (Мт. 10:5). Слично свођење јеретика Самарјана до положаја незнабожаца очигледно описује дубину њихове заблуде. У разговору са Самарјанком, одговарајући на њено питање која вера више одговара истини (самарјанство или јудаизам) Господ са свом одређеношћу говори: „Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо ономе што знамо; јер је спасење од Јудејаца.“ (Јн. 4:22). Овде Себе речима „ми знамо“ идентификује са старозаветном вером и директно је супротставља самарјанским заблудама. Узгред, и сами Самарјани су показивали агресију у вези са Сином Божијом, видећи у Њему само правоверног Јудејца. Писано је: „И не примише га, зато што Он иђаше у Јерусалим“ (Лк. 9:53). Следећа прича заслужује нашу особену пажњу.

Одсуство жеље од стране Самарјана да приме Христа у своје насеље, јер „иђаше у Јерусалим“ наишло је на оштар протест од стране апостола Јакова и Јована. „Синови Грома“ су стражили да сведу огањ на главе секташа-Самарјана: „Господе, хоћеш ли да речемо да огањ сиђе с неба и да их истријеби, као и Илија што учини? А Он окренувши се запријети им и рече: Не знате каквога сте ви духа“ (Лк. 9:54-55). Понекада ми хришћани стварно заборављамо у ком времену живимо и којим Духом смо покретани. Тумачење Православне Библије Лопухина објашњава: „На гневну изјаву синова Зеведејевих, које је Сам Господ назвао синовима грома (Мк. 3:17) који су желели да као пророк Илија сведу огањ на неразумне Самарјане, Господ одговара да они не схватају да као Христови ученици, живе већ у Новом Завету, не у Старом као Илија и да не треба да прибегавају тим суровим методама уразумљивања којима су прибегавали пророци Старог Завета. Илија је такође имао у себи Духа Божијег, али се другачије показивао од Духа под чијим дејством су се налазили Христови ученици“.[3]

Господ није оставио „синове Грома“ без поуке и уразумио их је следећим речима: „Јер Син Човјечији не дође да погуби душе људске него да спасе.“ (Лк.9:65). Свети Оци објашњавају: „Међутим, Господ показујући им да је Његов закон изнад живота Илије, забрањује им и одводи их од таквог начина мишљења и напротив, учи их да трпе увреде са кротошћу“[4].

Разговор Сина Божијег са Самарјанком донео је много већи резултат. Писано је: „А из града онога многи од Самарјана повјероваше у њега за ријеч жене која је свједочила: Каза ми све што учиних. Када, дакле, дођоше к њему Самарјани, мољаху га да остане код њих; и остаде ондје два дана. И много их више вјерова за ријеч његову“ (Јн. 4:39-41)

Позната прича о Добром Самарјанину (Лк.10:30-37) није ништа друго до прича од „добром јеретику и секташу“. Управо тако се она и доживљавала од стране Христових савременика. Господ у моралном односу ставља секташа Самарјанина изнад и правоверног свештеника и правоверног левита. Управо се „добри Самарјанин“ показао као истински ближњи са човека који је пострадао од стране разбојника. Авај! И у наше време многи људи из секти у моралном смислу стоје много више изнад својих богословских противника. Многе од оптужби које православни истраживачи религије износе против људи у сектама могу у још већој мери да се користе против нас самих.

Самарјани се у Еванђељима представљају и захвалнијима у односу на Христа. Из десет очишћених од губе само један се вратио Христу „и паде ничице пред ноге његове и заблагодари му. И тај бјеше Самарјанин.“ (Лк. 17:16)

Еванђелско учење о Самарјанима и јесте Еванђелско учење о односу Исуса Христа према секташима (јеретицима). Никако им не уступајући првенство вере, Син Божији их међутим, ставља често као пример за правоверне и свој мисионарски рад гради са позиције пажљивог односа, па чак и односа љубави према њима. Можда због таквог морално провереног односа са Самарјанима за неке Јудејце и Сам Христос изгледа као „Самарјанин“. Писано је: „…Не кажемо ли ми добро да си ти Самарјанин“ (Јн. 8:48).

Мисионар ће само онда имати успех у проповеди када се потруди да, колико год је могуће, себе идентификује са објектом проповеди. Христос је то учинио у потпуности. Писано је: „Који будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак са Богом, него је себе понизио узевши обличје слуге, постао истовјетан људима, и изгледом се нађе као човјек“ (Фил. 2:6-7)

Проповед која ће се једино чути је проповед која узме у обзир све, чак и субјективне, особености објекта проповеди. Писано је: „Јер будући слободан од свију, свима себе учиних робом, да их што више придобијем. И постадох Јудејцима као Јудејац, да Јудејце придобијем; онима који су под законом као под законом, да придобијем оне који су под законом; онима који су без закона постадох као без закона, премда нисам Богу без закона, него сам у закону Христову, да придобијем оне који су без закона. Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год неке спасем“ (1 Кор. 9:19-22). Апостол Павле је ради дела јављања Еванђеља себе идентификовао са фарисејима (тим заклетим непријатељима Христа и хришћанства). Једном је он (апостол Павле) о себи писао: „Обрезан сам у осми дан, од рода сам Израиљева, племена Венијаминова, Јеврејин од Јевреја, по закону фарисеј“ (Фил.3:5). Нама је тешко да до краја схватимо степен самоидентификовања себе са заблуделима у животу апостола Павла. Понекада је то долазило и до самоодрицања у Христу када је он (Павле) писао: „Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по тијелу“ (Рим. 9:3). Другим речима, сам је био спреман да се нађе у паклу, само да зна да се браћа његова по телу налазе у рају. А Сам Син Божији је и сишао у пакао примивши на себе грехе света: „и сиђе и проповиједа духовима у тамници“ (1 Пет. 3:19). Служење проповеди заблуделима увек треба да има жртвени карактер, јер је тако било код Христа, јер је тако било и код апостола Павла, који је писао: „Молим вас, дакле, угледајте се на мене као ја на Христа“ (1 Кор. 4:16).

По учењу апостола, „Човјека јеретика по првоме и другоме савјетовању клони се“ (Тит. 3:10). „После првог и другог“, то јест, неопходно је уложити максимум напора. Апостоли не препоручују да се показује прекомерно непријатељство у вези са отпалима: „Ако ли ко не послуша ријечи наше у овој посланици, тога обиљежите, и не дружите се с њим, да би се посрамио; али га не сматрајте као непријатеља, него уразумљујте га као брата“ (2. Сол. 3:14-15). Тако апостол Павле препоручује да се покаже милосрђе и према онима који се налазе под дисциплинском (канонском) забраном: „Таквоме је довољно ово карање од многих, тако да је, напротив, боље да опраштате и тјешите, како тај не би био савладан од превелике жалости. Зато вас молим, потврдите љубав према њему“ (2.Кор. 2:6-8).

Општи тоналитет религиозних беседа (које чак носе и изобличавајући карактер) не треба да пређе у груби облик. Писано је, „Но Господа Бога освећујте у срцима својим, свагда спремни са кротошћу и страхом на одговор свакоме који тражи од вас разлог ваше наде“ (1 Пет. 3:15). Међутим, сличан спољашњи кротки однос према јеретицима никада у апостолском учењу ипак није прелазило границе дозвољеног.

Апостол Јован Богослов је учио: „Ако неко долази к вама и ово учење не доноси, не примајте га у кућу и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља с њим, учествује у његовим злим дјелима.“ (2 Јн. 1:10-11) Апостол Јуда је призивао да се гнушамо „…и хаљине опогањену од тијела“ (Јуд. 1:23). Наравно, овде се имају у виду ругачи „…који ће ходити по својим безбожним жељама“ (Јуд., 1:18). Међутим, целокупни строги тон посланице апостола Јуде није пропустио да напомене о милосрђу према отпалима: „И са расуђивањем једнима будите милостиви“ (Јуд. 1:22).

Као снажан пример разликовања „тоталитарне теорије“ виђења проповеди у односу са заблуделима може да послужи и повест из древног Патерика којима и жели да завршим ово излагање: „Говорили су о ави Макарију Египатском да је једном, излазећи из скита на гору Нитријску, будући близу месту, рекао свом ученику: „Иди мало испред мене“. Када је ученик отишао испред, сусрео је незнабошца. То је био жрец-маг Педала који је носио свежањ дрва за спаљивање и трчао. Повикавши, брат му је рекао: „Ах, ти демону! Где трчиш?“! Вративши се, жрец је дошао до брата, претукао га и оставио напола мртвим. Затим је узевши дрва, поново потрчао. Ускоро је сусрео аву Макарија који му је рекао: „Здраво, здраво трудољупче!“ Жрец је, изненадивши се, пришао и рекао: „Шта си добро нашао у мени да би ме почаствовао поздравом?“ Старац му је одговорио: „Видео сам да се трудиш; али зар не знаш да се трудиш узалуд?“ Жрец му је одговорио: „Дошао сам у умиљење од твог поздрава. Познао сам да си слуга великог Бога. Међутим, други зли монах кога сам сусрео, увредио ме је и претукао сам га до смрти.“ Старац је сазнао да је то био његов ученик. Ухвативши га за ноге, жрец је говорио: „Нећу те пустити док ме не учиниш монахом“. Пошли су до места где је био брат, одвели га у цркву на гори. Када су тамо видели жреца запрепастили су се. Крстили су га, учинили монахом и мноштво незнабожаца прешло је у хришћанство због њега. Ава Макарије је говорио: „Лоша реч чини добре лошим; на сличан начин и добра реч чини лоше добрим“.[5]

напомене:

    Иоанн Златоуст, свт. Творения. СПб., 1898. Т. 1. С.766.
    Иоанн Златоуст, свт. Творения. СПб. Т. 2. С. 25-26.
    Толковая Библия… /Изд. преемников А.П. Лопухина. Стокгольм, 1987. Т.З. С. 186.
    Комментарий блж. Феофилакта на Лк. 9, 56.
    Макарий Египетский, прп. Творения. Библиотека Отцов и Учителей Церкви. М.: Паломник, 2002. Т. П. С. 620.