НИ СРПСКА, НИ ЦРКВЕНА, НИ ПРАВОСЛАВНА
Дочеци, пуцање, дивљање, пијанчење…
Па која је, онда, разлика између „међународне“, секуларне, и „српске“, „православне“ Нове године? (На страну то што Јулије Цезар, по коме је јулијански календар настао или бар добио име, није био Србин).
Дакле, ова („српска“) је само копија оне („међународне“), а своди се на исто – идололатрија.
Дочекивање, слављење, баханалисање и сл. није ништа друго него идолопоклонство. Слављење године, па била она и „српска“ је исто као слављење пролећа (Весна), шуме, воде… То изгледа као када бисмо уместо Божића и Христа, то Незалазно Сунце Истине, славили паганског бога сунца.
Позивамо се на традицију, а та традиција није старија, брат брату, више од 30-так година. Ко може да каже да му је деда (или за оне млађе прадеда) причао како је дочекивао „српску“ Нову годину уз кувано вино, ракију, пуцање…?
Сутра је празник, и то двоструки.
Празник обрезања Христовог којим празнујемо догађај којим је Господ Христос, испунивши старозаветни обредни закон, показао да је заиста човек, Јеврејин; човек који је исти са нама, а то је важно стога јер смо тако и ми у могућности да будемо исти са Њим.
Празник Св. Василија Великог, великог учитеља Цркве; учитеља који нас учи како да славимо Христа и Св. Тројицу.
Дакле, Нова година, без обзира по ком календару наступила, није предмет обожавања, дочекивања, слављења, а понајмање лудовања.
Права нова година је, међутим, нешто друго. Богослужбени годишњи круг живота у Христу не почиње са првим јануаром. Он почиње Васкрсом (и богослужбеним поретком пре и после самог празника – Посни и Цветни триод). Дакле, Пасхалија својеврсно „атакује“ на редован годишњи, минејски, богослужбени круг, прекида га и започиње нешто сасвим ново. Након тог пасхалног „ванредног стања“ и „изванредног славља“ које траје целу Педесетницу, Недељом свих Светих наставља се нови богослужбени годишњи циклус, који ће се завршити идуће године пред почетак Часног поста.
Деведесетих година прошлог века велика већина нашег народа је „спознала“ да су Срби и (отприлике) православци. Као израз тог српства и „православља“ маса некада организованих (у ССРНЈ, СКЈ, ССОЈ…) и удружених радника (ООУР, СОУР…), сељака и поштене интелигенције, лишена припадности, а навикнута на припадност некој организацији, похрлила је у Цркву, више као симпатизери и као тражитељи котве уз коју се могу везати у тражењу узгубљене припадности, а не као суштински обраћеници у веру Христову. Тада су оберучке дочекани од свештенства (што је позитивно) и резигнирано од дотадашњих верника (што није позитивно).
И онда се тражио начин да се ти људи „припитоме“ на Цркву. Мислило се: „Нека су дошли. Хајде да их задржимо. Тек су се национално освестили, дошли су и у Цркву; не можемо им сада причати о Цркви као Заједници Тела Христовог, неће нас разумети. Хајде да им понудимо, за почетак, фолклор и обичаје. Доћи ће време и за учење о истинском црквеном животу.“ Тако се кренуло у песму, игру, кувано вино, паљење бадњака пред црквама, дочецима „српске“ Нове године у портама и црквеним дворанама и сл. уз већ поменуто вино. И, то је било у реду за почетак. Међутим, прошло је више од 30 година… И где смо сада? Чини се да смо тамо где смо и били; да се нисмо (много) помакли од почетка. И даље причамо о традицији и обичајима, а запостављамо спасењски живот у Цркви.
Део разочараних је, као што је дошао, тако и отишао из Цркве(-не порте), разочарано видевши да им Црква није заменила поменуте социјалистичке организације. Део је, додуше, остао као прави црквени корпус, док се велика већина појављује на тим парадама пијанства и кича два пута годишње (Бадње вече и Нова година), опет подгревана свештенством, да покаже (не знамо више коме и зашто) да су Срби, да су „православци“. Сутрадан, када поп крене у цркву на Литургију, они се трезне и сумирају утиске: „Ал` смо славили…“ А тај исти поп, док је себе претходне ноћи чувао уздржањем како би сутрадан служио Литургију и причестио (уколико прихватимо да су нејело и непијење уздржање), позивао је и подгрејавао људе на поноћно слављење и дочек Нове године, уз храну, и пиће. А сутрадан, сви на различите стране. Поп их је, додуше, највероватније позвао: „Дођите сутра на Литургију“, али како и зашто да дођу полупијани и мамурни?
Summa summarum: где смо, ту смо – нисмо се помакли од почетка; и даље је Христос на једној страни, а „павославни народ српски“ на другој.
Зато рекосмо да није ово ни српска, ни црквена, ни православна Нова година..
Преласком из једне у другу календарску годину завршавамо један круг нашег живота, понајвише административни, математичко-астрофизички. На преласку из једног у други календарски круг благодаримо Господу за проживели, и молимо га да благослови следећи годишњи круг милости Господње, у којем ћемо наставити да живимо очекујући Христов други долазак.
Но, ипак можемо наћи и смисао у „новогодишњем“ окупљању и весељу. Само, то би онда морало да изгледа другачије; без дочека и без пијанчења и пуцања. У цркви на дан празника прославимо поменуте празнике, сјединимо се са Господом за трпезом његовом, благодаримо му за све, за сва доброчинства која нам је подарио у проживљеној прошлој години, замолимо га да нам благослови и наступајуће лето, да нас вазда подржава, крепи и милује. А онда, након тога, тога празничног дана, а не претходног („дочек“) окупимо се и провеселимо се. У том случају и народни назив тога дана „Мали Божић“ заиста би имао пун смисао. Јер, након вишенедељног поста, након прославе Божића у својим домовима, окупимо се да заједно са другим људима прославимо укупне божићне празнике; да попричамо, запевамо, заиграмо.