Manastri.Podmaine
Немој мудровати у делу спасења, не изискуј изузетне путеве, не оптерећуј себе нарочитим подвизима, већ колико мораш и колико Господ пошаље снаге, толико приморавај себе на све што је добро.
А у молитви једноставно говорите Господу, та Он је тако близак нама. Њему треба говорити све што нам је на души. Ако се осећање покајања појави, тад говори онако како осећаш: „Господе, ја сам грешник пред Тобом, ништа немам, помилуј ме по великој Твојој милости… Судовима које Ти знаш, спаси“. И као што деца моле своју мајку, просто, приступајући јој и желећи да добију тражено: „Мама, дај ми (ово или оно), дај!“, тако и ми треба да молимо Господа и сву душу да улажемо у речи молитве.
(старац Сава Псковско-Печерски)

Ако желиш да победиш злог духа што је могуће лакше и брже неопходно је да се бориш против свих својих страсти храбро и непрекидно а особито противу самољубља, угађања себи и жаљења себе, зато што оно служи за корен и извор свих страсти и што се оно не може укротити ничим до радосним примањем невоља, лишавања, неоснованих оптужби и угњетавања од стране људи. Ако се то испушта из вида и човек и даље жали себе, онда су напори безуспешни и победе несавршене и несигурне.
(свети Никодим Светогорац)

Поштујеш иконе светитеља, њихове свете мошти. Проучаваш њихова житија. И проучавање постаје молитва. И молитва постаје заједничарење живота. Улазиш у њихов свет. Они улазе у твоју келију и твоје срце. Учиш њихов језик. Примаш њихов благослов. Памтиш њихове поуке, њихова казивања, из божанског дивљења према њима. Задобијаш различито сагледавање о томе ко је савременик, а ко припада прошлости. Видиш да оно што је истинито јесте вечно, сабрано и свемоћно. Оно ломи окове ада и времена; пролази док су врата била затворена (уп. Јн. 20, 19); проналази те на хиљаду начина и пребива са тобом. И подиже те у живот који побеђује смрт. Одводи те у кретање, трагање, борбу, жртву, дубље поимање, превазилажење свега, проналазећи све у другачијем облику, у истини, у стварности.
(старац Василије Ивиронски)

Буди кротак и немој се гневити, јер је гнев плод егоизма и самовоље док је, напротив, кротост плод смиреног срца и одсецања самовоље. Кад се неко разгневи, његов ум губи разборитост. Он услед тога губи сталоженост и пристаје на изговарање недоличних речи.
Свети Оци су све страсти упоређивали са тровањем, а посебно су са њим упоређивали гнев. Кад је човек затрован, он губи своје достојанство и пред свима се показује као безумник, што се такође дешава и кад се разгневи раздражљив човек.
Господ нам каже: Научите се од мене јер сам ја смирен и кротак срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11;29). Да бисмо задобили мирну савест, морамо угушити и искоренити звер гнева, чије је легло егоизам.
(старац Јефрем Аризонски)

Бог може да нас ослободи од сваког зла, али ми се сами грчевито држимо за зло. Зашто Господ наређује да волимо своје непријатеље? Не због њих, него због нас. Јер, докле год ми задржавамо у себи мисао о увреди коју су нам нанели непријатељи, пријатељи или рођаци немамо мира ни покоја. Треба се тога ослободити. Како?
Треба од срца опростити. Кад се опрости од срца, као да ништа није ни било. Више немамо те унутрашње (мислене) радње које нам не дају мира и покоја. Опроштено је и завладао је мир. Племенит и добар човек не зна да мрзи свога непријатеља, него му жели добро. И та га доброта ослобађа од злих напада, а ослобађа и непријатеља. Непријатељ више нема снаге да напада. А кад помислимо зло - доприносимо огромно злу. Не смемо уопште мислити зло. Кад би хтели да се уједине сви људи у доброти, видели би каква је то огромна и невероватна снага. Љубав и лепота би била свуда и на сваком месту!
(старац Тадеј Витовнички)

Повод да у нама покрећу страсне помисли демони налазе у страстима које се гнезде у души. Потом они њима ратују против ума, наводећи га да се сагласи на грех. Пошто га победе, они га наводе у грех разумом. Када и у томе успеју, они га као заробљеника вуку на грех делом. Опустошивши, дакле, душу кроз помисли, демони се повлаче заједно са њима, те у уму остаје само идол греха, о коме говори Господ: Када угледате гнусобу опустошења где стоји на месту светоме, ко чита да разуме (Мт.24,15). Свето место и храм Божији јесте ум човечији. Опустошивши душу страсним помислима, демони су у њему поставили идол греха. Исто се десило и историјски, у шта не сумња нико од оних који су читали дела Јосипа [Флавија], Осим тога, неки говоре да ће се исто десити и при антихристу.
(свети Максим Исповедник)

Ви морате имати душу, која ће бити способна за три ствари: да поднесе живот, да заволи живот, и да жртвује живот. Такву душу ви никада нећете имати ако сте песимисти. Песимист не може жртвовати свој живот. Зато, што живот за њега нема вредности. Кад човек даје нешто што воли, он жртвује, кад даје нешто што мрзи, он не жртвује, он баца. Ако желите величину и радите за њу, ви не можете бити песимисти; ако само желите величину, а не радите за њу, ви морате постати песимисти. Или рад или песимизам.
(свети владика Николај)

Hе обраћај пажњу шта ти ко говори, да ли те вређа. Ти се труди, моли Господа да свакога волиш. Моли Господа да свима да благог Анђела да ти имаш мир у себи. И кад се помириш са свима, кад свима желиш добро, ничег више неће бити да те мучи. Јер ми сами себе мислено мучимо.
Зато Господ и каже да волимо и непријатеље, да се (мислено) ослободимо. И кад се од срца ослободимо, онда буде као да ништа није ни било, више ништа нас не мучи. И онда смо мирни. А овако, једемо бесконачно сами себе и пореметимо све, не само физички, него после често и психички, пореметимо себе. После је много теже доћи к себи, а и много је физичких оболења, за која смо сами криви зато што немамо добре мисли.
(старац Тадеј)

 Само присуство Господа већ мучи нераскајане. Тама бива убијена свјетлошћу... Лопов не воли Сунце. У томе је сва дубина психологије сваког невјерја, сваке антирелигиозности. Највиша, Божанска свјетлост – везује, полаже границе својевољи, пржи нечистоту, огњем који је не уништава али вјечно траје... И, ако је срце пуно нечистоте, гордости и безакоња, ако је воља устремљена ка тами – душа се боји да се дотакне Јеванђеоске Истине, она се крије од Христа. А ако јој се изненада и деси да се сретне са Христом, она, мучена Свјетлошћу која реже њене болесне очи, запаљена у својој грешности, урла: „Шта је Теби до мене, Исусе?“... „Не мучи ме!“... „Ја нисам монах!“... „Ја живим у свијету и морам се потчињавати његовим захтјевима“... „Ја носим плот и морам се потчињавати њеним законима“... „Иди од мене са Твојим заповиједима пуним истине и правде, савршене чистоте, истинске љубави. Иди од мене, Исусе... не мучи ме Свјетлошћу Својом!“ Зар тако не урла свијет? Да, тако ми, људи, урламо. Или тај крик изражавамо у безгласном осјећању.
(архиепископ Јован Шаховској)

Живот на земљи, браћо, није лак посао. Сваки човек на земљи, самим тим што је човек, већ је борац, ратник, од колевке до гроба ратник. Како? Тако што је овај свет, земаљски свет бојиште, бојиште на којем Сатана са својом војском непрекидно јуриша на свако људско биће. На свако људско биће, а нарочито на хришћане, јер носе Господа Христа у себи. И да није Светих Анђела, да није Светог Архистратига Михаила и осталих Небеских Сила и њихове помоћи, ко би се одржао пред страшним демонима, пред страшним гресима и искушењима? Нико! Али ето, ми ратујемо на земљи са њима непрекидно.
Све што нам треба у том рату против Сатане ми смо добили на дар од Господа Христа. Све ово је од Њега: у Светоме Крштењу добијамо небеске силе Божанске, које изгоне из наше душе сваки грех, очишћују душу и чине је чистом као сунце. Кад човек одрасте, онда почињу искушења, онда се он опет по слободној вољи опредељује за грех и чини грехе, али ту стоји друго силно оружје Божје. Које? Причешће. У Светоме Причешћу ми примамо васцелог Господа Христа.
(свети Јустин Ћелијски)

Пошто се избори човек и Божијом помоћи победи, тада у срце његово долази радост Божија. Само заједничарење човека са Богом користи. Када схвати да је молитва ризница која га испуњава радошћу и срећом, одмах узноси благодарност Богу. И тада дело молитве не чини принудно, са муком и напором, него весело и радосно, јер зна да ће имати много духовне користи од ње. Узноси химне и слави Бога, дивећи се Његовом величанству.
Све ово настаје у човеку од свесности сопствене болести. Истрајном молитвом се приближује Богу и жудно хита к Њему, да прими светлости од светлости Његове и благодат од благодати Његове.
Бог зна шта нам користи а шта не. Зато нам некада даје све што Му тражимо, а некада – не. Бог хоће корист за нашу душу, иако много пута ми то не разумемо и неразумно тражимо да нам испуни сваку молбу.
(свети Исак Сирин)

Ваше хришћанско стрпљење, смирење и љубав ће иако мало, својевремено учинити своје и Ваша друга половина, Ваш муж ће оживети духом. Међутим, за то почните да радите на себи: кад он плане – Ви немојте. Схватите да је њему теже него Вама, он не зна Бога, а непријатељ га води „тамо куд он неће“. Почните да се молите за њега стално и с осећајем сажаљења, сетите се да је и њему од детињства било тешко као и Вама. А остало је дело Божје. Прочитајте Прву посланицу Коринћанима, 7. главу и имајте на уму да болујете заједно с мужем, јер сте вас двоје – једно тело.
(архимандрит Јован Крестјанкин)

Бог нам у Цркви даје силу не само зато да бисмо превладали наше неуспехе, него и да бисмо из тих неуспеха извукли духовну корист. Понекад неуспех постане бољи од успеха! Јер има тако благотворне утицаје на човекову душу и на његову личност у целини, који су му често неопходни. Могу да кажем да је крајње неопходно да научимо како да преживимо неуспехе. Неуспеси су веома важни за човека. Свуда нам желе да будемо успешни, али некад је потребан и „срећан неуспех“. Тако се припремамо за ситуацију када нећемо постићи оно што бисмо хтели, уместо да се навикавамо на то да све увек треба да буде онако, како ми желимо. И онда, ако се појави и најмања препрека, трчимо код психолога и психијатра, забринути за своје „психолошке проблеме".
(архиепископ Атанасије Лимасолски)

Архимандрита Софронија су питали да ли дете одбацује Бога ако крије своју веру у школи. Његов одговор је био: „У данашње време, деци је често довољно тешко да сачувају веру у срцу, као Мајка Божија. То не значи да их треба оптужити да поричу Христа. На директно питање „да ли си ти хришћанин“, треба да одговоре, али опрезно, рекавши, на пример: ,,Покушавам да будем“.


Шта ћу дати Господу своме?
Ја сам гад. Господ то зна, али желим да се смирим и да волим своје ближње, макар ме они и вређали. Стално молим милостивог Господа да ме научи да волим непријатеље. И ја сам милосрђем Божијим осетио шта значи волети Бога и ближње. Дан и ноћ молим Господа за љубав, а Он ми даје сузе да плачем за целим светом. Али, ако неког осудим или га попреко погледам, сузе се губе и душа пада у чамотињу. Тада ја опет молим опроштај од Господа и милостиви Господ прашта мени грешном.
Пишем, братијо, пред лицем Бога свог: смирите срца своја, и видећете милост Господњу још овде на земљи и познаћете Творца небеског и ваша душа неће моћи да се насити љубави.
(свети Силуан Атонски)

Ономе који је стекао страх Господњи, лаж постаје туђа, јер за неподмитљивог судију има своју савест.
Као и у свим страстима, тако и у лажи видимо различиту штету: друкчији је суд ономе који лаже у страху од мука, а друкчији ономе који лаже без икакве стварне опасности. Један лаже ради увесељавања, други – ради сластољубља; један, да присутнима приреди весеље, а други, да ближњем сплете мрежу и нанесе зло.
Ко лаже, изговара се често околностима, и оно што је пропаст за душу сматра добрим делом. Лажљив човек се издаје за подражаваоца Рааве (уп. Ис.Нав.2,1 и д.), и говори да сопственом пропашћу друге спасава.
Лаж ћемо моћи употребити тек када се потпуно будемо очистили од ње, премда ни тада не без страха Божијег и не без крупног разлога.
(преподобни Јован Лествичник)

 Људи иду да умире; живце или помоћу лекова за умирење или у „јога медитацијама“, док стварно спокојство, које долази онда када се човек смирава, ни не настоје да задобију, а тиме ни божанску утеху. Па и они страни туристи, што долазе из разних земаља и шетају по улицама, по сунцу, по жеги, усред прашине и толике гужве, замисли само шта све не трпе! Какав они притисак у себи имају, чиме они све не гуше своју душу, само што. не препукну, кад овај спољашњи вентил сматрају предахом! Колико ли су само прогоњени од себе самих, кад мисле да ће одахнути у свом том мучењу.
(свети Пајсије Светогорац)

Циљ хришћанског брака је такво духовно савршенство личности супружника, које претпоставља њихову најтешњу духовну везу, засновану на љубави и духовни развој обоа супружника, који је немогућ без самосталности и слободе. Стога постаје схватљива сва тежина хришћанског брака: мало је бити супружник, мало је бити родитељ, мало је бити марљиви хришћанин. Треба реализовати свој брак као врхунски савез љубави, који кроз слободу и развој доводи до хришћанског савршенства личности. Уколико нема такве свезе, ако нема духовног напретка личности на фону љубави и слободе – циљ хришћанског брака се не достиже.
Уколико у браку нема љубави, слободе, развоја, поштовања, тада је немогућ и сам духовни живот. Немогуће је остати хришћанин. Такав брак компромитује Цркву и све њене најузвишеније вредности. Али ово није пут ка разводу, већ пут ка мењању себе, сваком од супружника.
(протојереј Андреј Лургос)

Што се тиче страха који те обузима током ноћи, знај да он долази од кушача. Поразићеш га вером у Бога. Другим речима, мораш помислити да је Бог свуда присутан. У Богу живимо и крећемо се (Дела ап. 17;28) и ништа се не дешава без Божијег допуштења. Чак и ако се нађемо мећу дивљим зверима, Бог је и ту присутан! Нити ђаво, нити дивље звери не могу нам нашкодити ако им Бог није дао власт да то учине.
Зашто бисмо се онда лишавали спасоносне истине о Божијем провиђењу и плашили се, кад не постоји ништа што би требало да нас плаши? Како ми нешто може нашкодити, кад Бог има власт и над ђаволом и над злим човеком, и над свим што ми може нашкодити? И како ће човеков ангео – чувар, који се по промислу Божијем никада не одваја од њега, дозволити да му нешто нашкоди, ако већ од Господа није примио заповест да то допусти?
Буди храбар, чедо моје, и кад тај страх дође на тебе, реци: „Кога ћу се уплашити? Ко може да ми нашкоди, кад над свима влада Бог? Да пођем и долином сена смртнога, нећу се бојати зла; јер си ти са мном, штап Твој и палица Твоја теши ме(Пс. 23;4). Истовремено изговори молитву Исусову и ничега се не плаши. Чврсто веруј у истине вере.
(старац јефрем Аризонски)

Када се људи воле, а то се пре свега да видети у односу деце према родитељима, они свецело верују једни другима. Када отац узима дете, баца га до плафона, а затим хвата, дете се смеје, премда му је то страшно. Он има поверења, и онда му је читава та процедура весела. Он је на свога оца положио сву своју наду. У очевим снажним рукама њему је топло, добро, радосно, спокојно. Међутим, ако га тата испусти, биће незгодна ситуација. Ипак, дете, премда ће се неко време можда и бојати, ипак ће брзо опростити. Зашто? Јер воли и верује. Тако и Господ жели да човек Њему верује, јер ако човек стекне поверење у Бога, значи да Га воли. А Богу треба једино та свеза љубави између нас и Њега, јер је Он сам љубав и просто не може другачије постојати. Када човек продише мржњом, Господ се тихо удаљује и оставља човека. Бог не може живети у атмосфери злобе, зависти, гордости, осуде, похлепе. Све што противречи љубави, Богу је неподношљиво.
(протојереј Димитрије Смирнов)

 Дух Свети, усељавајући се у човека, изазива у срцу његовом истинску љубав.
Истинска љубав у срцу је као чиста жеравица или топлота, која га загрева, она је корен из кога израстају у њему сва добра дела. За човека, надахнутог истинском љубављу, нема ничег тешког, страшног, немогућег, за њега никакви закони и заповести нису тешки и све је лако оствариво. Вера и љубав, даровани човеку од Духа Светога, јесу таква највећа и најмоћнија средства, да онај који их има може лако, угодно, с радошћу и утехом да иде путем којим је прошао Исус Христос.
(старац Сава Псковско Печерски)

У силној жалости или тешкој болести је врло тешко од срца рећи: Да буде, Оче, воља твоја, а нарочито при неправдама од људи и нападима или сплеткама непријатеља. Тешко је од срца рећи: Да буде воља твоја и када смо сами кривци за неку несрећу, с обзиром да мислимо да нас је у такав положај поставила наша, а не Божија воља (премда ништа не бива без воље Божије). Уопште, тешко је поверовати срцем да је наше страдање воља Божија. Јер, срце вером и искуством зна да је Бог наше блаженство. Стога је у несрећи тешко рећи: Да буде воља твоја. Ми се двоумимо да ли је несрећа воља Божија. Због чега нас Бог мучи? Зашто су други мирни и сретни? Шта смо ми урадили? Да ли ће бити краја нашој муци? Међутим, управо када је нашој поквареној природи тешко да над собом призна вољу Божију (без које ништа не бива) и да јој се смирено покори, ми треба да јој се покоримо. Ми треба Господу да принесемо своју најдрагоценију жртву, тј. срдачну оданост не само у миру и срећи, него и у жалости и несрећи. Своје сујетно, погрешно мудровање ми треба да покоримо савршеној премудрости Божијој. Јер, наше мисли су удаљене од мисли Божијих (Ис.55,89) колико је и небо удаљено од земље. Нека сваки човек принесе свога Исаака, свога јединца, свога највољенијега, свога обећанога (коме су обећани мир и блаженство, а не жалост) на жртву Богу и нека му покаже своју веру и своју послушност како би био достојан дарова Божијих, којима се користио или ће се користити.
(свети Јован Кронштатски)

Има помисли које нису ништа друго до машталачке слике од некадашњих утисака и у њих се меша фантазија. Млади имају врло богату машту. То је природно, људско.
Тачно знај да су помисли од којих бива душевни мир и умилење анђеоске. А помисли које изазивају душевну смутњу и растројство су демонске. Понекад као муња бљесне мисао о некадашњим доживљајима, чак човек стресе главу од непријатности. Дуго нисам схватао зашто налећу тако изненада, на крају сам сазнао да су демонске и престао сам да обраћам пажњу на њих.
Против оваквих мисли користи духовно оружје, реч Божију – молитву. Без молитве ће они напунити нашу главицу различитим утисцима и греховним успоменама.
Свети оци су смислили Исусову молитву – то је најмоћније средство или лек против мисли и уопште против свих непријатних случајева. Молитву изговарај овако: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног.
(схиигуман Јован Валаамски)

Да Бог није био на земљи у телу, да нас није обожио, да нас није лично научио како да живимо, чему да се надамо и шта да очекујемо, да нам није указао на други, савршени и вечни живот, да није пострадао, умро и васкрсао ми бисмо још имали неки основ да живимо као што живимо сви, тј. већином телесним, земаљским животом. Међутим, ми смо сада дужни да мислимо о горњем, а земаљско да сматрамо за трице (уп. Фил.3,8). Јер, све земаљско је ништа у сравњењу са небеским. Међутим, супротно учењу Спаситеља и Његовом духу, ђаво, тј. отац лажи нас учи да се приљубљујемо за земаљска добра, насилно за њих прикивајући сластољубиво срце. Срце природно иште блаженство. Међутим, ђаво даје лажан правац таквом стремљењу и обмањује га земаљским блаженством, тј. богатством, почастима, сјајем одела, намештаја, посуда, кочија, вртова и разних других разонода.
(свети Јован Кронштатски)

Један од најкраћих путева да се добије опроштај грехова јесте: не осуђивати. Не судите, и неће вам се судити (Лк.6,37). Као што се ватра противи води, тако је и осуђивање страно ономе који хоће да се покаје.
Немој осуђивати чак ни када би видео некога да греши и на самој самрти: Суд Божији људима није познат. Неки су јавно чинили велике грехове, али су још и веће врлине чинили тајно. И они који су им се тако радо ругали, преварише се, јер од дима нису видели сунце.
(свети Јован Лествичник)

 Ах, како се често људи кваре због лажне уверености у своју честитост и праведност, односно пропадају јер, уздајући се у своју праведност, уопште не мисле о духу хришћанства и о помоћи Духа Светога, онда када им је крајње неопходна Његова помоћ. И пошто се Дух Свети даје само ономе ко моли и иште, а онакви људи не само да не моле и не ишту од Њега, него чак и не сматрају то потребним, те им се Он и не даје, и, зато, они остају у заблуди и пропадају.
Но, Дух Свети, настанивши се у срцу човека, показује му сву његову унутрашњу беду: и слабост, и поквареност (развратност) душе и срца његовог, и удаљеност од Бога. Поред свих његових врлина и праведности показује му све грехове његове: лењост и немарност за спасење и за добро људи, његову себичност (користољубље) у његовим, по свему судећи најнесебичнијим врлинама, његово грубо и дрско самољубље тамо где га он није ни наслућивао.
Укратко речено, Дух Свети показује све у правом светлу. И тада човек почиње да се смирава истинским смирењем, почиње да губи поуздање у сопствене снаге и врлине и сматра себе најгорим од људи. А смиравајући се пред Исусом Христом, Који је Једин Свет у славу Бога Оца, почиње да се искрено каје, решава се да од тада више не греши и да живи пажљивије, а ако заиста има икакве врлине и доброчинства, он јасно види да их је учинио и чини сигурно уз помоћ Божију, и зато почиње да се узда једино у Самога Бога.
(старац Сава Псковски)

У почетку, благодат нас поучава, упућујући нас да мислимо, осећамо и деламо у складу са еванђелским заповестима. Све је лако. Дух Свети, који је свагда са нама, даје нам да будемо благочестиви према другим људима. То постаје наше нормално, природно стање. Али то не траје дуго. Једног дана, благодат, у овом опипљивом облику, напушта нас. Тада наступа други, тежак, период. Питамо се: „Како живети без благодати?” Морамо наставити да живимо као да је Дух Свети са нама, и трудити се да задржимо онај исти начин живота у оквиру којег смо, благодаћу, усвојили одређена настројења према нашој браћи и сестрама. Морамо присиљавати себе на то. Исто је и са молитвом: у почетку, изгледа као да је молитва наше природно стање. Човек се моли сасвим лако – молитва извире из срца. Међутим, када нас Дух Свети напусти, ми морамо присиљавати себе да се – као што смо то чинили раније, када је благодат била са нама — молимо свим својим бићем, свим срцем, свим умом, чак целим својим телом.
(свети Софроније Сахаров)

Свима нама Бог даје неки крст, различите телесне, душевне и духовне болести. Телесне болести су разноврсне болести тела, за које нисмо криви, а узроци су им органске природе. Душевне болести су природна лењост организма, спорост ума, меланхолија, деконцентрисаност. Духовне болести су самољубље, фанатизам, претерана тежња ка нечему... Од ове три категорије, најстрашније су духовне болести, јер су најдубље. Ако желимо да се лишимо тог крста болести, нећемо успети, само ћемо изгубити времена. Ако га пак подигнемо, напредоваћемо у борби и сав наш живот постаће један мостић који ће нас пренети на небо.
(старац Емилијан Симонопетритски)

Неки могу да кажу: ,,Ако желиш да верујеш у Бога, треба да радиш то и то“. И ми смо слушали такве савете. Од њих нам се, посебно када су упућени омладини, диже коса на глави: „Да би био црквен човек, човек Божији, добар човек, треба да сваке недеље одлазиш у храм, да не грешиш, да не чиниш то и то, да се причешћујеш више пута годишње, и да се, бар, четири пута годишње исповедаш“. И на томе се све завршава.
Али то је грешка. Неопходно је да се пронађе веза нашег бића са Богом, и да та веза буде жива. Као кад волиш некога - без схема, прописа и рецепата. Као што је веза између тебе и другог човека - жива, тако је и у односима са Богом. Само на тај начин можете заиста да осетите ону пуноту о којој говори Јеванђеље. Зато смо претходно и рекли да не треба гледати само на спољашње, већ да треба проницати дубље, како бисмо увидели узрок наше духовне бесплодности и онога што нам се догађа.
(митрополит Атанасије Лимасолски)

 Људи су данас стално у некој журби и јурњави. Сад треба да буду овде, после треба да буду тамо, после опет негде другде. И то је стигло дотле да, како не би заборавили шта све треба. да ураде, морају све да записују. У свој тој збрци опет је добро што не заборављају како се зову!… Ни себе саме не познају. Ма и како да познају себе? Да ли човек може да се огледа у мутној води? Бог да ми опрости, али свет је постао права лудница. Људи не мисле на други живот. Само траже све већа и већа материјална добра. Па зато и не налазе мира, него само јуре.
На срећу те постоји и други живот. Кад би људи живели вечно у оваквом животу, не би постојао већи пакао, с обзиром на то докле су довели овај живот. Са свом том тескобом, да су живели по осам стотина и девет стотина година, као у доба Ноја, преживљавали би уистину прави пакао.
(свети Пајсије Светогорац)

Света Водица ето доказа Васкрсења Христовог, ето доказа свих чудеса Христових. Господ је оставио то чудо да буде очигледно свима нама, а све је остало, браћо, оставио нашој вери. Теби се даје на данашњи велики Празник доказ. Света Водица као очигледан опипљив доказ да је Господ Христос Истинити Бог. А да верујеш у Васкрсење Христово остављено је твојој вери, твојој слободној вољи, твоме подвигу да покажеш да ли хоћеш добровољно за Христом или не. Ти се снебиваш, тешко ти је да поверујеш, али пази, ту је Света Водица. Сама сведочи да је Он заиста васкрсао, да Он непрекидно живи, живи ево већ две хиљаде година, и живеће вечито. И Он је тај Који Својом божанском чудотворном силом чини то велико чудо освећења Водице и чини сва остала чудеса.
Господ је оставио нама, нашој слободи, хоћемо ли ићи за Њим или нећемо, да ли ћемо веровати у Њега као Истинитог Бога или нећемо. „Благо онима који вероваше а не видеше“ вели Спаситељ
(свети Јустин Ћелијски)

О, колико је за нас од суштинског значаја и користи да на сваки начин приступимо овој небеској гозби, коју нам обезбећује натприродно тајинство светог олтара! Поред њега невидљиво стоје ангели. Свештеник, који је у том тренутку почаствован више и од ангела, са највећим страхопоштовањем жртвује пренепорочног Агнеца. Ангели саслужују, а верни приступају да би јели и пили Тело и Крв Христову. „Причестите се Телом Христовим, окусите извор живота“, да бисте живели у Христу и да не бисте умрли у греху.
(старац Јефрем Аризонски)

Кажеш да стално падаш. Па, тако ће и бити, све док у теби владају самовоља и самосажаљење. То показује да је у твоме срцу најважније „Ја“, а не Господ. То је грех самољубља који живи у нама, који је узрок свакога греха, и човека чини грешним, од главе до пете, све докле му допуштамо да обитава у нашој души. А када је цели човек грешан, како се благодат може настанити у њему? Она неће доћи, као што ни пчела не иде тамо где има дима. Човекову одлуку да служи Господу чине два веома важна елемента: прво, човек се мора одрећи себе, друго, мора ићи за Христом (Мк. 8, 34). Први елеменат захтева напуштање егоизма или самољубља, а, следствено томе, и неприхватање било какве самовоље или самосажаљења, било у великоме или маломе.
(свети Теофан Затворник)

 Покајање је признање погрешног пута. Покајање просеца нов пут. Покајнику се отварају очи за два пута: за онај, којим иде, и за онај, којим треба да иде. Више је оних, који се кају, но оних, који скрећу своје колеснице на нов пут. Кажем вам: две храбрости потребне су покајнику – једном храброшћу да се заплаче над старим путем, и другом да се обрадује новом.
Шта вам вреди кајати се а стално тапкати по старом путу? Како називате човека, који се дави и виче за помоћ, а кад му се помоћ укаже не хвата се за коноп спасења? Тако и ја називам вас.
Покајте се од жеље за овим светом и свим што је у овом свету. Јер свет је овај гробље ваших предака, које стоји отворено и чека вас. Још мало мало и ви ћете бити преци и желећете чути реч покајање, но нећете је чути.
Као што ветар духне и однесе маглу испред сунца, тако ће смрт однети вас испред лица Божја.
Покајање подмлађује срце и продужује век. Сузе покајника перу таму са очију, и дају детињи сјај очима. У мога језера око је као у срне, вазда влажно и дијамантски сјајно. Заиста, влага у очима исушује гнев у срцу.
(свети владика Николај)

То гажење сопственог „ја“ – најтежа је ствар на свету. Зашто најтежа?
Као прво, зато што смо сви ми нечим рањени - погрешкама родитеља, породичним односима који нису били најбољи - и одмах заузимамо одбрамбени став. Увек смо спремни да штитимо себе и да размишљамо овако: „Да не настрадам овде, да ме неко не повреди“. Тај наш самољубиви (нарцисистички) страх је велик. То је узрок број један.
Други, још важнији узрок састоји се у томе што ми нисмо видели Васкрсење, што нисмо осетили нити схватили сву величину бесмртности. Нисмо у таквој вези са Богом да бисмо Га истински, свим срцем у назвали својим Оцем. А ово друго могло би да исцели прво.
(сцештеник Николај Лудовикос)

Зашто човек страда на земљи и зашто га сналазе беде и невоље?
Страдамо, јер нисмо смирени. У смиреној души живи Свети Дух који јој даје слободу, мир, љубав и блаженство.
Страдамо, јер не волимо ближње. Господ је рекао: „Љубите једни друге и бићете моји ученици“. Због љубави према братији, долази љубав Божија. Слатка је љубав Божија. Она је дар Духа Светог и у потпуности се једино Њиме познаје. Али, постоји и осредња љубав коју има човек када се стара да врши заповести Христове, бојећи се да чиме не увреди Бога. И ово је добро. Треба се сваки дан трудити у добру и свим силама учити Христовом смирењу.
(свети Силуан Атонски)

Када не подносиш жалости, знај да не волиш истински Бога, у теби више живи свет, него Он. Болест и сиромаштво нека те не плаше, јер имаш за помоћника Христа. Он је нада твоја и радост твоја. Више од љубави према телу своме треба да имаш љубав према Богу. Када је душа твоја нага, без врлина, знај добро да се не можеш приближити Господу. Ако хоћеш да се сјединиш са Њиме, треба да следиш пут светих Отаца који су све жртвовали за љубав Његову. Оставили су све, да би нашли многоцени бисер, Христа.
(свети Исак Сирин)

Депресија обично укључује снажна осећања неуротичне, неутемељене кривице, те би породица и пријатељи депресивне особе требало да се потруде да ни на који начин не допринесу снажењу ових осећања код оболелога. Депресија се храни сама собом и депресивне особе могу потонути још дубље у депресију управо због тога што их је околина прогласила кривим за њихово сопствено стање. Проблем је сложене природе, зато што живети поред депресивне особе није нимало једноставно. Понекад нам се чини као да је депресија заразна и да се морамо итекако бранити да бисмо се заштитили од ње. Нестрпљење и љутина према депресивној особи јављају се код чланова породице и пријатеља нарочито онда када их депресивна особа оптужује за своје стање или када одбија сваку помоћ, што је чест случај. Међутим, мора се отворено рећи да је љутито или нестрпљиво реаговање, као и моралисање од стране чланова породице и пријатеља контрапродуктивно и, треба то отворено рећи, грешно.
(о. Павле Гумеров)

 Други човек је твоје огледало. Шта ти покажеш према њему, тиме ће он одговорити теби. Ми се све време жалимо на друге: мој муж је лош човек, дете ми је непослушно, имамо злобне суседе! Но, знате ли да смо најчешће сами криви за то? Свакодневно се у то уверавам. Све време се жалимо и стално смо несрећни. Не, децо моја, не треба тако. Научите се да за све прослављате Бога, за све невоље и несреће. За све што ти се догоди реци „Слава Богу!“ Када од свег срца кажеш „Слава Богу!", буде ти лакше. А када то не говориш, постајеш све потиштенији.
(митрополит Атанасије Лимасолски)

Чедо моје, желим ти добар почетак и опрезно напредовање. Немој се стидети преда мном. Не посматрај ме као човека него као представника Божијег. Реци ми све, чак и ако си имао неку рђаву помисао везану за мене. Ја сам опитан у погледу демонских утицаја и знам како се ђаво бори са човеком. Знам да духовна чеда имају једноставна (проста) срца. Уколико у њих уђе нечиста помисао, онда се то догађа услед ђаволске злобе и егоизма тог духовног чеда које је допустило да падне и да се појави таква помисао о његовом старцу. То значи да ово духовно чедо мора имати више смирења.
Према томе, не јадикуј. Ја ћу се увек радовати кад са мном разговараш слободно и искрено, јер без искрене исповести не може бити духовног напретка.
(старац Јефрем Аризонски)

 1ви февруари 2023 лето Господово

(Продолжува)

 

 

 https://manastirpodmaine.org/

 На благом узвишењу изнад будванског поља, око два километра северно од Старог Града, налази се манастир Подострог са два храма од којих је један посвећен Успењу, а други Ваведењу Пресвете Богородице. Име је добио по брду Острог испод којег је саграђен, мада се у литератури често помиње и под називом Подмаине, што је назив манастира који је био лоциран нешто ниже, источно од овог, са црквом Свете Петке.

Током XVIII и XIX вијека овај манастир узраста у једно од најзначајнијих средишта црногорске историје. Поуздано се не зна из ког времена датирају његови први зидови, мада се чини оправданом претпоставка да они као већина оближњих манастирских храмова потичу, из доба немањићких времена.

 

02.02.2023 лето Господово-

Manastri.Podmaine1