Мр Слободан Деспот: Болест у служби Новог светског поретка

 Овај изванредни текст Слободана Деспота, угледног српског издавача из Швајцарске и изузетног хришћанског мислиоца, појавио се у крагујевачким „Погледима“ 1992. Прошло је 24 године од његовог објављивања, а актуелан је као да је сада писан. Он нам одлично објашњава шта се дешава са Западом, и куда цео процес води. За читање и размишљање!

Уредништво

+ + +

Српска јавност је у последњих годину-две дана имала прилику да се изблиза упозна са углађеним лудилом које је захватило западну цивилизацију. Насупрот тврдњама да се ради о „необавештености“ или корупцији новинара и политичара, о информативној неспособности југословенских институција, о завери диригованој из одређених центара моћи, ми смо мишљења да се та суманута игра слепаца одвија на сасвим спонтан, невин и незаинтересован начин.

Другим речима, да посматрачи наше крваве драме нису слепи само зато што им је мрак пред очима, нити лупетају глупости само зато што их је неко за то потплатио. У основи, наравно, постоји и материјални и финансијски и морални подстицај дубоко заинтересованих сила. Али да би та почетна грудва постала лавина, морала је наићи на изразито повољан и клизак терен. Најбољу метафору субверзије исказао је Владимир Волков, напомињући у својој књизи „Дезинформације као ратно оружје“: „Бојни гасови се употребљавају само кад је ветар повољан“.

Зато ћемо боље разумети и нашу невероватну судбину ако се потрудимо да свој поглед одвојимо од локалних ковитлаца, да бисмо се усредсредили на општу метеорологију цивилизацијског сумрака. И ако се запитамо: који то ветри дувају на Западу што носе зло и суманутост уместо правде и разума? Наши западни суседи не виде јер су одучени од гледања и не схватају jeр су одучени од мишљења. Телевизијско затупљивање и идеологија трговачког хедонизма су за кратко време лишили западног човека свих средстава духовне одбране који су му омогућавали да опстане као индивидуа и у најцрњим временима. Зато је СИДА симптоматска појава новог доба, тј. физичко оваплоћење моралног расула једног друштва. Наиме, добро се зна да СИДА није болест. Она је само једно стање неспремности организма да се брани од болести. Инфицирана особа ни не умире од СИДЕ, већ од неког баналног кашља који би иначе прошао без последица уз чај и аспирин. Појава тог обољења нас подсећа да здравље није наше нормално стање, већ да се оно одржава само захваљујући једној чудесној борби против свакојаких спољних агресија. Људско биће је строго чувана тврђава, а вирус СИДЕ је онај издајник који непријатељу предаје кључ главних врата. Само, физичка штетност СИДЕ је далеко слабија од психозе која се направила око те пошасти. Невоља није само у томе што СИДА убија, већ што се ниједна власт не усуђује да предузме радикалне мере да је сузбије.

Тако се у колективној психологији друштва јавља феномен који је запањуће сличан ефекту XИВ-вируса у организму, уплашено полагање оружја пред непријатељем. За разлику од других епидемија, као што су туберкулоза и колера, Европа не примењује за СИДУ основне мере профилаксе и праћења болести. Не постоји обавеза систематског тестирања, а болесници се не смеју подвргавати истрази да би се дошло до извора заразе, што је било уобичајена пракса у случају туберкулозе. Елем, није да Запад нема средстава да СИДУ сузбије: он свесно одбија то учини. Да будемо прецизнији: унутар западног друштва постоје одређене идеолошке блокаде које целокупну заједницу спречавају да предузме најевидентније мере. СИДА, као што рекосмо, повлачи за собом и снажну морално-психолошку компоненту.

Добро је познато да у распростирању СИДЕ постоје „ризичне групе“, то су хомосексуалци и наркомани. Те две групе, свака на свој начин, врше дубок утицај на јавно мњење и успевају да саботирају сваки покушај озбиљног сузбијања епидемије као дискриминацију и напад на њихова „људска права“. Под свеприсутним притиском идеолошког егзалтаризма у ком сви морају да буду једнаки у сваком погледу, права је бласфемија навести и голу чињеницу да одређене средине носе већу одговорност у распростирању зла. А још је богохулније подвлачити везу између тог зла њихових сексуалних и хигијенских навика. И тако, иако се од почетка тачно знало у којим срединама и на који начин се СИДА најбрже распростирала, западно друштво се залудило самоубилачком илузијом да је то „обична“ болест која подједнако погађа све слојеве друштва, како „смерне“ тако и „развратне“. Штавише, кренуло се у сасвим супротном правцу: страхујући да случајно не почне хајка на хомосексуалце, морални ауторитети Запада су скочили да их бране и хвале као „нормалне“ чланове заједнице. Уводе се „антидискриминаторни“ закони, који представљају заправо обрнуту дискриминацију.

У Данској се већ легализовао хомосексуални „брак“, у другим земљама педерски лоби непрестано уцењује јавност тражећи то исто, а и неке додатне привилегије о каквима обични људи не смеју ни да сањају. Француски бискуп Гајо (Gaillot) – иначе стари савезник комуниста – већ се јавно определио за педерски брак, а швајцарски бискуп Швери (Schwery) фотографисао се за плакате на којима поручује да је „дискриминација према болесницима од СИДЕ противна начелима Јеванђеља“. У забринутом заузимању ових црквењака за сексуалне маргиналце има нечег сумњивог. Наравно, и Xристос је бранио грешну жену и смиловао се на лопова, али тиме није амнестирао грех прељубе или крађе.

Док наши савремени оци унапред коре хришћане за њихов евентуални мањак милосрђа – показујући тиме зачуђујуће неповерење према својој браћи и својој вери – а да ни речју не осуде окореле грешнике или их бар позову на опрез или апстиненцију према онима који још нису заражени. Такав став саме Цркве објашњава и зашто се чак ни на часовима сексуалног васпитања у школама не указује на то да хомосексуално и неодговорно понашање угрожава живот ближњих. Било би незамисливо, рецимо, да неки други бискуп изиђе пред јавност са поруком „Xомосексуалци су сами криви за оно што их је снашло“, или „Сексуална неодговорност је противна начелима Јеванђеља“. Напросто, грешник не сме да сноси никакву одговорност за своје грехове. Ту одговорност сноси онај који није згрешио. Мање је, дакле, греха у самом греху него у осуђивању оног који греши. Таквим менталитетом се створио један мазохистички процес: како се Запад осећа угроженијим СИДОМ, тако главни носиоци зла добијају све важније и привилегованије место у западном друштву.

За десетак година колико то обољење хара светом, хомосексуална манија је постала пупак света и недодирљива каста, док се свако испољавање голог инстикта за преживљавање жигоше као егоизам или чак „фашизам“. Када се продре иза добронамерних и толерантних парола, сасвим се јасно види да западно друштво данас не сузбија СИДУ, већ да од ње прави морбидни култ, религију смрти и труљења. Либерализам је идеологија без постојаног система вредности. Његово основно начело је да онтолошка истина не постоји („Истина, шта је то“? питао се Понтије Пилат пред Исусом), и да свако мишљење исто вреди. Кад се успостави таква „објективна“ равнотежа између лажи и истине, порока и врлине, зла и добра, онда сасвим природно лаж, порок и зло коло воде. Када се сагледају резултати, либерална доктрина испада као параван за стварање једног новог морала, заправо антиморала који жестоко негира старозаветне заповести, и хришћанско наслеђе, па и елементарне законе природе. Цивилизација почиње онда кад морални закон надвлада голу силу, и кад се појединац вреднује сам по себн, а не према својој снази, користи и важности.

У свим друштвима, а у хришћанском поготово, оно што је слабо, осетљиво и невино, бранило се против насиља и греха. Цивилизација „Новог светског поретка“ почива на сулудој и лицемерној изопачености овог природног начела. У њој се вукови и силници провлаче као јагњад, а развратници као мученици. У њој свако ко успе да се прода као „мањина“ може да врши над „већином“ неограничени терор, како у политици и дипломатији, тако у друштвеним питањима, просвети или здравству. Отворена примена силе – чак и у име закона и правде – систематски се осуђује, али се зато насиље, као „самоодбрана потлачених“, поспешује на све начине. У том смислу је СИДА само физичко отелотворење либералне „широкогрудости“ и космополитизма. А ова последња пак сажима у себи, у „меком“ облику, сва застрањења марксистичке дијалектичке свести. Здрав организам, као и традиционално друштво, врши непрестану селекцију вируса и материје. Све што му је штетно он немилосрдно одбацује. Вирус СИДЕ, пак, сматра да у организму има места за свакога, праведника и преваранта, свеца и грешника, да је рат против уљеза и зла превазиђена ствар, фашизам. При томе се наш вирус уопште не обазире на последице тог гостопримства, које се увек побуне. Вирус СИДЕ је либерално-марксистички програмирано створење. Рођени космополита и миротоворац.

 http://borbazaveru.info/content/view/6686/33/