Извор лажне религије је неспособност да се радујемо или, можда, прије одбијање да се радујемо, док је радост апсолутна суштина… Страх Божји и понизност су једино здрави када су повезани с том радошћу, и само тада су истинити и плодоносни! Ван те радости добивају демонски карактер и постају најдубље изопачење било каквог религијског искуства.
Религија страха; религија лажне понизности; религија кривице: све су то искушења и замке – врло снажне и то не само у свету, већ и у Цркви. “Религиозни“ људи гаје неку сумњичавост према радости.
Први и основни извор свега је “радује се душа моја у Господу…“ Страх од греха не спашава од греха! Радост у Господу спашава! Осећај кривице или морализам не ослобађају од света и његових искушења. Радост је темељ слободе на који смо позвани стати. Где, како и када је ово постало искривљено и монотоно у хришћанству? Или, заправо, где, када и зашто су хришћани постали глухи за радост? Како, када и зашто је Црква, умјесто да ослобађа људе који пате, почела да их садистички застрашује?
Људи непрестано долазе и питају за савет… исповедам људе и причам, причам, причам; а нека ме слабост и лажни стид спречавају да им кажем: „Немам никакав савет за вас. Ја имам само слабу, климаву, али, за мене непрекидну радост. Желите ли то?“ Не, не желе!! Желе причати о „проблемима“ и ћаскати о „решењима“.
Не, нема веће победе ђавoла у свету од ове „психологизоване“ религије. У психологији има свега и свачега. Једна ствар која је у њој незамислива и немогућа јестe радост.
Моћ греха није у томе што човека искушава очигледно зло, већ у томе што му срце заробљавају разне врсте ситних страсти и што не може нормално дисати и живети. У борби против овог затвора није довољно само заговарати побожност и молитву. Побожност може бити, а често и јест, ситничава; а молитва може бити усмерена једино на саму себе. Исто питање се поставља и у вези с благом нашег срца, у вези с радошћу.
Без радости побожност и молитва су без милости, јер је њихова моћ у радости. Религија је постала синоним за озбиљност која није усаглашена с радошћу. Зато је и слаба. Људи од религије желе одговоре, мир, значење, а значење је – радост. То је одговор који у себи садржи све одговоре!
„Јер си Ти истинита жеља и неизрецива радост оних који љубе Тебе, Христе Боже наш, и Тебе пева сва твар вавек..“
протојереј Александар Шмеман