ДА ЛИ ЋЕ ПРОСЛАВА МИЛАНСКОГ ЕДИКТА ДОВЕСТИ ДО «ЗАЈЕДНИЧКОГ ПУТИРА» ИЗМЕЂУ ПРАВОСЛАВНИХ И ПАПИСТА?

субота, 09 фебруар 2013 10:32

Уплитање Папе у прославу има за циљ промоцију његовог примата и свејереси екуменизма

Ове 2013. године навршава се хиљаду седамсто година (1700) од издавања познатог „Миланског едикта“ (313), којег су заједно потписали тадашња два аутократора, Константин Велики и Ликиније. Тим поводом Српска Црква организује празничне манифестације, пошто се иначе један од српских градова сматра местом рођења Константина Великог.

1. „Милански едикт“ био је благонаклон према Хришћанству и отворио је пут за прву у историји хришћанску државу

Према већ преовлађујућем мишљењу у историјским истраживањима Константин Велики се родио у Наису у Горњој Мизији, у данашњем Нишу, не пре 280, вероватно 288, као син римског достојанственика Константина Хлора, каснијег цара и августа, и Гркиње Јелене, из Дрепана у Витинији, које је касније преименовано од стране аутократора њеног сина, и у њену част, у Еленуполи1.

У постепеном окретању Константина Великог ка Хришћанству - све док није постао заштитник и добротвор Цркве и Хришћанство учинио званичном религијом великог ромејског царства, док дакле није утемељио прву хришћанску државу у историји – значајна станица на том путу био је тзв. „Милански едикт“. Као царски документ на Истоку га је обзнанио савладар Константина Великог, Ликиније, а садржао је одлуке које су заједнички донели у Медиолану (данашњи Милано) оба савладара, Константин Велики и Ликиније (фебруар 313), и које више изражавају вољу и одлуку Константина Великог, а мање Ликинија – да престану ужасни и неправедни прогони Хришћана од стране римског царства, и да им се дозволи да слободно живе и верују своју веру и врше обреде, као што се то подразумевало за остале поданике царства, чак и за Јевреје. Да не би пак идолопоклоницима изгледало да држава напушта отачку религију већинског броја становника и окреће се ка, до тада са мржњом прогоњеним, Хришћанима, који су представљали мањину, одлуке из Милана представљене су као да уводе верску толеранцију за све поданике царства, како би се предупредило схватање о благонаклоности ка Хришћанима, и тако се повећала мржња према њима. Јасно је међутим из историјских чињеница да синкретизам - мешање управо разних религија које су слободно практиковане у римском царству, из чега је произашао Гностицизам - представља основну карактеристику верске политике Римских царева пре Константина Великог. Тако да је и пре „Миланског едикта“ постојала верска толеранција, која сасвим неправедно није важила једино за Хришћане. Из тог разлога не треба сматрати да „Милански едикт“ уводи за све важећи принцип верске толеранције, него пре свега исправља неравноправни однос ка Хришћанима, у односу на припаднике осталих религија. То се види и из самог текста „Едикта“ који је објавио Ликиније 15. јуна 313, након тријумфалног уласка у Никомидију, и упутио га Епарху у Витинији. Ради се дакле о едикту који је донео Ликиније у Никомидији, на основу договора у Милану. У наставку доносимо цео текст Миланског едикта, онако како га наводи црквени историчар Евсевије по преводу са латинског оригинала:

„Kaда смо – ја, Константин Август и ја, Ликиније Август - имали срећу да се сретнемо у Медиолану и разговарамо о свему што је везано за општу бригу и корист, сматрали смо да између осталих тема које би користиле свима најпре требало уредити оно што се односи на поштовање Божанства; тј. да пружимо Хришћанима, као и свим осталима, слободу да следују било којем веровању, сагласно својој жељи, како би било које божанство и небеска сила било благонаклоно према нама, и према свима онима који се налазе под нашом влашћу. Стога смо и сматрали за праведно и мудро да се усвоји ова политика, како нико не би био лишен могућности да се посвети било веровању Хришћана, било некој другој вери коју налази погодном за себе, да би нам Преузвишено Божанство, коме службу приносимо са толиким слободоумљем, у сваком предмету даровало жељену милост и доброту. Сходно томе, треба да зна твоја посвећеност да смо одлучили да се укину сва ограничења која се односе на хришћане, а која су навођена у нашим претходним писмима ка теби, и да од сада па надаље ко год жели да следује веровању хришћана слободан је - без икаквих ограничења, без препрека и сметњи - да му следује. Сматрали смо да ово треба у потпуности да објаснимо твојој посвећености, како би знао да смо поменутим Хришћанима дали апсолутну слободу да верују своју веру. Твоја посвећеност, свакако, схвата да, пошто смо им дали ово право, и остали имају исто апсолутну слободу да бирају и да верују коју год желе веру или религију, ради мира нашега царства. И ово је одлучено да не би некоме изгледало како ми умањујемо било коју религију или веровање. По питању Хришћана одлучили смо да донесемо и следећа додатна правила“2.

У продужетку Едикта следе наредбе за непосредно враћање хришћанским заједницама богослужбених места, као и имања која су им била заплењена, било да су се налазила у државном поседу, било да су била предана појединцима. Тако да су одлуке из Милана равноправно сврстале и до тада прогоњено Хришћанство, у оквире законски обезбеђене верске толеранције и верских слобода3, и отвориле су пут током наредних десет година, да се утемељи прва и јединствена по цивилизацијским плодовима и временском трајању хришћанска држава, такође и пут за потпуну христијанизацију Европе, која је данас на жалост скоро у потпуности дехристијанизована4.

Без сумње Милански едикт је званичним законским увођењем два начела - сврставањем и Хришћанства под принцип верске слободе, као и слободе савести Римљана за избор било ког религијског веровања а нарочито хришћанског - био благонаклон пре свега Хришћанству5. На основу ове необориве констатације, која проистиче из извора али и историјског истраживања – да је „Милански едикт“ био благонаклон пре свега Хришћанству, и да је отворио врата за величанствену хришћанску државу Константина Великог, за хришћанску Васељену и хришћанску Европу - можемо да изнесемо неколико мисли и да учинимо неке процене планираних празничних манифестација Српске Цркве поводом хиљаду седамстотина година (1700) од доношења „Миланског едикта“.

2. Папа је центар празничних манифестација. Препрека је епископ Артемије; због тога је и рашчињен.

Приметно је најпре да је овом догађају дат веома велики публицитет; сусрети за сусретима, саветовања за саветовањима, и посебно давање великог значаја питању да ли ће у манифестацијама учествовати и римски Папа. Чини се да се у билатералним сусретима између Ватикана и Српске Цркве постављају неки услови од којих ће зависити да ли ће папа прихватити позив, који је Српска Црква спремна да упути. И ови услови сигурно имају везе са чињеницом како ће, у целом свету, бити истакнут посебан положај римског Понтифекса, његов примат међу свим хришћанским лидерима, како ће заправо примат папе, који већ вековима представља болно и тешко решиво питање - јер разбија саборни систем Православне Католичанске Цркве - бити промовисан овом приликом; постоји чак опасност да се доведе у питање и даље одржавање тридесетогодишњег (од 1980) тобожњег и анти-отачког дијалога између Православних и Римопаписта.

Српска Црква, која је све до скора била изразито антипапска, чији је негативан став према јереси Папизма био освећен крвљу мученика, и која је у наше дане имала да покаже велике личности антипапских Светитеља и Богослова - светог Николаја (Велимировића) и светог Јустина (Поповића) - поклекнула је, преклонила је колено пред моћним планерима Антихристовског Новог Доба, међурелигијског Синкретизма и Екуменизма, изгубила је лепоту и привлачност Православног Исповедања Светих Отаца, и приклонила се ругоби и бестидности свејереси Екуменизма. Док је све до пре неколико деценија, следећи мишљење и став Светога Јустина у вези заједничких молитава, с правом одбијала да прихвати позив Римокатолика из Београда за учешће у Недељи заједничких молитви, сада насупрот томе грозничаво чини све, како би постигла да Папа прихвати позив за долазак на прославу „Миланског едикта“, и да буде наравно началствујући, први међу свим Патријарсима и Предстојатељима, као што је заиста и био признаван као први по части, али не и по власти, у времену пре Схизме, а сада се, након тога, као јеретик налази ван Цркве и потпада под анатеме које важе за јеретике.

Српска Црква је у потпуности променила курс у односу на јереси Папизма и Екуменизма од избора новог патријарха Иринеја, који непрестано изазива православну савест својим речима и делима, потпомаган од стране познате тројке некада добрих и Православних јерараха и професора. Неканонски прогнан и рашчињен епископ рашко-призренски Артемије, са својим изабраним сарадницима и многим монасима са Косова и Метохије, требало је да и из тог разлога буде уклоњен из јерархије, како не би унутар ње постојали антипапски, антиекуменистички, заправо православни гласови. Требало је очистити простор од „фанатичних“ зилота, како би папа могао да дође у Србију. Истина, међутим, има свој простор; не може је нико уклонити; уклоњени бивају сами од себе сви који не ходе путем Истине.

3. Боље би било да се током прославе стигне до „заједничког путира“, како би се рашчистила ситуација

Толики је публицитет и значај дат овим празничним манифестацијама да многи верују како није искључено, током сусрета папе са православним патријарсима и предстојатељима, да се стигне и до заједничког путира, тј. да дође до саслуживања и да се причесте сви заједно из истог путира. Ово наравно желе већ вековима сви Светитељи и то желимо сви ми, под неопходним и неизбежним условом - да папа одбаци све јереси и заблуде и да се у покајању врати Једној, Светој, Католичанској и Апостолској Цркви. У супротном нећемо имати истинско сједињење него лажно, као што је и у прошлости било на лажним саборима у Лиону (1274) и Ферара-Флорентији (1438-1439). А пошто луциферски Папизам неће никад признати своје грешке и покајати се, јер на те заблуде и јереси наводи га и учи га сам Луцифер, сматрамо да би било пожељно да се оствари ово лажно јединство - јединство уз задржавање заблуда и јереси - како би се ситуација рашчистила и како би сви схватили на који начин се производи и припрема целокупна ова пацифистичка и агапистичка Теологија Дијалога самих Екумениста, у циљу обмане неупућених и наивних. Екуменистима обе стране више одговара да се уједињење спроводи у тајности, подземно, са постепеним кварењем православне свести на Богословским факултетима и у редовима клира, како не би постојала противљења када се лажна унија и објави. Ово би пак требало да разбуди све оне добронамерне клирике и богослове који нису много узнемирени свим оним што се већ лукаво спроводи - на пропаст и противно отачком ставу - заједничким молитвама, учешћем у богослужењима, манифестацијама пост-отачког карактера, крштењском еклисиологијом, укидањем граница Цркве, даривањем Корана и патријарашких митри, такође и светих путира, признавањем Светих Тајни јеретика, које сматрамо Црквама учествујући заједно са њима у Светском Савету Цркава, и много тога другог. Слабо и скоро неприметно противљење и супротстављање свему томе, што се не може оправдати ни Светим Писмом ни Отачким Предањем - уз навођење као оправдања „црвене линије заједничког путира“ - иде у прилог свејереси Екуменизма, јер у суштини се намеће јединство и пре заједничког путира. Када се међутим буде озваничило општење и кроз заједнички путир, већ ће толико узнапредовати унутрашња исквареност, као и пацифизам и агапизам Пост-отачког Крштењског Богословља, да више неће постојати лица која ће видети црвене линије. Наметнуће се „јединство у различитости“, за које - небогословски и изврнуто – тврде како га тобож учи свети Фотије Велики, први и најефикаснији противник и разоритељ Папизма.

Пошто, међутим, исквареност и унутрашња капитулација још нису заузели све, ценимо да им не иде у прилог да сада озваниче заједнички путир. Ми бисмо желели да дође до тога, како би и они који стављају заједнички путир као црвену линију стали уз нас, да би се уз помоћ Божију и Светих Исповедника разишли тмурни облаци јереси Екуменизма и засијало поново сунце Православља.

4. Дух прославе стран је „Миланском едикту“ и делу светог равноапостолног Константина Великог

Након свега овога неко се може оправдано упитати - какве везе има све ово, екуменизам и синкретизам, са „Миланским едиктом“ и са Српском Црквом? Какве везе уопште има Српска Црква са „Миланским Едиктом“? Ако је Српска Црква већ хтела да организује прославу у част светог и равноапостолног Константина Великог, који се родио у Нишу (данашња Србија), требало је да то учини у поводу целокупног његовог дела – или на основу година за које се сматра да је рођен (280-288), тј. у деценији 1980-1990, или пак да сачека годишњицу његовог упокојења (337), тј. 2037. „Милански едикт“ пак има смисла да буде празнован било од стране Ватикана, у чијој се јурисдикцији налази Милано, или од стране Цариградске Цркве, којој припада Никомидија где је Едикт објављен. Да је међутим прослава организована на тим местима, уз синкретистички и екуменистички карактер који јој се придаје, Екуменисти не би имали никакве користи, јер би главне улоге имали већ познати глумци. Требало је зато да једну од главних улога добије до недавно антипапистичка Српска Црква, како би се показало да се све Аутокефалне Православне Цркве, чак и оне до скора антипапске, поклањају звери из Апокалипсе и хвале се тиме.

5. „Галилеја незнабожачка“ је ова прослава

Сматрамо да се црквене вође поводе за политичким разлозима, имајући као мамац пред собом улазак Србије у ЕУ, те тако теже за склапањем људских савеза, губећи тако савез и помоћ Божију. То се десило и са Грчком, која од како је ушла у ужи круг ЕУ, у оквиру валутне уније, и прихватила посету папе 2001, напредује од зла на горе. Као што се дехристијанизовала Европа, тако се сада дехристијанизује Грчка, а дехристијанизоваће се и све Православне земље које су ушле или настоје да уђу у ЕУ. Кроз Папизам и његово аутентично чедо Протестантизам, који патворе Еванђеље и подлежу истим оним искушењима Ђавола које је Христос6 одбацио, Хришћанство се уподобљава свету, посветовњачује се, постаје непоуздано, губи своју духовну силу, бљутави. „Ако со обљутави, чиме ће се осолити?“. Није више ни за шта, него ће бити погажено од људи7. Тако се већ вековима гази Хришћанство у некад хришћанској Европи, коју је утемељио заиста Велики Константин, започињући са „Миланским едиктом“ – који, међутим, нема никакве везе са оним што се данас лукаво спроводи кроз међурелигијски и међухришћански Екуменизам, који не поштује јединственост Еванђеља и не иде у прилог Хришћанству, као што је био случај са „Миланским едиктом“ и каснијим равноапостолским деловањем Константина Великог. Напротив, враћа нас у доба пре Христа, у мрак истоветности и једноцености религија, верске толеранције, у „Галилеју незнабожачку“, као што се описује у Еванђељу од Матеја: „Земља завулонова и земља Нефталимова, на путу к мору с оне стране Јордана, Галилеја незнабожачка; народ који седи у тами виде светлост велику, и онима који седе у области и сени смрти, светлост засија“8.

6. Псевдоконстантинова прослава „Миланског едикта“

Уплитање папе у прославу 1700 година од „Миланског едикта“ представља фалсификовање његовог духа, има за циљ промоцију примата папе и свејеретичког Екуменизма, неће бити константинова него псевдоконстантинова прослава, што подсећа на велику историјску обману „Псевдо-Константинових дарова“ и „Псевдо-Исидорових прописа“. По мишљењу стручњака „ниједан други фалсификат у светској историји није учињен са толико мајсторства и ниједан други није имао тако велике успехе“9. Сагласно псевдоконстантиновим даровима - Константин Велики је одлазећи са Запада, у циљу преноса престонице царства на Исток, тобоже поверио папи управу, политичку и црквену, Западног римског царства. На основу ове велике историјске лажи Запад је вековима био потресан папоцезаризмом, тј. борбом папе да се наметне као политички ауторитет западним владарима, а много пута уз помоћ политичких и црквених мешања и самом Истоку.

Јубиларна прослава „Миланског едикта“ имала би међутим смисла уколико би се њоме нагласила постепена христијанизација Европе започета Константином Великим, као и њена постепена дехристијанизација за коју је најодговорнији Папизам, који је фалсификовао еванђелску проповед и умешао се у световне и политичке ствари. Православна Католичанска Црква је нажалост од прошлог века кроз Екуменизам амнестирала јеретичко изопачавање Папизма, којега кроз своје екуменистичке вође признаје за канонску, сестринску Цркву, исто као што је учешћем у тзв. Светском Савету Цркава, који је у суштини Светски Савет Јереси и Заблуда, амнестирала и иконоборачки и деструктивни Протестантизам.

Да ли ће се у Србији наћи православне снаге које ће се супротставити овим папоцентричним псевдоконстантиним прославама? Да ли ће антипапска Православна Србија, Србија светог Саве и савремених светитеља Николаја (Велимировића) и Јустина (Поповића), прихватити да буде погажена, жудећи и прослављајући папин долазак? Да ли ће се наћи неки Православни Патријарх или Архиепископ да одбије своје учешће у прослави којом ће началствовати папа, најодговорнији за дехристијанизацију Европе и уништитељ дела равноапостолног Константина Великог? Сумњамо, али се и надамо.

Епилог

Овај текст је написан када смо са радошћу чули да се српска Јерархија противи филопапистичким потезима патријарха и његових сарадника. Наше наде расту и молимо се да Папизам не буде оправдан од стране Срба, као што је оправдан од стране других Православних народа и од нас Грка.
„Стојте чврсто и држите“ се браћо Срби.

Недељник „Православна штампа“ бр. 1960

Превод са јелинског
Архим. Симеон
1.   О светој Јелени и њеном раду в. у делу Протопрезвитера Теодора Зисиса, „Равноапостолна света Јелена и њено дело“, Βυζαντινά 18 (1995-1996), 135-146. [назад]
2.   Оригинални текст у A. Jones, Константин и христијанизација Европе, Атина 1962, изд. Γαλαξίας, стр. 97-98. Евсевије Кесаријски, Црквена историја 10, 5, 4-6, ΕΠΕ 3, 286-288. [назад]
3.   В. Власије Фидас, Црквена Историја, т. 1, Атина 1992, стр. 334. [назад]
4.   О дехристијанизацији Европе, која се преко својих лидера - кроз „Повељу о људским правима“ усвојену децембра 2000. године у Ници, Француска - одрекла било каквог навода о својој хришћанској прошлости, својим хришћанским коренима, в. Протопрезвитер Теодор Зисис, Од Никеје у Витинији до Никеје у Француској. Константин Велики и минијатуре нашег доба, Солун 2001. [назад]
5.   Власије Фидас, као горе, стр. 330. [назад]
6.   Мт. 4, 1-11. [назад]
7.   Мт 5, 13. [назад]
8.   Мт. 4, 15-16. [назад]
9.   Архим. Василије Стефанидис, Црквена Историја, Атина 1959, стр. 299-300. [назад]

Izvorhttp://www.eparhija-prizren.org/autori/klirici/teodor-zisis/936-da-li-ce-proslava-milanskog-edikta-dovesti-do-zajednickog-putira-iymedju-pravoslavnih-i-papista.html