У кинематографији ћемо упознати најшароликији плурализам древних и нових култова и покушај интерпретације лика Христа са најразличитијих идеолошких позиција, не само хришћанских конфесија или секти, него чак и других религија – мухамеданства, будизма и јудаизма.
Навикавање на позоришни лик Христа, схватање и психолошко поистовећивање њега са јеванђељским Христом крије велику опасност. Позорница може да постане широко поље за јеретичке, магијске, антирелигиозне и друге спекулације. На пример, Христос – космонаут (концепције англиканског епископа Робертсона), Христос – екстрасенс, Христос – хипик (такви сценарији су већ постали реалност). А екранизована или сценска режија „Живот Христа“ по Ренану учинила би Га лицем авантуристичког романа који је написао окорели масон. Атеисти и непријатељи хришћанства на Западу већ користе лик сценски театрализованог и екранизованог Христа као ефикасни метод борбе са хришћанством.
Наведимо неколико примера. У филму европског режисера Буњуела „Златни век“ приказан је крајње одвратни неваљалац, убица, силоватељ деце и садиста у виду сценског Христа, коме режисер и аутор намерно приписују сличност у одећи, позоришној шминки и тако даље, са ликом Христа уобичајеним за западне филмове. Тај бандит који је изгубио савест намамљује малолетну децу у свој замак, приређује оргије, а затим их злоставља и убија.
Атеисти, као што је режисер Буњуел, изабрали су најподлије и најодвратније оружје које су у суштини исковали за њих они који су решили да доведу Христа на даске позоришне сцене. Ти такозвани кинотеолози хтели су да запоседну екран и позорницу као дивљу звер да би се ваљали на њој, а завршили су тако што су се нашли у њеној чељусти. Данас је знатан део религиозних филмова и позоришних представа постао, у суштини, карикирање хришћанства.
Карактеристично је стваралаштво скандинавског режисера Бергмана – сина протестантског пастора. Она је писао: „Мој отац – свештеник и мајка – дубоко верујућа хришћанска, имали су у мом животу изузетан значај тиме што су за мене створили свет против кога сам се побунио“.
У филму „Као кроз мутно стакло“ он даје демонску слику Бога. Јунакиња филма у шизофреничном бунилу види Бога у облику страшног паука који хоће да овлада њоме. Алтернативу за своју јунакињу режисер види у сексуалној љубави.
Други антирелигиозни филм овог потомка свештеничког рода носи богохулни наслов – „Причешће“. Онај ко изводи Христа из храма у театар и претвара Јеванђеље у религиозну циркуску лакрдију са појавом Христа, треба да на примеру Запада зна да ће сутра тај лик не посредно, већ директно бити окренут против Православне Цркве и да је многолика кинематографија – свеждер претворила лик Христа у арлекина, злочинца, јунака романа, теософа и атеисту. Занимљиво је приметити да је Буњуел добио Почасну награду на XI Московском међународном филмском фестивалу 1979. године, поводом шездесетогодишњице совјетског филма. Очигледно је да је ругање хришћанству било по укусу не само совјетских функционера, него и иностраних чланова жирија.
Неки богослови и историчари Цркве сматрају да су се осуда, мучење и смрт Христа догађали у време римских сатурналија. Те представе су се састојале у томе што су једног од робова или преступника, осуђеног на смртну казну, проглашавали за цара, одавали му све почасти које припадају императору и беспоговорно извршавали сваку његову реч, као царску наредбу. У те дане, који су протицали у богатим го-збама и најватренијем весељу, господари су се прерушавали у слуге и служили своје робове. На крају сатурналија краткотрајног владара предавали су на мучну смртну казну.
По мишљењу неких богослова, слична полумистерија-полутрагедија прати и суђење Христу. Као у сатурналијама, Христа облаче у царску одежду, стављају му трнов венац, дају му у руке жезал – символ врховне власти, то јест додељују му комедијашке регалије царске власти, а римски војници ругајући Му се, клањају Му се. Ако то и није права сатурналија, онда јесте њен одраз и последица. И овде сатана Голготску Жртву хоће да претвори у сатурналијску трагикомедију. И овде сатана хоће да храм Христових страдања претвори у театар паганских мистерија. Свака реч Христа у то време могла је да буде извршена, као што је било уобичајено у сатурналијама, али Господ је ћутао. Он није изустио ни једну реч. Први део сатурналија доживео је неуспех. Њеном режисеру није пошло за руком да изнуди из Христових уста ни једну реч. Христос није постао краткотрајни цар комедије која се одигравала на плочама дворишта Литостротона. Већ за време суђења Христу демон је хтео претвори двориште Пилата у позориште. Али Христос је одговорио не само својим божанским ћутањем. Његово ћутање било је исто тако величанствено моћно као и Његова реч. Мрачне авети те паклене фантазмагорије, које су окруживале Христа, већ су осуђене. Једна од злокобних авети-Пилат, глумац правосуђа – нехотично узвикује: /Ево човека/ – а не маске човека, као што су Његови непријатељи.
Предвидели смо питање које могу да нам поставе посленици театра. Ако је на сцени немогуће приказати Христа, може ли се Он изобразити на дрвету или на сликарском платну. Ако прихватате икону насликану бојама, зашто онда не можете да прихватите живу икону која говори, за коју је материјал живи човек. Стога, унеколико се удаљивши од теме, задржимо се на трима облицима изображавања: икони, (уметничкој) слици и скулптури. У том случају, чини ми се, биће лакше да схватимо зашто се Бог не сме изобразити кроз личност човека. Прво, Православна икона – канонска икона Источне Цркве – уопште није имитација духовног света.
То је символ. Символ је свагда услован. Символ садржи како обележја подобија по коме се препознаје, тако оним што символизује. Икона је унутрашнје виђење духовних појава, преображених благодаћу Духа Светога. Икона нас гледа из вечности и отуда одсуство праве линеарне перспективе. Нарочита асиметрија лица и фигуре наглашава несличност са земаљским појавама и сведочи о другачијим категоријама величине и простора у којима је присутан прволик иконе-човечански лик у Духу Светом. Икона је посебан начин виђења и општења. Древна Црква је од иконописца захтевала лични аскетизам, укључујући и хришћанску мистику и дубоку црквеност. Зато су у древно доба иконе сликане првенствено у манастирима и скитовима. За рад на икони припремали су се као за свештенодејство, улазећи у духовна, а не у узвишена овосветска стања, која свет често прихвата као духовност, које у ствари ту нема. Уметничку слику можемо да посматрамо аналитички, а икона се опажа само синтетски – у стању молитве раскрива се дубина иконе.
Са уметничке тачке гледишта, најбоље слике епохе Препорода (Ренесансе) замениле су мистику естетизмом, а теоцентризам антропоцентризмом. Уметничка слика је изображавање спољашњег (површног, привидног), пролазног чулно-појавног стања личности, а икона је виђење суштине ноумена (то јест унутрашњег битија, за разлику од спољашњих појава). Сликарство је силазни ступањ од духовног ка душевном, од нуса (ума у древном значењу ове речи као целокупности свих сазнајних моћи и способности, укључујући интуицију) ка логизирајућем разуму и уобразиљи и од духовног осећања ка емоцијама. Икона захтева живот духа и помаже његовом буђењу и извођењу из стања духовног мртвила. Слика захтева културу осећања, поетику и естетизам. Икона је одраз вечности у времену и зато је, у принципу, универзална. Слика је одраз кутка овога света, зато је она локална и ограничена.
У јерархији духовних вредности скулптура је на још нижем ступњу од слике. Поред визуелних утисака овде су укључени још и тактилна опажања запремине, масе, тежине, пространости и тако даље. У поређењу не само са иконом, но и са сликом, скулптура је још веће оземљење и овештаствљење (постварење) уметности, даљи прелаз ка конкретном, привременом, физички приступачном. Православна Црква је порицала скулптуру као форму представљања духовног света. Она опредељује материју у њеном постојећем стању, без одухотворења и преображења, материју искључену из вечности и отуђену од ње. Али чак и између оземљене скулптуре и сценске уметности лежи читава провалија, камен и мрамор очишћени од страсти, а душа човека, као сунђер, засићена је демонским отровом и чулним страстима.
Кипови, одбачени од Православне Цркве, као лажне форме изображавања духовног света, ипак нису светогрђе, они су довољно условни (конвенционални и симболички) да изображење не би било прихваћено као преваплоћење – метод позоришта. Чак и поистовећивање иконе са њеним прволиком хришћанство осуђује као идолопоклонство. Рећи ће нам да су у Старом Завету постојали кипови – херувими над Ковчегом Завета, али у Старом Завету „вечност као преображење“ није била откривена, јер није сишао Дух Свети. Зато су обреди Старог Завета чулнији, опипљивији, очигледнији и материјалнији од религиозне символике Новог Завета. Али и Стари Завет је сасвим искључивао продирање позоришта у религиозни живот народа.
Извор:
http://istokpravoslavni.org/rs/?p=5057