Труд да будемо онакви каквима нас Бог хоће, труд да се вратимо Богу – то је покајање. Кад постоји исправна поставка овако схваћеног покајања, онда је покајање увек радост или речено језиком отаца радосна туга.
Спознаја да смо промашили, да смо пали, да смо погрешили – ако имамо пред собом лик Исуса Христа – произвешће у нама тугу, али та туга неће бити пут у очај, у малодушност, у пропаст, него ће та туга бити туга која отвара врата радости и у исто време биће друга страна радости, јер ћемо молитвом и постом у покајању препознати најдубљи израз љубави Божје у односу на нас, а то је да је Бог увек поред нас и да је са нама.
Зато је важно да постимо, да се молимо, да се трудимо да видимо свој промашај, свој грех, да не обраћамо пажњу на грехе и промашаје ближњих, или ако пак уочимо грех, промашај и слабост ближњег да се молимо за њега, да му не будемо судије. Тада је присутан Господ међу нама и тада благодат Његова чини чуда у нама и међу нама.
п.с.
Патријарх служио молебан за наш верни народ и светиње на Косову и Метохији