Старац Јаков Цаликис – Изгони демоне, а они га вређају

 
Старац Јаков Цаликис – Изгони демоне, а они га вређају
Објављено мај 1, 2014    

Врло рано, још од времена кад су га демони физички нападали у тој мери да су га остављали онесвешћеног, удостојио се дара истеривања демона из ђавоиманих људи. То је један стари, застрашујући поступак сатанин: он улази у људска бића и претвара их у своја слепа оруђа.

Посебно су током 80-тих година у манастир довођени ђавоимани људи да би им отац Јаков прочитао заклињање (егзорцизам) и лобањом преподобног Давида начинио над њима знак крста. На дан 13. септембра 1987. демон је почео да мучи двадесетдвогодишњег младића, Јоргоса Л. Његово стање је из дана у дан постајало све лошије. У октобру су мајка и брат довели Јоргоса у манастир, преклињући оца Јакова да се помоли за њега и да прочита егзорцизам (заклињање). Непосредно пре него што ће ући у цркву, демон је почео страховито да реагује. Почео је да проклиње, да псује, да гестикулира и да прети. Кад су ушли у цркву, његова реакција постала је још страшнија. Отац Јаков је отворио кивот, узео свету лобању преподобног Давида и почео да чита егзорцизам. У том тренутку је мајка, која је стајала иза њих и све то посматрала, гласно завапила:

„Ох, Боже мој, шта то виде моје очи? Нека моје дете оздрави!“

Након што је егзорцизам прочитан, младић је био ослобођен од демона и смирио се. Кад су изашли из цркве, мајка је једном монаху испричала шта је видела у часу кад је онако завапила: видела је како се отац Јаков издиже неких пола метара од земље и гази црног патуљка са роговима и репом.

Осим ђавоиманих, у манастир су доводили и бројне психопате, који су боловали од различитих степена и облика шизофреније. У већини случајева било је веома тешко одредити да ли особа болује од шизофреније или је ђавоимана. Међутим, старац Јаков је поседовао дар расуђивања, тако да је, зависно од случаја, говорио: „Требало би да овај човек оде код лекара“ (уколико се радило о психопати) или „ова особа, чедо моје, има демона“ (односно, потребан јој је егзорцизам).

Како су егзорцизми вршени у присуству неколицине људи, неки од њих су забележили речи које су разменили отац Јаков и ђавоимани. Кроз ђавоимане су говорили демони који су страшно проклињали, а понекад и откривали ствари које су људима недостижне. Ђавоимана жена по имену Панајота много се опирала доласку оца Јакова. Чак је претила да ће га током ноћи ослепети, тако да више неће моћи да види. Ујутро ју је старац запитао како се зове, а она је одговорила: Осман. Једна друга ђавоимана жена рекла је да се зове Велиар. Старац је на то рекао:

„Лажови сте, Велиаре, и ти и твој отац. Ваш отац је Веелзевул!“ „Да, тако се зове, и свакога дана ме бије да бих чинио зло!“ „Сада хоћу да изађеш из Панајоте“, заповедио је старац. „Изаћи ћу, изаћи ћу, матори костуре!“ „Хоћу да одеш у планине“, наставио је старац. „Не, не у планине, него у некога другог“, упорно је и с негодовањем рекла ова жена. Старац је изнад ње ставио лобању преподобног Давида. „Ломиш ми рогове! Шездесет три године борим се са тобом и не могу да те бацим у грех који ће те одвести право у пакао! Ако нисам уништио овог старца, уништићу тебе!“ Демон је након ових речи променио тактику и довикнуо старцу: „Ти си светац! Хеј, овде имате свеца, а ви то још нисте схватили!“ Старац му је истог часа одговорио: „Ти то говориш да би ме искушавао, али ја те уопште не слушам. Ја сам само прах и пепео… ја волим смиреност…“ „То твоје смирење ме спаљује, проклетниче… Губи се!“

Другу ђавоиману жену у манастир су довели родитељи, али она није хтела да уђе у цркву. Кад јој је старац принео свету лобању преподобног Давида, она је узвикнула: „Умукни, проклети старче, не желим да слушам! Надам се да ћеш ускоро умрети! Ја сам господар света! Погледај Атину, држим је у шаци! Ја чиним све што хоћу, ја подрезујем косу јеромонасима. Годинама се борим с твојим манастиром, али вас овде чува велики светитељ. Кад бих само могао да те ухватим у замку! Погледај своје ноге! Твоје ноге су труле! Зашто не паднеш у очајање? Кажи да си светитељ и одвешћу те право у пакао!“ „Ја нисам светитељ“, одговорио је старац, „али Господ је рекао: Будите свети… и ја чиним оно што могу да бих се покорио овој заповести. Ја сам само земаљско, људско биће!“ „Шта могу да ти учиним, матори јарче? Ти си смирен и у себи имаш Христа, иначе бих те уништио. Толико болести, а опет истрајаваш!“ Један ђавоимани човек надмено је открио: „Потчињено ми је осам хиљада чаробњака!“ Старац га је упитао како улази у људска бића и он је рекао: „У оне који немају вере улазим као дим, управо тако, као дим!“ Другом приликом, старац је читао егзорцизам жени коју је у манастир довео њен муж. Изгледало је да се смирила и старац је пружио руку да би се поздравио с њом. Међутим, она је тада разјарено рекла:

„Може ли демон да дотакне руку свештеника којом он служи Литургију?“

Једном су двојица браће довела своју ђавоиману мајку. Она је у почетку била мирна и само је подругљиво рекла: „Сувоњави Јакове! Оче Јакове, ти си светац! Они те прослављају као свеца!“ Старац је одговорио повишеним тоном: „Ја сам само грешни, овоземаљски човек!“ Неколико тренутака касније постала је агресивна. Покушавала је да ноктима изгребе старчево лице, али ју је он спречио светом лобањом преподобног Давида. Један ђавоимани човек, који је снажно дрхтао док је старац читао молитве, узвикивао је следеће: „Умукни, Јакове, умукни, мршавко! Као дим улазим у човека и као дим излазим из њега. Скаменим се од страха кад видим крст и бежим од свакога ко начини крсни знак… Ми улазимо тамо одакле се удаљила благодат Божија!“ У свим случајевима, без изузетка, старац је читао егзорцизам док је лобања преподобног Давида била поред њега. Она га је штитила и од људске славе. Нико није могао да каже да отац Јаков изгони демоне, будући да је он увек указивао на преподобног Давида као на јединог извршиоца. За присутне је најдраматичнији био тренутак када би ђавоимани почео да мења обличје. Преплашени и доведени до очајања молитвама оца Јакова, они би изненада узимали обличје крупног црног пса, разјареног вука или прождрљивог лешинара. Понекад би лајали и завијали као дивље звери, због чега су сви дрхтали од страха. Свако ко је био ослобођен ђавоиманости враћао се у манастир да би изразио своју благодарност и да би ходочастио.

Међутим, изражавање и прихватање благодарности није увек ишло једноставно. Једном приликом старац није хтео да прими новац за своју врећицу, који му је давала мајка детета ослобођеног ђавоиманости. Монаси су били веома изненађени, али старац је просудио да је изгнани демон ушао у тај новац: „Ја сам истерао демона из твог детета, зар желиш да он сад уђе у мене“, упитао је мајку. Благодатни дар истеривања нечистих духова из људских бића представља тријумф од великог значаја. То је непобитан доказ да је сатанина власт над светом, људима и природом само привремена и да се може окончати. Сваки случај истеривања демона из ђавоимане особе молитвама светог човека указује, с једне стране, да је сатанина владавина поништена а са друге открива да свети људи још у овом свету окушају царство Небеско и да његову силу доносе и у овај свет. Према томе, Царство Небеско постоји и може се, макар и делимично, окусити свакога дана.

СТАРАЦ ЈАКОВ ЦАЛИКИС,

ПРЕПОДОБНИ ДАВИД ЕУБЕЈСКИ ЧУДОТВОРАЦ ДУШЕ ХРИСТОВЕ

У покушајима да Јакова скрене са правог пута, сатана је исцрпео сва своја лукавства и искушења. Све је покушао и све је пропало. За све то време Јаков је говорио: „Тебе ради, мој преподобни Давиде, све ћу да поднесем!“ Добро је знао да је сатана иза свега тога и да покушава да га истера из манастира. Ма шта да се дешавало, борио се да остане стрпљив и смирен. Знао је да ће га трпљење и смирење спасти. И не само то. Осећао је да ће га те врлине „једног дана издвојити“. То је говорио и у последњим данима. Сатана је, дакле, био приморан да посегне за веома делотворним начинима које, уосталом, врло често користи. Послао је неке од себи подређених демона да физички нападну Јакова. У октобру 1954. игуман Никодим дошао је на два дана у манастир. Издао је наређења, видео шта је Јаков урадио и отпутовао ујутро, одмах након Литургије. Јаков се одмах спремио за посао. Брижљиво је очистио храм будући да ту, како је говорио, „живе Христос и преподобни Давид“. Нешто пре 11 сати попео се у „деспотикон“, нешто бољу келију изнад кухиње, у којој је Никодим спавао кад год би посетио манастир. Ушао је у келију и почео да је чисти. Био је веома уморан и осећао је оштар бол у леђима. Пролазећи поред кревета, помислио је да мало прилегне и да одмори леђа. Тако је и учинио. Међутим, чим је легао и будући још увек будан, угледао је како на врата улази страшан демон дивљег изгледа, с монголоидним цртама лица. Бацио се на њега у делићу секунде. Иза њега је ишло још неколико демона. Јаков је схватио шта се дешава, али је већ било касно. Покушао је да се прекрсти, али га је дивљи и снажно грађени демон жестоко ударио по руци. Покушао је поново, али је овог пута ударац био још јачи. У агонији је покушао да призове Пресвету Богородицу. Међутим, чим је изговорио прве слогове: „Пресве…“, демон га је песницом ударио у браду. Снажно су га ударали, исмевајући његову немогућност да им се супротстави. За све то време претећи су му говорили: „Ми смо у тој прилици учинили ово, ми смо други пут учинили оно, ми смо те једном шчепали за врат тако да ниси могао да читаш Еванђеље…“ Вређали су га и претили му, све више га ударајући по рукама, устима, вилицама и грудима. У једном тренутку, након што је добио снажан ударац у руку, ослободио је шаку и додирнуо чело. Нашао је таман толико времена да завапи: „Пресвета Богородице!“ Учинио је то у правом тренутку. Демони су истог часа нестали. Међутим, Јаков је био у очајном стању. Био је изударан по целом телу. Није могао да се помери, па чак ни да позове у помоћ. Остао је у том положају неколико тренутака а затим сишао са кревета и пао. С великим напором отпузао је до степеништа и претурио се. Кад су га остали монаси угледали, уплашили су се и збунили. Био је прекривен модрицама. Јефтимије му је много помогао мелемима и облогама. Јаков је боловао током дужег периода. Прошло је шест месеци пре него што је оздравио, мада се никад није потпуно опоравио. Све до саме смрти, вилице су га болеле сваки пут кад би се мењало време или кад би у ваздуху било пуно влаге. Сатана је исти поступак поновио још неколико пута. Сличан, страховит напад десио се и 1958. године. Јаков је био у старом музеју, тамо где се сада налазе келије монаха Павла и Јефрема. Напали су га демони предвођени застрашујућим црним џином. Најпре га је црни демон ударао по лицу и рукама, а затим су то учинили и они мањи, тако да није могао да се осени крсним знамењем или да призове Пресвету Богородицу. Ругали су му се и називали га мршавком, обећавајући да га никад неће оставити на миру. Монаси у приземљу чули су неку буку и узвике, али нису могли ни да претпоставе шта се догађа на спрату. Јаков је још једном, исцрпљен и полумртав, испузао из собе. Дуго је тамо остао пре него што су га други монаси случајно пронашли. Кад се мало опоравио, Јаков им се пожалио: „Зар ништа нисте чули, оци, па да дођете и да ми помогнете? Демони су ме готово дотукли!“ Поново су га лечили мелемима и облогама. Трагови овог напада месецима су се видели на његовом телу. Те исте, 1958. године, доживео је још једно велико искушење. Почетком јануара преминула је његова сестра Анастасија. Много ју је волео и због ње је одлагао одлазак у манастир. За собом је оставила двоје сирочића, Марију и Давида. Била је болешљива и сиромашна, а затим се озбиљно разболела. Из Фаракле су је извели на мазги и одвели у Атину. Никад се више није вратила, чак ни мртва. Отац Јаков је много патио и туговао због њене смрти, јер је био њен брат по телу. Међутим, он је овај тужни догађај преобразио у духовно оживљавање. Упркос својој великој љубави и игумановом допуштењу, наложио је себи да је не посети током њених последњих дана у болници и да не оде на њену сахрану. Много је волео своју сестру, али је желео да у њему потпуно победи монашко одрицање од света и рођака. У овој тешкој прилици, Јаков је покушао да се као монах одрекне везаности за вољене рођаке. Силно је желео да се спасу њихове душе и непрестано се за то молио. Осетио је неизмерно олакшање и утеху кад му је Бог „открио“ да његова сестра Анастасија радосно почива „у обитавалишту преподобног Јована Руског.“ Све је то чудесно описано у писму које је отац Јаков упутио као одговор свом пријатељу, свештенику Теодору Теодосиосу (сину оца Димитрија Теодосиоса, који је долазио у Фараклу да служи Литургију и ту упознао малог Јакова). Будући да је садржај писма карактеристичан за начин на који је старац Јаков размишљао и живео и да у њему описује откровењска виђења, ми га наводимо у целини:

Свети манастир Старца, 10. март 1958. Ко ће нас раставити од љубави Христове? Мој поштовани и многољубљени брате Теодоре, клањам ти се! Побожно и с поштовањем целивам твоју десницу. Примио сам твоје узвишено и освештано писмо и топло ти благодарим за све утешне речи које су улиле балзам у моју ојађену душу. Благодарим ти на молитвама за моју сестру. И ја се, мој поштовани оче, молим за приснопамјатног оца Димитрија, којег сам заволео још док сам био дете. Оче Теодоре, ја сам као људско биће веома ожалошћен због моје сестре, али је добра вест да се скрушена Тасија (Анастасија) удостојила наслађивања у возљубљеној скинији преподобног Јована Руског. Ја сам, оче, у откровењу и виђењу видео моју сестру у небеском манастиру преподобног Јована Руског. Оче, сав дрхтим док ти ово пишем: она није наишла ни на какве тешкоће, нити док се узносила, нити пред престолом Судије. Жив је Господ Бог и поред ње су стајали преподобни Давид и преподобни Јован Руски. Више нисам тужан, јер је захтевала од мене да престанем да јецам и да будем радостан, јер се удостојила небеске ложнице. Тако свети Оци исказују своје поштовање. Нека те увек наткриљује и крепи благодат преподобног Давида. Искажи моје поштовање попадији и малом Димитрију, а посебно Старици. Оче Теодоре, хришћанин оставља иза себе испразност овог живота и ступа у небеску луку, где нема таласа који би га могли узнемирити и где не долази до бродолома. Тамо нема ни непријатеља ни прогона, нема ни бола, ни патње, ни несреће. Сусреће се с пријатељским и изузетним личностима, и наслађује се тиме што изблиза Гледа лик нашег Спаситеља, и с Њим саобитава у својој вечној постојбини, у најславнијем дому свога Оца. Сигурно је да ћемо, као људска бића, бити тужни кад нас напусте вољене особе. И Господ је зајецао кад је видео Лазара. Међутим, ја ћу ради љубави мога Господа и преподобног Давида бити трпељив. Опрости ми за моју неписменост. Ја, међутим, добро знам колико ме воли мој поштовани отац Теодор и знам да ме неће погрешно разумети. Заморио сам те, оче, али вера је жива и све је свето. С много љубави, побожности и поштовања, светим целивом целивам твоју свету главу.

Скрушени слуга Господњи Јаков

Извор : http://istokpravoslavni.org/rs/?p=7340#more-7340

Друго:

https://www.youtube.com/watch?v=FttPyq5k5i4

Митрополит Неофит говори о необичној посети Пресвете Богородице, св. Јована Богослова и св. Серафима Саровског старцу Јакову Цаликису и о томе како су му исцељене потпуно девастиране ноге.

https://svetosavlje.org/duse-hristove/24/

 +++ У манастиру се све беше умножило. На жалост, баш све: како добре ствари, које су се умножиле молитвама и трудом оца Јакова, тако и невоље које су изазивали „немонахујући“ монаси.
Током јесени, искушења, сатанини напади, постали су још снажнији. Сатану је разјарило Јаковљево смирење и његова непоколебивост. Демонско чудовиште се припремало да прождере свето „чудо“ смирења, оца Јакова.