Лечење душе и српског народа по старцу Тадеју

Пише: Владимир Димитријевић

otac_Tadej-1

Од када се упокојио старац Тадеј Витовнички не престају мистификације везане за његов духовни (како би се то „популарно“ рекло, „мистички“) живот и подвижништво. Углавном се прича о његовим пророчанствима, о некаквој гуруистичкој „видовитости“ а, како време пролази, такве приче се множе. О старцу постоје две књиге, у издању „Образа светачког“, и оне су, нарочито „Мир и радост у Духу Светоме“, заиста упутне кад је у питању овај несвакидашњи сведок Христа у наше, потоње дане. Зато овај чланак има за циљ да читаоце подсети на његов аутентични лик, обликован у складу с предањем Цркве од Истока. Јер, старац Тадеј је био духовник који је живео у складу са светоотачким учењем о чувању срца и помисли, пре свега непрестаном Исусовом молитвом. Ту треба тражити тајну његове благодатности. Он је био ученик старца Амвросија (Курганова), ученика оптинских светих, који је живео и поучавао у манастиру Миљково код Свилајнца, добегавши у Србију после бољшевичког преврата. Управо је код њега отац Тадеј (Штрбуловић) примо свеототачко учење о молитви и трезвености. Није ту било ничег од врача погађача.                                                                                                                                                                          

 ОТАЦ ТАДЕЈ О БОГУ И НЕОПХОДНОСТИ МОЛИТВЕ                              

Основно учење старца Тадеја јесте да је Бог свуда, и да помаже свакоме: „И слабима и јакима, свакоме коме је помоћ потребна. Зато непрестано треба вежбати себе да срце отворимо Богу“.

Отац Тадеј каже:

– И молитва је вежба. Ако стално понављамо молитву, она прелази у осећање. О томе су говорили Свети оци. Многи људи на почетку духовног живота добијају благодат, али она се, због наших грехова, касније повлачи, па се опет јавља. Кад се неко од срца обрати Богу умном молитвом, постепено се на њу навикне и стекне радост и мир, који нису од овога света. И та радост се стекне, па се повремено изгуби. Али, благодатна молитва је неисказана радост, која се не може упоредити ни са чим од овог света.

О дејству умно-срдачне молитве на човека старац је говорио и следеће:

– Свети оци кажу да свако треба да упражњава Исусову молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“. Кад она почне сама да се твори, без твоје воље, то је невероватна, божанска снага. Осећаш неисказану радост. Све ти је омиљено, све ти је добро, све ти је свето. То је Божанска благодат која се даје, не зависи од наше воље, жеље; сама се креће, као неки мотор. Човек који има ту молитву, шта год види, кога год види – радује се. Зато је Свети Серафим Саровски посетиоцу говорио: „Радости моја!“ Он је видео божанску силу у свакој души, без обзира да ли је реч о души детета или старца, и радовао се.

Отац Тадеј је додавао:

– Сви су призвани на светост. Свака душа је рођена света. И велики и мали, сви треба да буду свети. Јер је живот Божанска енергија, која потиче од Бога, Извора живота, и одатле је сви добијају, и анђели и људи. Та енергија је стално с нама. А Бог је једини Животодавац.

otac_Tadej-1_001 ПОМИСЛИ И СТРАЖЕЊЕ НАД СОБОМ                                                                    
Одатле је проистицало и његово учење о помислима и стражењу над собом, то јест о тиховању и избегавању многобрижности; јер, ко не победи своје помисли, бива њима поробљен.

– Не секирати се, не бринути се: „Шта ће бити са мном?” Кад бих мислио, не бих мира имао. Треба се предати вољи Божјој. Ако се бавиш добрим мислима, имаш мир. Ако мислиш лоше, себи ствараш лоше расположење. Шта ће ти то? Иначе, сваки човек има недостатке. Ниједно биће није без недостатака. Само са савршеним Богом можемо бити савршени, а Бог је љубав. Зато и ми људима треба да праштамо недостатке и да их волимо.

Живот зависи од наших мисли и жеља. Ми код себе самих стварамо склад или несклад. Безазлене и кротке душе, смирени и кротки, зраче добротом.

  
О ОПРАШТАЊУ УВРЕДА                                                                                 

Живимо у страшно време, када су новине пуне вести о злочинима међу најближим члановима породице, који се често збивају због најобичнијих ситница, па чак и баналности. Једини начин да се човек заштити од таквих искушења јесте да се стално бори против гнева. Свети оци кажу да је гневљив човек добровољни епилептичар (Лествичник), а да је гнев последица наше самовоље. Уместо да се препуштамо вољи Божјој, ми хоћемо да се твори наша, грешна и промашајна, воља. Зато је, по старцу Тадеју, основно:

– Обраћати пажњу на добре мисли и жеље, и не обраћати пажњу на увреде. Не бринути за будућност: човек мисли ово, мисли оно, а испадне нешто сасвим десето. Млад човек треба да ради све што може, и да, кад стекне породицу, живи за породицу и за ближње. Тако он постаје пример и другима. Треба да имамо мисли које ће бити добре и корисне, и нама и ближњима. Нема неке велике користи између младости и старости. И старац може бити млад, и обратно. То зависи од душевног настројења. Велики је успех видети расположеног човека на улици. Сви ми имамо дар да видимо нечије душевно расположење. А, иначе, много је потребно да се неко ослободи негативних помисли. Дође му један – теши га, не вреди; други, трећи – ништа. А онда добије утеху од детета које га загрли, јер је дете пуно благодати, и детету су сви добри. Кроз дете га озари благодат, и он се ослободи депресије.

 
О ДЕПРЕСИЈИ, ПОШАСТИ НАШЕГ ДОБА                                                                

Отац Тадеј је сматрао да депресија настаје комбинацијом лоших мисли:

– Човек мисли: биће ово, биће оно. А неће. Само компликује. Неко му је тобож крив што му је покварио расположење. А није. Јер, свако носи своје бреме. Идеш код ближњих и носиш лоше расположење, па га и њима поквариш кад уђеш у кућу. Ко ти је крив? Сам си крив. Одеш код пријатеља с таквим мислима, и поквариш му расположење, па каже: „Боље да ми није долазио у кућу“. Ко носи своје невоље у дом ближњег, уноси немир и беспоредак. Мисли зраче и други прима оно што ти носиш. Боље да певушиш у себи, него да кукаш. Ко пева, зло не мисли, каже наш народ.

По оцу Тадеју, узрок данашњих депресија је најчешће гордост и самољубље. Превише се бринемо о себи, а све треба предавати у руке Божје. Поуздани знак гордости је кад се вређамо ако нас неко вређа, са разлогом или без разлога.
  
О будућности Срба

Старцу Тадеју се приписују свакојака пророчанства, и могућа и немогућа. Но, он је био светоотачки трезвен човек, који је знао шта говори. Ево једног писма о судбини нашег народа (оригинал његовог писма налази се у личном архиву потписника ових редова):

Господу Омиљена Племенита Душо

У нашем народу нема покајања. Скоро половина Срба некрштено, а и они који су крштени, непрекидно својим псовкама доказују да су непријатељи и мрзе Бога.

Господ кроз Пророка старозаветног каже: Ја сам тај Који опомињем грех родитеља на оне који мрзе на Мене.

Сад, сам расуди и видећеш, да има више Срба који мрзи Бога него ли оних који му се моле и траже милост и спас Србије и Срба.

Само безгранична милост Божија може да нас избави од стања у којој (треба „у коме смо“,нап. В. Д.), због безбожништва, сами себе и један другог гурнули у пропаст.

 

Добро је што се трудите на преводу предсказања, да би и ако и мали број, донекле сазнали у коме се времену налазимо.

Мир Ти и радост и све најлепше од Господа и Пресвете Богомајке жели

Архим. Тадеј и братија

 

Ево, дакле, крајње јасне и једноставне поруке: неће нам бити добро док се не покајемо и не вратимо Христу. Ако не буде покајања, као свецелосне промене ума и начина живота, Срби ће нестати. Бог је извор живота – ван Бога је смрт. И оно што се зове казна Божја јесте Божје повлачење – Господ пушта да жањемо оно што смо са ђаволом сејали. Зато се за неког ко је сасвим пропао каже да је и Бог дигао руке од њега. Јер, како рече Блажени Августин: Господ никад никог не оставља, осим оног ко оставља Господа.

presto

 
О односима у породици

 По оцу Тадеју, и односи у продици много зависе од чувања помисли. Пред нама је једно старчево писмо упућено жени која је туговала због односа са братом и снајом, који су се лоше односили према мајци и свекрви. Жена је оцу Тадеју упутила писмо, он ју је посаветовао; она га је послушала – и ситуација у породици се из корена променила. Ево старчевог писма:

 
Господу Омиљена Племенита Душо

Прочитао сам твоје опширно писмо.

Ти си преосетљива и сви они који су преосетљиви много пате у своме животу, зато што обраћају пажњу на околности и непријатности које их сналазе у животу.

Зато што очекујеш од свакога, а особито од својих рођених, пажњу и разумевање зато и много патиш.

Треба мало дубље да размислиш о свему. Мајка кад ожени сина, та снаја може бити као анђео добра али свекрва не може да је подноси, јер јој снаја отела сина, а природно је, да се муж окрене својој супрузи, а родитељи остају на другом плану, то мајка не може да подноси и у души не подноси своју снају, а споља може бити нешто најбоље са снајом али, на жалост, нико не треба да нам потврђује да нас неко воли или не воли, то се осећа и тако између свекрве и снаје настаје мислени рат и често то траје до краја живота, јер снаја не зна тајну живота, да треба своју свекрву волети, више него своју рођену мајку, а свекрва још ће неко време мислено ратовати са својом снајом и на крају, мораће да положи оружје, јер против љубави нема те силе која ће моћи да се дуго супротстави и кад свекрва увиди да код снаје нема више отпора него је стално поклапа љубављу онда ће заволети своју снају више него свога сина, јер сад у снаји има још једног сина која њу много воли. Ову тајну ретко ко схвата и разуме али има и таквих снаја где између њих и својих свекрва влада савршена божанска љубав.

Онда треба да схватиш, да твоја снаја не може да подноси да њен муж, твој брат, према теби и према вашој мајци он буде пажљив и предусретљив, и разумљиво је, да твој брат мора према теби и према својој мајци бити груб, да би могао очувати хармонију свога брака.

Ти као побожна душа, треба све ово да схватиш и разумеш и да не примаш к срцу увреде које ти наносе рођени, ближњи пријатељи и непријатељи, него да им од срца све опростиш и тако ћеш моћи да сачуваш мир у своме срцу и у својој души.

Свима све од срца опрости и од сад, немој са ниједном душом да мислено ратујеш и онда имаћеш мир Божији у себи и тај мир из тебе зрачиће на све стране, а особито на оне са којима долазиш често у додир.

Од Господа и од Пресвете Богомајке мир ти и радост и све најлепше жели свима

Архим. Тадеј и братија“


О крају света

По оцу Тадеју, крај света се ближи, и сваке године све више ступамо у његово предворје. Па ипак, крај света зависи од понашања хришћана. Он је говорио да је апокалипса, између осталог, последица лошег, погрешног васпитања деце, која тону у разне врсте „виртуелне стварности“, од дроге до телевизије:

– Дроге су обмана. Дрогом се само разара нервни систем. Ако човек хоће добро, он треба о добру да мисли. Не можеш сваки дан да будеш пијан, а да будеш добар. И телевизија је као дрога. Људи се не моле Богу, а неку молитву морају да имају, па укључе телевизор да гледају шарене лаже.

О последњим временима отац Тадеј је говорио:

– Деца интелектуалаца, и наша и светска, којима су отац и мајка све учинили, који су задовољавали све што су зажелели, сад више не знају шта ће, па постају сатанисти, човече. Испробали су све и сад отворено служе Сатани. Многи се убијају! Страшно, страшно! Кад они сами нису способни за свој живот, како ће онда да помажу другима? Због тога и не можемо да се надамо да ће будућност да нам буде боља.

– Нема покајања у свету. Не само код оних који нису упућени, који нису побожни, него нема, човече, покајања ни код побожних људи, који су од малена васпитани у вери.

– Човек у много чему прекорачи меру, па нема мира и мора да иде да се неком пожали. Кад се пожалиш пријатељу,одмах ти је лакше. Дође онда код свештеника, јер свештеник има благодат Божју да ти да помоћ. У ствари, Господ је онај који исповеда, Господ служи Литургију, Господ све распоређује. Он служи. Он причешћује. Он то чини кроз нас свештенике... А људи мало о томе размишљају.

– Кажу да у Уједињеним нацијама отворено служе Сатани. Мене је то зачудило. Како може човек тако? Јесте, кажу, имају и ритуал. Сатана жели да се уједини свет, да се нови поредак успостави до 2000. Он то захтева од њих, јер је он мислена сила и труди се да утиче на људе, да се сви одвоје у правцу који он жели. Али не може, кажу, због православних. Православни не сметају толико у физичком погледу, него у мисленом. И ако смо се ми православни много удаљили од добра, ипак међу православнима има још много смирених и кротких душа, које се од срца непрестано моле Богу, да Господ спасе земљу. И Сатана зато не може да утиче на мисли људи.

– Ужурбало се време. Кад се коначно уједини свет, тек тада ће бити изабран председник Уједињених нација, господар света. Он ће бити први и последњи председник.

– Пре Другог светског рата, било је Друштво народа и онда се није бирао председник, већ само секретар. После Другог светског рата опет се није бирао председник, већ само секретар.

– И сад људи хоће да се што пре уједини свет. И Господ ће то да допусти.

Господ је хтео да у 6. веку скрати век овога света. Додијала је Господу она унутрашња борба у Цркви. Много је јеретика било... А ко су били главни јеретици? Главни јеретици су били високошколовани и то бивши православни хришћани. Штавише, често и свештеници и патријарси, служитељи, као што је био Арије из Македоније. Он је био први који је изазвао раскол, а после њега и многи други. И Господу је све то додијало. И хтео је да скрати век света. Али због молитава Мајке Пресвете и трију душа које су се молиле за нашу земљу, Господ је продужио век овоме свету. Ја сам то у млађим годинама читао на руском у књизи „Питања и одговори“ Светог Варсануфија Великог. Мислио сам да ћу запамтити имена оних који су се молили; један је био у Коринту, други у Риму, трећи у Јерусалимској патријаршији, после сам заборавио. Кад је наш чувени отац Јустин превео Житија Светих, он је превео одломак из књиге „Питања и одговори“ Светог Варсануфија, тако сам нашао да је у Коринту био преподобни Илија, у Риму Преподобни Јован, у Јерусалимској патријаршији Свети Варсануфије. Тако, због молитве Мајке Пресвете и ове тројице, Господ је продужио век.

– Али нисмо остали без кажњавања, јер су хришћани често били распуштенији по својим поступцима и животу од самих незнабожаца. Господ је зато допустио да незаконит син гони законитог. Ми хришћани смо Нови Израиљ, законита деца. Арапи су израиљског порекла, они су деца Агариног сина Исмаила. Господ је допустио да се појави Мухамед и он је бич хришћанима. Господ неће да уклони тај бич, до дан-данас, јер нисмо какви треба да будемо.

Они који су старији знају какав је наш народ био пре рата, а какав је сад, после рата. То се много, невероватно разликује. И пре рата је било игранки у свим градовима, селима, омладина се скупљала на игранку, али игранка је почињала одмах после ручка, и чим је сунце било при заласку, сви су се разилазили. А сад наша омладина излази у 10, 11 увече, сад ноћ бива дан, а дан – ноћ. И чему добром можемо да се надамо? Видите какво је тешко време дошло.

 
Отац Тадеј и мислени рат

Човек и не схвата да је духовно биће. Сав погружен у тело и телесан, он не поима да је душа његова слична анђелима, и да има огромну, Богом јој даровану, енергију. Од стања човекових мисли не зависи само његов однос са другим људима, него и са Творцем, његовом старијом браћом, анђелима, и са читавим космосом. Кад се људске помисли толико озвере и оземље, биће крај света. О томе је старац Тадеј стално говорио:

– Много проблема има данас, у двадесетом веку, у породици. Углавном је то неко незадовољство и нетрпељивост. Људи су незадовољни, а ни сами не знају зашто, незадовољно и грубо одговарају. Видите да се овде на Земљи, а и у читавом космосу, остварује Божанска мисао о времену и простору. И видите да су наше мисли огромна снага и моћ. Међутим, ми не обраћамо пажњу на то, на наше мисли, нити на то да се наше мисли остварују. Тако мало обраћамо пажњу на себе саме, на своје мисли и на своје жеље. Ми можемо да кривимо све и свакога, али само за своју породицу, за своје окружење и за радно место највише смо криви, и то због тога што не обраћамо пажњу на своје мисли, на своје жеље.

Стање је не само код нас, него и у свету тешко. Зашто? Зле су нам мисли, зле жеље, нема мира ни у нама, па онда ни око нас, ни код наших ближњих. Земљом иду наше мисли. Немир је у целом космосу. Човек је мали, а може да чини и велико добро и велико зло, у зависности од својих мисли и жеља.

Бог је из божанске љубави створио свет и жели да Његова деца имају Његову карактерну особину. Ми смо излив љубави божанске. Дубине Божје, зашто је све то тако, не може нико да докучи. Прво је створен духовни свет, Небо, па је онда Господ створио материјални свет и човека. Човек је, значи, створен на крају, да буде господар материјалног света. Земља Божја и васиона, све је човеков посед. И кад је Сатана чуо да ово ново створење треба да се размножи и да напуни земљу, он је знао да ће, као противник добра, на тај начин бити изолован, и зато је требало да ово ново створење, које се развијало, наговори да прекрши заповест Божју, а да ће то имати катастрофалне последице по човека и цео свет. Дубина је Божја зашто је Господ то допустио. Он једини зна. И тако се и десило. Прва је прамати Ева пала. Пали су, јер брачници треба да буду једномишљеници. Ја то нисам знао. Знао сам само да родитељи имају велику власт над својом децом, и да се, што год пожеле и помисле својој деци, то и остварује. Зато родитељ мора добро да пази како мисли о својој деци. Родитељ мора много да трпи и све да прашта.

– Ми грдимо за садашње стање, овде код нас у земљи, оне који сад руководе државом, кажемо да су они криви, желели би да их сменимо. А ко су ти? Нису ли то наша деца? И желимо да их сменимо. Хајде да их сменимо. Да дођу други које ми желимо. Јесу ли то наша деца? Јесу. Хе, а могу бити још гори од ових што су сад. А криви смо сви ми. Ми стари смо највише криви за све. Нисмо својој деци пружили животни пример. Ако и немамо сопствене деце, али ми смо опет криви за све. За целу ову ситуацију у нашој земљи, у нашој Цркви, у васиони. Ми својим мислима стварамо хаос у космосу. Јер наше мисли се остварују као наша дела. Мислено се остварују, као што се и Божанска мисао остварује. Ми смо видело божанске љубави и у нама постоји божанска мислена енергија. Божански живот и божанска мисао, која се остварује, а да тога нисмо свесни.

– Наше се мисли остварују. То је огромна снага – наше мисли. Зато наше мисли треба да буду узвишене и племените. Јер ми зрачимо. Ми смо невероватно јака мислена централа, пријемна и отпремна. Наше мисли невероватно делују. Научници су открили да наше мисли делују не само на разумна бића и на животињски свет, него и на биљни свет. И биљни свет има свој нервни систем.

Каквим се мислима бавимо, такав нам је и живот. Ако су наше мисли тихе, мирне, благе, кротке, смирене, у нама је тај мир. То значи из нас и онда утиче на нерви систем свакога бића – било разумног, било животиње, било биљног света. А сви очекују од нас љубав, пажњу и поштовање. А то најмање дајемо, зато што не водимо рачуна о свом мисленом апарату. Само малобројни то чине.

– И Свети оци су имали великих проблема са самим собом. Неко од Светих отаца каже: „Наш ум је луталица“. Стално лута. Не може никако да се смири док не дође Онај који је силан да га смири. Кад су Свети оци имали ту борбу, значи да сви треба да имамо то на уму, да треба да се трудимо да будемо добри. Значи, ум у човеку не може да се смири све док не дође онај Силни, Дух Свети, док Дух Свети не озари човека. Човек онда долази к себи и почиње да размишља и увиђа да су мирне и тихе мисли, које су пуне љубави, доброте и праштања – мир и тишина.

Зато Господ заповеда да волимо непријатеље и да се молимо за њих. Не ради њих човече, него ради нас. Све док задржавамо у себи мисли о увреди коју су нам нанели непријатељи, пријатељи, рођени, ближњи, ми мира и покоја немамо.

Ако је домаћин породице много оптерећен бригама о опстанку живота и исхрани породице, он, сиромах, мира нема. Сви у кући су тада немирни и тешко им је. Осећају тешкоће, а не знају шта је посреди. Видите како наше мисли јако утичу на све. И наравно да због таквих наших мисли, често бивају неспоразуми у породици.

Тако је говорио мудри старац Тадеј. Непријатељи Божји, који стварају Нови светски поредак (нов као ђаволова копита, наравно), добро знају снагу мисли: о томе говори и чињеница да већ деценијама покушавају да створе оружја која ће утицати на људски ум и мењати га по злој вољи њиховог господара, ђавола. Отац Тадеј је често говорио да слуге антихриста имају разна средства којима утичу на људе и народе. Данас се то потврђује. Многи научници, међу којима и руски, истичу велику опасност од америчког система на Аљасци, HAARP, који може да изазива не само климатске промене, него и тешка мислена и духовна стања код људи. Зато је неопходна стална молитва, да нас избави од овог искушења.


ПУТ КА СМИРЕЊУ

Све је мање људи какав је био отац Тадеј, благодатни учитељ молитве и смирења. Зато нам и јесте овако: и у породици, и у држави, па, све чешће, и у Цркви. Идући за вољом својом, а не вољом Божјом, тонемо све дубље и дубље. Али, онај ко жели да помогне и себи и другима, треба да слуша глас Истине, Која је Кротки и Смирени Христос, и Чији је отац Тадеј био гласник. Подсећању на то служи и овај чланак.

   

О ДЕПРЕСИЈИ, ПОШАСТИ НАШЕГ ДОБА                                                                            
Отац Тадеј је сматрао да депресија настаје комбинацијом лоших мисли:

– Човек мисли: биће ово, биће оно. А неће. Само компликује. Неко му је тобож крив што је покварио расположење. А није. Јер, свако носи своје бреме. Идеш код ближњих и носиш лоше расположење, па га и њима поквариш кад уђеш у кућу. Ко ти је крив? Сам си крив. Одеш код пријатеља с таквим мислима и поквариш му расположење, па каже: „Боље да ми није долазио у кућу”. Ко носи своје невоље у дом ближњег, уноси немир и беспоредак. Мисли зраче и други прима оно што ти носиш. Боље да певушиш у себи, него да кукаш. Ко пева, зло не мисли, каже наш народ.

По оцу Тадеју, узрок данашњих депресија је најчешће гордост и самољубље. Превише се бринемо о себи, а све треба предавати у руке Божје. Поуздани знак гордости је кад се вређамо ако нас неко вређа, са разлогом или без разлога.
   
О покојнима

Отац Тадеј је говорио да је мислена веза са покојнима веома снажна:

– Кад год мислимо о покојнима, ми са њима ступамо у везу. Свака молитва за њих је таква веза. Ми смо повезани с умним и мисаоним светом, а не само са материјалним. Мирни и кротки људи понекад у сну разговарају са покојнима. Бива да се, кад човек нешто зажели, то испуни, кад за нечим много чезне. Енергија мисли нас веже, та је веза јача од телефонске. Човек нешто пожели, и то му буде, нарочито кроткима и смиренима. Кад неког много жалиш у животу, молиш се за њега и желиш му добро, ти му шаљеш божанску енергију којом сте везани. А ми на то слабо обраћамо пажњу. Треба увек знати да смо блиски једни другима, да нисмо далеко. А покојни од нас траже помоћ, јер, чим пређу у вечност, више ништа за себе не могу да учине. Чим дође крај, више не може да се моли за себе (ако се удостоји, може за ближње), не може да се каје. Зато смо ми дужни да се молимо за покојне. Врло је важно како човек живи пред крај: богоугодан живот поништава претходне грехе.
  
МОЛИТВА ЗА НЕПРИЈАТЕЉЕ                                                                                      

Господ Исус Христос је заповедио и молитву за непријатеље. То значи да је она Богом заповеђена; између осталог, и ради нашег душевног здравља:

– Сви смо ми повезани, а мржња ником не користи. Ако мрзиш, квариш расположење. Кад ти дође онај кога мрзиш, а дође ти с љубављу, ти се од њега учиш доброти. Тај види да нема користи од мржње. Зато и одбаци негативне, а прими добре мисли. Јер, све ће проћи, све свађе. Немаш непријатеља, човече: он је само обремењен лошим помислима. Зато човек нема рачуна да другима мисли зло. Док год мислиш зло, узнемирен си, а кад зло одбациш – мир је и тишина. Као анђео Господњи, треба да сејеш добро. Хтео-не хтео, човек мора да се моли за непријатеље, и за оне који нам зло мисле. Хтели-не хтели, морамо се ослободити зла. Господ кад те штити, нико ти ништа не може. Заштићен си! И кад ти други зло желе и чине, а Бог те штити, онда и њима бива корист: „Нисам добар, јер му мислим зло, а Бог даје добро ономе ком ја мислим зло“. Не вреди ти што мислиш да си побожан и што идеш у цркву, ако другима зло мислиш. Зато треба знати: нека људи мисле о нама шта хоће, ми треба да их благосиљамо, и у нама ће владати мир.

 

 

 Извор: http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/