ОТАЦ ЈУСТИН У МОМ ЖИВОТУ
Када сам пришао Цркви (колико сам ушао у Цркву, само Бог зна), једно од чудесних открића било је откриће личности и дела Светог Јустина Ћелијског, у чију сам светост веровао од првог дана у који сам чуо за њега.
Сећам се блистања са страница његових књига (о Житијима да и не говорим, то је посебна прича,прича о благодатним сусретима са свецима које је авва тако величанствено увео у србски језик и хришћанску културу). Рецимо, узимао сам са трепетом „Светосавље као философију живота“, књигу предавања која је усред рата држао србској омладини – ко би заборавио ону дубину на коју се отац Јустин надносио да би нам, у језеру свештене србске историје, показао златни лик Светог Саве, светлоносца каквога нећемо имати? А „Философске урвине“, кроз које нам је постајало јасно да је овај свет без Христа „тркалиште првиђења калдрмисано лобањама људским“? Догматика, у којој је оно најпредањскије било описано песничким језиком, чији је бруј био не само јаснота, него и лепота – Лепота јер Истина Која је Христос? (Још није анализиран књижевни стил оца Јустина, својеврсно певање и натпевавање са Предметом иза кога стоји Тишина Неизрецивости, Белина Апофатичног, Тајна Нерастајњена, али Тајна Која нас воли и Собом причешћује).
У Ћелијама су ме, као студента, примали онако како је отац Јустин,док је био међу Србима, примао младе – са највећим поштовањем и љубављу. Прилазили су, мати игуманија и сестре, душама младих по светојустиновском завету – „на голубијим ногама“. Била је нека зима, почетком потоње деценијепрошлог века, када сам од игуманије Гликерије добио на дар књигу аввину„Достојевски о Европи и Слоевнству“, и пешке кренувши за Ваљево, читао је, док је падао снег. Памтим, како да не памтим, нежност пахуља које влаже листове са неком старинском, предратном ћирилицом, а из њих огањ речи, светојустиновских, о Европи и злу западном, о Великом Инквизитору, о папизму горем од атеизма, јер проповеда унакаженог Христа, али и о красоти Цркве од Истока, о тајни Аљоше и старца Зосиме, о свему о чему је млада душа, задивљена истином православне вере, могла само да се пита.
УСПОМЕНЕ НА ОЦА ЈУСТИНА
Слушао сам, и тада и касније, од људи који су авву Јустина знали, ко је био и какав је био. Брат Константин, побожни Београђанин, причао ми је да је духовник ћелијски и свесрбски „горео Православљем“. Душан Васиљевић, прерано отишавши, напаћени, као писац и мислилац обдарени, Крагујевчанин, причао је о сусретима с аввом када је он, Душан, био ђак седмог разреда основне школе, кога је отац Јустин примио на разговор као да прима одраслога, и све време му се, из поштовања, обраћао са „Ви“. Кијук га је знао још као десетогодишњи дечак јер се његов отац, Ранко, дружио са Хаџи Велимиром Арсићем, Јустиновим добрим пријатељем из младих дана, умним теологом и духовитим човеком (неки пут га је отац Јустин опомињао, кад у шали претера, „Вељо, где ће ти душа?“, а он је шеретски одговарао:“У рај, па у крај, само да се не печемо!“). Сведочио ми је Предраг Драгић да га је звао „чика Благоје“, а да је видео кад је отац Јустин показао неком, кроз прозор, двојицу удбаша преко пута:“То су моји анђели чувари“, шалио се он, горко, на рачун себе, узника, који нигде није могао да мрдне без удбашког надзора.
Много су ми значила приповедања госпође Олге Врањкић, у чијем стану је отац Јустин често бивао, па чак и радио коректуре својих житија (овде стави линк ка тексту о госпођи Олги, у рубрици „Вјечнаја памјат“). Причала ми је о великом авви, и тврдила да он, као духовник, није био благ и попустиљив („може овако, а може и онако“), него подвижнички захтеван и одговоран у лечењу људских душа. И она и њен муж Пера исповедали су се код авве.
Од оца Венијамина из Преображења сазнао сам да је, кад га је посетио у болести, авва Јустин био благодаран Господу јер је болест знак да га Вишњи није заборавио. Такође, пошто је отац Венијамин служио с њим Литургију, знам да код авве није било никаквих новотарија,које му сад приписују „литургијски обновитељи“. О ћелијском исповеднику се причало и у Сретењу и у Тројицама под Овчаром, јер се авва ту својевремено крио од комуниста који су желели да га, после рата, убију.
Наравно, највише сам чуо од предивних ћелијских матера и сестара, у којима сам сазирао њега, духовника, како открива све чему их је научио – од богослужења, преко смерности, до начина на који су одржавале манастирску порту. Понекад би ми се учинило да сам у старом оцу Симеону, који је у Ћелијама служио Литургију после Светог Јустина, видео нешто од аввиних покрета.
Али на гробу аввином, пуном цвећа, са крстом о коме је висила бројаница и са неугасивим кандилом, док се у позадини, уз бруј пчела, чује хучање хладног Градца, највише је било њега, нашег сунчевића, зажеженог Сунцем Правде, Христом, Кога је авва звао „Богом словенских очајника“.
Нисам га срео за живота (умро је док сам био десетогодишњи дечак), али сам осећао,искрено, ко је он био.
КО ЈЕ БИО ОТАЦ ЈУСТИН?
Као што су говорили за Светог Марка Ефеског, он је био „Атлант Православља“, човек који је небо Србске Цркве, у најтеже време њеног ропства, носио на својим плећима. А могао је, јер је од детињства свим својим бићем заволео Христа, и никада се Њега није одрекао.
Владика Николај је на почецима свог духовног пута - лутао. И као јеромонах, доктор теологије, био је одличан ретор и уман хришћански философ, али беше то, искрено говорећи, „људско, сувише људско“ хришћанство, које није зазирало ни од „протоекуменизма“. Маштао је млади Николај о реформи Цркве, о новој религији, о спајању православних, римокатоличких и протестантских Словена у нешто „универзалније“, што ће свету показати Христа. Сањарио је и о Свечовеку који у себи спаја индуизам и хришћанство. Све док, на Охриду, у близини Свете Горе Атоса, није постао мудри богомолнички Деда Владика, ученик Христа и Светих Отаца, син свога народа тежачког и јуначког, кадрог за велика дела ( ако има кога да га води примером, а не фразама).
А Свети Јустин Ћелијски, за разлику од младог јеромонаха Николаја, није маштао ни о чему и није се заносио „протоекуменизмом“. Он је пред собом свагда видео Христа у пуноти Светог Предања, и какав је, као Благоје, био у младости, такав је,као Јустин, остао и под старе дане. Иста љубав, иста вера, иста нада, иста ревност. Ко прочита његове чудесне молитвене дневнике, у којима је он, млад калуђер, скривајући то од других, бележио своје подвиге, своје метаније, своје сузе, видеће пред собом духовног дива што је подвигом примао благодат да богословствује. Зато код њега нема грешака, пропуста, падова у самовољно мнење.Он је, између осталог, тврдио ( у предговору за књигу „Монашки живот“) да србско монаштво неће моћи да крене у висоте Духа док год у манастирима буде животињског меса на трпези; побожни хришћани, наравно,врло добро знају да се здрава теологија гради на строгом посту и полетној молитви (сетимо се строгости с којом је отац Јустин држао Велики пост, често узимајући само нафору), а не на чварцима и сланини.
Истовремено, отац Јустин је,од почетка до краја живота, иако доктор теологије и један од оснивача Србског философског друштва, био народни човек.
НАРОДНИ ЧОВЕК
Отац Јустин није мислио да је изнад свог побожног народа, кога је волео синовском и очинском љубављу – синовском као Србин, а очинском као духовник. Напротив! Кад се појавио богомолнички покрет, кога су ондашњи „др –мр, туц – муц“ теолози осуђивали као застрањење, два човека су, одмах и безрезервно, устали у одбрану богомољства – Владика Николај и Отац Јустин. У свом часопису „Хришћански живот“, млади калуђер и професор богословије је редовно извештавао о богомољтву и његовим плодовима. Он је писао:“Када хоћу да ми срце не зарђа сасвим рђом савременог социјалног живота; када хоћу да ми мољац ужаса не нагризе и изгризе последњи руб, последње ткиво душе; када хоћу да се не угушим у отровним низинама нашег христоборског културног пијанства – ја се успењем на гору, на високу гору богомољачке ревности./…/ Са свих страна гурају ме у гроб очајања, но подвизи поједних богомољаца васкрсавају ме и одушевљавају за хиљаде живота. Они – кротки и смирени, жалост моју претварају у радост; они – благи и тихи, тугу моју обраћају у молитву. Када сам слаб, онда сам силан њиховом вером; када сам изранављен, онда ми душу лече благим мелемом кротке љубави своје“. (Данашњи „др – мр, туц – муц“ теолози, осим часних изузетака, народ не виде, што се каже, „као усмрдео сир“; њих занима Рим и Женева, добра јела и фина пића, путовања и проводи, док народ гладује и тугује, и духовно и физички.)
Причао ми је мој пријатељ Нешо, чија се мајка упокојила као монахиња у Жичи (пре монашења звала се Новка), како је она једном, са неком својом у Христу сестром отишла до Ћелија. Поклониле се у цркви, узеле шта треба, и кренуле назад. Пре тога, питале једну монахињу да ли могу да добију благослов од оца Јустина. Она им рекла да отац Јустин ради ( седео је и писао на тераси ондашњег новог конака, тамо где је храм Светог Златоуста и где је његова келија ). Чуо то авва, па рекао монахињи да их пусти да му дођу. И ове две жене из народа проведу, на Јустинов захтев, два сата с њим у разговору! Авва оставио своју теологију да с богомолницама прича! Касније, кад је видео мајку мог пријатеља у Жичи ( често је ишао код владике жичког Василија ), рекао јој:“Сестро Новка, кад ћете поново у Ћелије да се Богу молимо?“ То је био свети авва, и том љубављу према народу у Христу је постао то што јесте. И храброшћу, пастирском, спремном да брани своје стадо од вукова који га растржу.
АВВИН ГЛАС ЗА ВРЕМЕ РАТА
Није авва био храбар само под влашћу Тита и његових измећара,када је у Ћелијама грмео против безбожништва комунистичког. Херојски се он држао и за време Другог светског рата, и није се плашио оних с пушком у руци, на било чијој страни да су. Он је, 1944, у манастиру Каленићу, где је био мисионарски курс за равногорске мисионаре, за Ивањдан одржао оштру беседу против оних грађанских политичара међу равногорцима, који су хтели да Цркву одвоје од државе,иако су, наводно, били противници безбожног комунизма. Тада је Свети авва рекао, између осталог:“Чиме су Срби - Срби, ако не Православљем и Светосављем? А светосасвко и косовско јеванђеље је Богочовек. Нека нас и нестане, нас, данашњих Срба, ако се не повратимо на светосавски пут – боље је да сви изгинемо него да упаднемо у каљугу европску./…/Господа која су на Равној Гори писала поменути пројект желе да тим упљувцима европског Запада причесте Српски народ./…/Отворено и слободно говорим – никад се архимандрит Јутсин није бојао да говори слободно – и, ако ми Бог буде дао да преживим ове страшне вихоре ратне који пустоше нашу земљу, ја ћу, са Теразија у Београду, то исто говорити.“
Могао је авва и тада и свагда да понови библијску реч:“Ревност за дом Твој изједе ме“.
ОТАЦ ЈУСТИН КАО РЕВНИТЕЉ
Отац Јустин је и за живота и после смрти био чудотворац, јер здраво богословље, утемељено на светом животу, рађа исте плодове кроз векове Цркве – а један од њих је и чудотворство у свечудесном Богочовеку Христу. Екуменисти и новотарци ниједног чудотворца немају, па ко ће веровати њиховим измишљотинама да је отац Јустин ипак био некакав „икумениста“, и да ће они доказати да његова књига „Православна Црква и екуменизам“ није баш оно што је авва хтео да каже, него ће нацртати нови, измишљени и искривљени лик аввин, па ћемо поверовати да је њихово данашње роварење по Србској Цркви оно чему их је авва учио. Није него!
Све се зна, све се зна, лагати не вреди: авва је увек био свети ревнитељ вере православне – и у младим, и у старим годинама,и никад није био никакав екумениста (ни са „е“, ни са „и“). Ево шта је он писао у „Хришћанском животу“ кад је Цариградска патријаршија, двадесетих година прошлог века, увела нови, папски календар:“ '' ... Дивни Господ Христос оставио је слободу Цркви, али слободу ограничени светошћу, саборношћу и апостолношћу. Јерарси газе свету слободу Цркве, ако не раде свето, саборно, апостолски. Доносе ли одлуке које нису свете, ни саборне, ни апостолске, они гоне душу Цркве, гоне вечност и боговечност. Православно срце може Христа ради ћутке и са радошћу поднети све увреде, сва гоњења, али кад васељенскост, кад саборност гони из Цркве Патријарх, и то Васељенски патријарх, реците – које живо православно срце неће од туге проплакати и проговорити у одбрану свете и апостолске саборности? А цариградски Патријарх употребљава неапостолска, несаборна средства да наметне грегоријански календар... Али готово свуда наилази на отпор, на протесте, а где – где и на бунтове. И још се труди такав свој рад и правда позивајући се на дисциплину, на саборност у Цркви. Такву апологију представља његова посланица о 17. фебруару ове године (1927.)... На ову окружницу светогорци су одговорили – одбијањем новога стила. Кротки лафови Истине православне устали су смело да бране саборност молитве, јединство молитве православне: не помињу Васељенског патријарха на литургији нити на проскомидији. Тада је употребљен званични апарат полицијски грчке државе: гувернер Свете Горе затворио је у Солуну 19 јеромонаха из Свете Горе, који су јавно говорили против начина на који Цариградски патријарх хоће да наметне нови календар. Они су још у затвору. Од светогорских манастира једино је Ватопед примио нови стил, али се зато братија разделила у два табора. А многи светогорци и даље не помињу Васељенског патријарха; на проскомидији нико, а на Великом Входу ретко ко, и то кад мора. Чак су многи монаси одбили да примају Свето Причешће и анафору из руку оних јеромонаха који помињу Патријарха. Лавра Светог Атанасија не пушта на капију оне који на питање о календару изјаве да су за нови.
Заиста су почела апоккалиптична времена, јер изнутра из Цркве почињу да гоне свету, апостолску саборност. Много је немира посејао по православно свету ''Свеправославни Конгрес Цариградски''; немир сеје и патријарх Васељенски по Светој Гори. ''Васељенски'' чувар Светог црквеног предања – први је раскинуо молитвено јединство православне Цркве. Ако ми данас славимо Светог Николу, Грчка црква га је славила пре 13 дана. Зар тиме није разбијена саборност молитве. Разбио је Васељенски Патријарх. Господе, у име чега? ...Ми православни не схватамо положај патријарха механички, папистички. Сам патријаршијски положај ни најмање не даје гаранције да ће патријарх механички и аутоматски бити ималац и чувар свете Истине Христове. И од њега се траже лични подвизи; и то више од њега него ли од ма ког другог. Јер ''коме је много дано, од њега ће се много искати'' (Лк. 12,48 ). Јер ко на гори стоји, мора блистати као сунце, да би осветљавао и обасјавао све нас доле у низини. Да патријаршијски положај аутоматски не чини човека непогрешивим у истинама вере, доказ су патријарси – јеретици.''
Како је писао као млад, тако је писао и 1974,под старе дане, србским архијерејима:
“Преосвећени Оци,Свој став према јеретицима, - а јеретици су сви који су неправославни -, Црква Христова је једном за свагда одредила преко Светих Апостола и Светих Отаца; то јест преко светог Богочовечанског Предања, јединственог и неизменљивог. По томе ставу: православнима је забрањено свако молитвено општење и дружење са јеретицима. Јер, какав удео има правда с безакоњем? или какву заједницу има видело с тамом? или како се слаже Христос с Велијаром? или какав удео има верни с неверником? (2Кор.6,14-15). Светих Апостола Правило 45 наређује: "Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне".
Овај свети Канон Светих Апостола не одређује какво богослужење, него забрањује свако заједничко мољење, ма и појединачно (συνευξάμενος) са јеретицима. А на екуменским заједничким молитвама зар не долази и до нечег крупнијег и групнијег? Лаодикијског Сабора правило 32. наређује: "не треба од јеретика примати благослов (ευλογίας), јер је то пре безумље (άλογία) неголи благослов". А на заједничким екуменским сусретима и самољењима (συμπροσευχή) зар не бива да благосиљају јеретици: римокатолички бискупи и фратри, протестантски пастори, па чак и жене?!
Ова, и сва, по овоме питању, остала правила Светих Апостола и Светих Отаца важила су не само за древна времена него она у пуној мери важе и за све нас, садашње православне хришћане. Важе несумњиво и за наш став према римокатолицима и протестантима. Јер римокатолицизам је многострука јерес, а о протестантизму и да не говоримо. Није ли још Свети Сава у његово време, пре седам и по векова, називао римокатолицизам " латинска јерес". А колико је од тада нових догамата папа измислио и "непогрешиво" одогматио! Нема сумње, са догматом о непогрешивости папе римокатолицизам је постао свејерес. А многохваљени II Ватикански Концил ни у погледу те чудовишне свејереси ништа није изменио него ју је напротив, потврдио. Стога, ако смо православни, и желимо остати православни, онда став Светога Саве, Светог Марка Ефеског, Светог Козме Етолског, Светог Јована Кронштатског, и осталих светих Исповедника и Мученика и Новомученика Православне Цркве, мора бити и наш став према римокатолицима и протестантима, од којих ни једни ни други не верују правилно и православно у два основна догмата хришћанска: у Свету Тројицу и у Цркву. /…/Ваше Преосвештенство и Свети Оци Синодски, докле ћемо нашу Свету Православну Светосавску Цркву ропски понижавати нашим стравично несветопредањским односом према Екуменизму и такозваном Екуменском савету цркава? Стид спопада сваког искреног и на Светим Оцима васпитаног православца када чита да су православни учесници V Свеправославне конференције у Женеви (816. јуна 1968.Г.), у вези са учестовањем православних у раду "Светског савета цркава" донели одлуку: "да се изрази опште сазнање Православне цркве да иста представља органски део Светског савета цркава" (Гласник СПЦркве, бр.8, август 1968, страна 168).
Ова одлука је, по својој неправославности, апокалиптички језива. Зар је Православна Црква, - то пречисто Богочовечанско тело и организам Богочовека Христа -, морала бити тако чудовишно понижавана да њени представници, богослови, и чак јерарси, међу којима и српски, траже "органско" учешће и укључење у Екуменски савет цркава, који на тај начин постаје неки нови црквени "организам", нова Црква над црквама, чији су Православне и неправославне цркве само "делови" ("органски" међусобно везани!?). - Авај, невиђеног издајства! Одбацујемо православну богочовечанску веру, ту органску везу са Богочовеком Господом Христом и Његовим пречистим Телом - Православном Црквом Светих Апостола и Отаца и Васељенских Сабора, и хоћемо да будемо "органски део" јеретичког хуманистичког, човекопоклоничког удружења, које се састоји од 263 јереси. А свака је од њих по - духовна смрт. Као православни - ми смо "уди Христови". Хоћемо ли дакле узети уде Христове и од њих начинити уде блуднице? Боже сачувај! (1 Кор. 6,15). А ми то чинимо кроз "органско" сједињавање са Светским саветом цркава, који није ништа друго до повампирено незнабожачко човекопоклонство=идолопоклонство.
Крајње је време, Преосвећени Оци, да Православна Светосавска Црква наша, Црква Светих Апостола и Светих Отаца, Светих Исповедника, Мученика и Новомученика, престане да се меша црквено, јерархијски и молитвено-богослужбено са такозваним Екуменским саветом цркава, и да за увек откаже било какво учествовање у заједничким молитвама и богослужењима - која су у Православној Цркви сва органски повезана у једну целину и возглављена Светом Евхаристијом. И уопште у било каквим црквеним актима који носе у себи и изражавају јединствени и непоновљиви карактер Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Православне, увек Једне и Једине./…/Не мешајући се црквено са јеретицима, били они груписани око Женеве или Рима, Црква наша Православна, у свему верна Светим Апостолима и Светим Оцима, неће се тиме одрећи хришћанског позива и еванђелског дуга: да пред савременим неправославним и неверним светом смирено али смело сведочи о Истини=Свеистини, о Богочовеку живом и истинитом, и о свеспасоносној и свепреображајној сили Православља. Христовођена, Црква ће наша преко својих богослова светоотачког духа и карактера свагда бити готова - на одговор свакоме који запита за нашу Наду (1Петр.3,15). А наша Нада сада и увек и кроза све векове и кроза све вечности јесте само једна и једина - Богочовек Исус Христос у свом Богочовечанском телу=Цркви Светих Апостола и Отаца. Православни богослови су дужни ићи не на "екуменске заједничке молитве", него на богословске дијалоге у Истини и о Истини, као што су то кроз векове радили свети и богоносни Оци Цркве. Истина Православља и Правоверја јесте удео само оних који се спасавају (ср. 7. Канон II Васељенског Сабора). Свеистинита је благовест светог Апостола: спасење је у светињи Духа и вери Истине (2Сол. 2, 13). Богочовечанска је вера - " вера Истине"; суштина је те вере Истина=Свеистина= =Богочовек Господ Христос; Богочовечанска је љубав - "љубав Истине" (2Сол. 2, 10); суштина је те љубави Истина=Свеистина= =Богочовек Господ Христос. А та Вера и та Љубав су срце и савест Православне Цркве. Све то очувано је неокрњено и неунакажено једино у мученичком светоотачком Православљу, о чему су православни и позвани да неустрашиво сведоче пред Западом и његовим псевдоверама и псевдољубавима.“
Није авва у младости био следбеник Светог Марка Ефеског, а у старости Фанара и Зизјуласа. Увек исти, као челик тврде вере, а као Христов човек пун љубави према људима, он нам је оставио пример како се живи и дела у времену млакости и мекуштва.
ОТАЦ ЈУСТИН, ТРЕЗВЕНОУМНИК
Отац Јустин је живео у дане када се свејеретички екуменизам разуларио у Цркви Божјој. Цариградски патријарх Атинагора, човек Америке и Ватикана, грлио се и љубио с папом Павлом Шестим, и самовољно скинуо анатему из 1054. године. Патријарх србски Герман је сапредседавао Екуменском савету цркава. Свети Јустин Ћелијски је кртиковао и једног и другог, и ревновао за Цркву Божју свим својим бићем, али није себи дозволио да направи неки непромишљени потез и да напусти СПЦ. Када му је долазио старац Клеопа из Румуније, која је у то време стењала под игом комунизма, и питао га за мишљење да ли да оде да се подвизава на Свету Гору, отац Јустин му је рекао:“Оче, ако ти одеш, ко ће да остане?“ И старац Клеопа је одустао од одласка, народа Божјег ради. Тако је и отац Јустин остао и бринуо за србску слогу, тражећи од СА Сабора СПЦ да се раскол, настао поводом рашчињења владике америчко – канадског Дионисија, што пре излечи икономијом љубави. У наше дане, ово нам је велики пример како мислити и делати. Због свега тога, и много чега другог, Господ је Свог угодника Јустина прославио као чудотворца. Новотарци и екуменисти, који не стоје у Истини, рекосмо већ - чудотворце немају. Имају само фантазере и сејаче смутње, али чудотвораца Божјих код њих нема и не може их ни бити. Јер, апостол Павле је рекао да наша вера није у надговорљивим речима људске премудрости, него у показивању духа и силе. Отац Јустин је показивао и дух и силу, које код маски што проповедају личност не видимо, ма колико нас они убеђивали у то.
Зато овај текст дубоке оданости и молитвене преданости дивном чудеснику србском, Јустину Благовеститељу, завршавамо његовим чудима, која је својевремено прибележила монахиња Олимпијада (текст је, почетком деведесетих година 20. века, објављен у „Банатском веснику“, а потписник ових редова га је пренео у свој зборник „Небеска Србија“).
ЧУДА СВЕТОГ ЈУСТИНА НОВОГ
Година 1952.
Те године десило се велико чудо у манастирској пекари, у Ћелијама. У манастиру је било четрдесет сестара, а у кухињи је пословала мати Нина. Пошто је умесила хлеб за вечеру, остала је још само једна вангла брашна. За вечером пожалила се сестрама, а ава Јустин је рекао: "Молите се Богу, Господ брине за нас!".
Сутрадан изјутра кад је мати Нина отишла у пекару нашла је пуна два окна (сандука) брашна. Ава Јустин, мати Сара и све сестре виделе су ово чудо и сви заједно заблагодарили су Господу.
Година 1953.
Жена С. Ј. из села Л., околина Ваљева, боловала је дванаест година. Била је ђавоимана. Често је виђала ђаволе, а они су је много тукли, мучили и мрцварили. Док су њени укућани кадили кућу, виделаје ђаволе како беже од тамјана. Често се исповедала и причешћивала код оца Јустина и тако је потпуно оздравила.
После се замонашила и сада је монахиња Татијана.
Година 1959.
Кћерка једног човека из Стрмне Горе код Лелића била је болесна. Три године је непокретно лежала на постељи. Једном су је колима довезли и у ћебету унели у цркву. Ава Јустин јој је читао молитву. После молитве се усправила, а после три године је проходала. И тада је, као и први пут дошла у цркву колима, а после молитве, сама је дошла до кола и села. Мотор, међутим, није хтео да упали. Људи су почели да гурају кола, али узалуд. Она изађе из кола - мотор проради; седне у кола - мотор занеми. Тако је било неколико пута. Онда она рече: "Идем пешке на брдо". Била је са малим дететом. Узела је дете у руке и са њиме попела се на највише брдо.
Година 1963.
На Преображење, ава Јустин је служио Свету Литургију. Црква је била пуна и сви су се причестили. Ту је био и један муслиман који је радио у предузећу "Жеграп", које је изводило радове на прузи Београд - Бар. Звао се Исмет и ава га до тада никад није видео. Исмет је кренуо са народом да се причести. Кад је дошао пред свети путир, ава га је погледао и рекао: "Ви не можете да се причестите, нисте крштени".
Радиша Милојковић, из села Трлића код Уба, није имао деце. Долазио је код аве да му чита молитву. После тога је добио два сина.
Учитељ М. из села С., околина Ваљева, био је тежак душевни болесник. Мајка га је једне вечери довела у манастир Ћелије на вечерње. У манастиру су преноћили. У четири часа изјутра, пошли су у цркву. Са њима је била и сестра Анисија. У порти њему позли, изгуби се и паде "у незнање". Мајка је знала, кад га то снађе, наилазе невоље и опасности па је довикнула сестри да бежи. У манастиру се тада подизала капела и на конаку су била 20 радника. Сви су били побожни. Свако јутро, у четири часа су прво ишли у цркву, а потом на посао. М. је камењем појурио мајку, а она је побегла у конак у коме су се радници спремали да пођу у цркву... М. је камењем излупао сва врата и зид конака. Бацао је непрекидно камење на конак, тако да се из њега није могло изаћи. Поред радника, у конаку су били о. Макарије, о. Мардарије из манастира Режевића, грађевински предузимач и још неки људи. М. је цело време викао: "Црни, бели, жути, упомоћ! Удри! Брза паљба! " - непрестано засипајући врата каменом.
Више манастира је брдо и пут и људи који су ишли путем чудили су се шта се догађа. Њихове узбуђене речи чули смо у манастиру: "Људи, шта је ово у манастиру, ово је нешто опасно!".
Отац Мардарије и отац Макарије два сата нису могли да савладају опседнутог М. Кад су га најзад ухватили, свезали су га и одвели у цркву. У цркви су му свезали и ноге и руке, а за време свете Литургије петоро људи га је чувало. После св. Литургије, ава му је свештао масло, и све до пола молитве није долазио себи. А на пола молитве је рекао: "Одрешите ми руке, јер ме боли" - и до краја молитве је потпуно дошао к себи. Доручковао је са мајсторима нормално и отишао је кући са мајком потпуно здрав. После неколико дана, ава је пошао у Београд, и на станици му је пришао М., потпуно здрав и нормалан и захвалио му се. Касније су он и мајка често долазили у манастир.
У селу С., у околини Ваљева, биле су три рођене сестре:
Миленија, Обренија и Крунија. Све три су биле нервно болесне. Прво је оболела Миленија, а после неколико година, друга, па трећа. Све три су долазиле у манастир и ава им је читао молитву, исповедале су се и причешћивале. Све три су оздравиле, а Крунија је постала монахиња.
Година 1964.
Мајка је довела ћерку С., из Велике Плане, која је била болесна, ђавоимана. Имала је двадесет и шест година и из ње је ђаво говорио. Ава се молио за њу много. Уочи Аранђеловдана била је пуна црква народа, а ава је читао св. Еванђеље. На пола Еванђеља, из ње је говорио ђаво. Ава је стао и рекао: "Да, тако је, то не говори она, већ ђаво из ње!" На тоје ђаво ави узвратио:
"Ушао бих у тебе, али не могу". С. је после причала - да су јој уста и била запечаћена, прсла би - и ђаво би проговорио из ње.
С. је била дуже времена у манастиру и ава јој је читао молитву сваки дан. Три пута је свештао велико масло. За то време исповедила се и причестила, али колико је знала њој ништа није било боље. Ава је рекао: "Ја престајем са молитвом, ту је велики грех неисповеђен". Још је рекао сестрама да она можда не зна шта је све грех и треба да поразговарају са њом о томе.
У разговору са сестрама, С. је подробно испричала свој грех: "Моји родитељи имали су мене и брата. Брат је заказао веридбу са девојком која се звала Душица. Душица је била јединица у мајке, радила је као телефонисткиња као и брат. Он је замолио мајку и С. да дођу и виде будућу снаху Душицу. Девојка је била добра и лепа, али је имала краћу ногу; њима се то није свидело и обе су биле против веридбе. Брат је тад отказао веридбу телефоном, док је била на радном месту. Касније су њене колегинице са посла причале, да су увек заједно ишле истом улицом кући, али тога дана, она је отишла другом улицом ка прузи. Издалека је ишао воз и онаје потрчала. Утом је пришао један стари господин (који је после све то испричао), ухватио је за руку и рекао: "Где ћеш, дете?" Она се истргла из његове руке и у задњем моменту - бацила се под воз. Причајући сестрама, С. није знала да је све ово грех.
После се С. исповедила и упутила је молбу Владици да се изврши опело Душици. Опело је било на њеном гробу, а ава је вршио четрдесет светих Литургија за упокој. Кад је све ово било завршено, С. је тада здрава отишла својој кући.
Година 1969.
Једног дана из Београда је стигла студенткиња Милица. Она је дошла у манастир, пред вечерње. Ава је пошао у цркву и срели су се у црквеној порти. Она је тада први пут у животу видела аву, а и он њу. Међутим, ава јој је рекао: "Помаже Бог сестро Милице, јесте ли стигли? Хвала Богу, одморите се мало. " Та је Милица сада монахиња Макарија.
Седмогодишња девојчица Милена из Љубинића, није говорила. Мајка ју је довела у манастир, где је провела месец дана. За то време ава јој је читао молитву сваки дан и дете је проговорило.
С. из Г. Л. (околина Ваљева), био је много болестан -потпуно је сишао с памети. По шуми је спавао, викао, јурио, народ тукао камењем. Убио је свог рођеног стрица. Једном, за време богослужења, утрчао је у цркву и све је редом иконе целивао и молио се наглас. Ава му је читао молитву и оздравио је.
Радованова унука, Снежана из Попучака, околина Ваљева, имала је шест година и није ходала. Мајка је довела у манастир, а ава јој је читао молитву. Проходала је нормално и често је долазила у манастир.
Година 1972.
Ж. из Ваљева шест година је био тежак болесник. Имао је уверење, књижицу да је ненормалан. Довели су га код аве, читао му је молитву и отишао је здрав. Од тада тај човек долази годишње по два-три дана и ради у манастиру.
М. П. из Ваљева, родила је женско дете и лекари су јој у болници рекли да је детету десна рука парализована. Она је одједном сишла с ума и ништа није знала за се. Лечила се у Ваљеву и Београду и није нигде било помоћи. За време њене болести била је опака за околину, народ је тукла камењем и чим стигне. Сви су од ње бежали. Једном се у незнању бацила у бунар, дубок петнаест метара, потонула је, али је вода избаци на површину, а Божјом вољом сама је изашла из бунара и нигде се није повредила. Лечила се шест година, напослетку је била у душевној болници у Ковину, где је пила најјаче лекове. Ни то није помогло. Њена мајка је чула за аву и донела је нешто од њене одеће и шећер. Ава јој је читао молитву, а мајка је однела одећу и шећер у болницу. Одећу је носила, а шећер је јела. И тада је М. потпуно оздравила. Често долази у манастир.
Година 1976.
П. Б., из Ф. (околина Новог Сада), боловао је четири године. Имао је разна виђења у сну и на јави (привиђења, заплашивања) и није могао да спава. Ава му је читао молитву и он је оздравио.
Година 1977.
Једне недеље, ава је служио св. Литургију. У цркви је било доста народа, а међу њима је био и један Турчин, који се звао Расим. Ава га никад није видео. Кад је Расим пришао да узме нафору, ава мује рекао: "Ви не можете узети св. нафору, нисте крштени".
Година 1978.
Р. Б. из Брезовице код Уба, била је духовно болесна. Ава се много молио за њу и читао јој молитве. Оздравила је потпуно и запослила се; ради као лекар у Београду.
Ж. и М., каменоресци из Д., околина Ваљева, нису били побожни, а обојица су волели да пију. Често су проводили дане и целе ноћи у кафани. Њихови сродници су долазили код аве за молитве и његовим молитвама су се исцелили од те заразе. Када су оставили пиће, дошли су код аве и захвалили се. Они су се искрено кајали за утрошено време и новац у кафанама говорећи: "Што не знадосмо и пре овде доћи?". Ти људи су постали прави хршћани и често долазе у манастир.
Немогуће је поменутн свакога, многи и многи људи, захваљујући авиним молитвама оставили су пиће; свако зло у свету, свађе, мрзости, растурен брак; деца оставили родитеље, родитељи децу обесправили - авиним молитвама буде све како треба!
Година 1979.
На дан авине сахране, Епископ Шабачко-ваљевски, Јован, ушао је у цркву, целивао је аву, клекао и главу ставио на одар. Дуго је клечао и плакао, а када је устао, рекао је: "Отац Јустин спава. Он није умро". Отац је био румен у лицу, па иако је умро пре четири дана.
По авиној смрти (трећи дан), десило се прво чудо. Сви смо седели око авиног гроба и читали телеграме, изјаве саучешћа. Све сестре су се гушиле у плачу и јецању, кад је наишао један талас јаког лепог мириса. Сви смо се у исти мах изненадили, уздахнули и викнули: "Мирис! Осећате ли?". Мало касније опет се осетио исти мирис.
На дан авине сахране, владика Доментијан је рекао у беседи, да је ава једну (њему непознату особу) приликом сусрета ословио по имену. Та особа је касније то испричала владици Доментијану.
На дан Св. Саве, било је много народа у цркви. Било је много и деце, њих тридесет и пет је рецитовало. Ава је беседио, и у беседи је рекао: "Данас смо се искупили да прославимо Св. Саву; да се видимо сви на небу, сви око Саве! Да га тамо на небу сви славимо! " Сви смо то чули, и свакога је то леднуло, али сви смо прећутали. Кад је Ава умро, свима дође то на памет и рекосмо да је ава знао да ће да умре и да му је то задњи празник Св. Саве на земљи. Многи људи су рекли сестрама то да је отац рекао на Св. Саву - да се сви сретнемо на небу и да је знао да ће да умре. У ранијим беседама је увек говорио: "Хвала Богу, што вас има пуно у цркви и доста дечице да славимо сви Св. Саву овде на земљи много година заједно!".
М. П. из Београда је био тежак болесник, имао је чир на желудцу и велику анемију. Лечио се неколико година. Најзад је добио упут за болницу, да се оперише. На дан авине четрдесетнице, молио се на авном гробу, и - осетио је као да му се нешто преврте у стомаку. Сутрадан је отишао у болницу. Тамо су извршили све припреме за операцију (поново снимање и анализе). Међутим, десило се велико чудо: на снимку није било ни ожиљка, а и све друге анализе и налази били су одлични. Лекари специјалисти - врсни стручњаци, су се чудили гледајући старе и нове снимке. М. је од тада потпуно здрав.
Година 1980.
Н. М. из села О., имала је сина Ж. Он је запао у најгоре друштву, проводећи највише времена у кафани. Мајка је рекла да му је једна особа "враџбине набацила" и да је ишао са њом. Три године није долазио кући, претећи родитељима да ће да их убије. Носио је црно одело, говорећи да жали родитеље. Његова мајка је чула за авин гроб и дошла је у манастир и молила се на гробу. Била је недеља. Кад се вратила кући, син је после дугог времена био у кући. У разговору, после много времена рекао је мајци умилно:
"Мама!". У уторак је питао мајку: " Мама, хоћеш ли да ми кажеш нешто право?", а кад је она рекла да хоће, он продужи: "Где си била у недељу?".
Мајка је касније причала: "Ја сам сва дрхтала стојећи покрај њега, јер ми је раније увек претио да ће да ме убије, али у том моменту кажем себи - хоћу све да му испричам! Сине, кад ме питаш, хоће мајка да каже! Била сам у манастиру Ћелијама, на гробу оца Јустина". Син на то рече: "Осетио сам у недељу да ми се нешто свукло са мене! ". Касније се оженио, има дете, поштује оца и матер и брине за целу кућу.
Година 1981.
Ј., медицинска сестра нз Ваљева, довела је своју болесну ћерку С., која је већ годину дана била нервно оболела. На авином гробу су је држали на рукама јер је била у полунесвестици. После тога је потпуно оздравила, раније започету школу је завршила, запослила се, удала и добила је сина.
Година 1982.
Крстивој Антонијевић, из Богатића, требао је да има тешку операцију. Био је на авином гробу и без операције оздравио.
М. из Осечине код Дрине, имао је двадесет и три године и био је тежак болесник. Имао је рану на крстима и добио је упут за операцију. Мајка је рекла да су лекари казали да ни операција не би помогла, била би неуспешна. М. је дошао са мајком на авин гроб, поклонили су се и молили. М. је оздравио, а од ране ни ожиљка нема. Често долази у манастир.
Година 1983.
Љ. Б. из села Б. (код Уба), била је много болесна, духовно. Није знала за себе, говорила је све "настрану". Син и ћерка су је донели уз манастир. На авином гробу и у цркви, све се отимала да бежи и напослетку је побегла из манастира. Ћерка ју је стигла у шуми. Кад је стигла кући, дошла је себи и од тада је потпуно здрава. Њени укућани често долазе у манастир.
Година 1984.
3. из Ш., супруга војног лица, била је много болесна. Оболели су јој бубрези, срце, имала је висок притисак и анемију. Била је толико слаба да су је двоје водили по соби. Чула је за авин гроб и тада се осећала лака. Једног дана, кад су сви изашли из куће, она устане из кревета и пође на станицу, кришом, да нико не зна. Путовала је аутобусом, у Ваљеву је пресела до Присада, са брда је сишла пешке, као да ју је нешто носило. Два километра је пешачила, поклонила се авином гробу и одмах је отишла на железничку станицу (један километар). Кући је стигла у девет часова увече и све је испричала деци и мужу. Муж је на то рекао: "Буди здрава, па иди опет!". Касније је поново долазила и потпуно је оздравила, хвала Богу!
За време авиног земног живота, десио се и овај случај. Једна жена из Лелића, била је у породилишту у Ваљеву. После порођаја добије нервни слом и одмах је пребаце на нервно одељење. Када је дошао муж са сродницима, веома се изненаде и одмах је, на своју одговорност (уз потпис), изведу из болнице. Из болнице доведу је право у Ћелије, код аве, да јој чита молитву. После молитве, одмах јој би боље и дође себи. Поново је била здрава и нормална.
Година 1985.
Једна жена из Грчке, није имала деце. Била је на авином гробу, однела је земље са гроба. Ту земљу је ставила у чашу са водом коју је пила. Касније је родила дете.
Авиним молитвама, многе нероткиње су могле да рађају децу, а то се дешавало и после његове смрти.
Миодраг Котарац, из села Златарића, три године је био бубрежни болесник. Био је на авином гробу и, од тада је потпуно здрав.
Два младића Р. М., из села 3., тек су дошли из војске. М. се обесио, а Р. су скинули са вешала. Стално су га чували јер га је стално вукло то зло. Отац његов, дошао је на авин гроб, поклонио се у име сина, и тада је сина оставило то зло.
О Авиној личности
За време свог земног живота, ава ништа није узимао у уста, Чисте и Велике недеље Часног Поста, сем св. Причести и св. нафоре, кад служи св. Литургију. Уз Госпођин-пост, понедељком, средом и петком, такође ништа није јео, а другим данима - само воће!
Јутром, често су сестре налазиле на његовом столу, преко књига, четири-пет марамица мокрих од суза.
Једног летњег дана 1961. године, ава је био у дворишту, седео је за столом и писао. Наишла је једна група од дванаест људи из ваљевског СУП-а. Тражили су да се сви фотографишу са њим, говорећи: " Треба нам слика, када пођемо са земље на небо, понећемо је и рећи Богу - пусти нас у рај, ево, били смо са професором Јустином!". Ава је то одбио рекавши: "Ја да се сликам са комунистима? Боже сачувај, нипошто! Којешта!".
Једно вече (1978. г.) ава није ишао у цркву. Писао је нешто. Сестра, црквењак, увек је према његовом сату контролисала време. И овог пута је то учинила. Затим је узела благослов, а ава је рекао: "Помените ме у молитви!". Сестра је одговорила:
"Аво, моје су молитве мале". Он је тада рекао: "Мале молитве нема. Свака је молитва стуб од земље до неба! "
Ава је увек био тачан у свему, у минут. Сат у кухињи су такође навијали према његовом часовнику.
Ава је благосиљао разне подвиге: пост и молитве. А завете није давао. Говорио је: "Завет мораш да држиш увек, док си жив. Нико не може да раздреши завет! А да се остави - грех је!".
Говорио је ава: "Монаси и монахиње немају ништа своје, немају новац да уделе сиромашном и бедном и ближњем свом. Али се зато могу молити Богу за њих. Исто тако, кад сестра помаже сестри у послу (послушању), стекне се велика љубав међу њима и то је онда прилог пред Богом."
Увек када је излазио из конака, ава је погледао у небо и прекрстио се.
Ава је служио св. Литургију сваки дан. Увек је имао код себе мирисног "измирног" тамјана. Једно зрно исече ситно, тако да траје скоро цело време Литургије. Увек је опомињао црквењака да за време јектеније за упокојене, стави део од њега "да замирише тамјан и њиховим душицама на небу"“.
Ово је, браћо и сестре, теологија, а на „држ-прж,туц-муц“,“евхаристијска екислисологија а не терапеутска теологија“, „ово сабрање, оно сабрање“, „има онтологије, не треба нам етика“, и тако даље, и томе слично.
Зато ми верујемо Светом Јустину и његовој догматици, а не верујемо проповедницима мртводушништва, маскираним у личност. Личност је био Ћелијски Горостас, који ни за јоту није одступио од правоверја,нити направио један компромис по питањима Истине, остајући свагда у хришћанској љубави према свима и свакоме. Тиме је постао „преподобни“. „Подобан“ значи „сличан“, а „преподобан“ – „веома сличан“. Коме? Христу Богочовеку, наравно. Зато му данас, на Благовести, када се родио и на земљи и на небу, с пуним поверењем кажемо:
СВЕТИ ПРЕПОДОБНИ ОЧЕ ЈУСТИНЕ ЋЕЛИЈСКИ, МОЛИ БОГА ЗА НАС!
О Благовестима, 2014.
1.Како замишљам да бих разговарао са оцем Јустином данас:
http://borbazaveru.info/content/view/3173/52/
http://borbazaveru.info/content/view/3174/52/
http://borbazaveru.info/content/view/3175/52/
http://borbazaveru.info/content/view/3176/52/
2.Поуке једне канонизације: завети оца Јустина (http://borbazaveru.info/content/view/2388/85/)
3.Владика Николај и отац Јустин о Светом Сави;
4.Пут оца Јустина (http://srb.fondsk.ru/news/2012/06/14/put-oca-iustina.html);
5. Хлеб небески и чаша живота.
http://borbazaveru.info/content/view/6683/1/
08.04.2014
